Поводом 75. годишњице смрти Михаила Булгакова

Пре  75 година (1940.)    умро је велики руски писац,  по многима и највећи у другој половини XX века,  Михали Афанасијевич Булгаков (1891-1940)    који је тако потресно описао трагичну епху рата и револуције.

Њему дајемо спомен ову.

Зашто је Бугаков хтео да дигне руку на себе и тако оде из живота?

Због чега се спремао да напусти земљу и емигрира?

О чему је с њим телофоном разговарао Стаљин?
И какву је чудновату и злокобну улогу у његовомн животу имао Московски Художеснтвени Академски Театр (МХАТ)?

Булгаков и Художествени театр

Одговоре   на ова питања дао је Анатолиј Смељански,  доктор естетике,  културолог,  ректор Школе – студија МХАТ  у својој књизи „Михаил Булгаков и Художеснтвени Театр“ објављеној 1986. г.,  а у другом издању публикованом три године касније (1989.)  штамапни су неки нови подаци,  па је тако цело једно поглавље у њој посвећено разодобљу 1930-их година у животу великог писца.

Касније  су  штампане разне  публикације, које су бациле више светла на то раздобље,   а у неким од њих су објављени  и материјали из само делимично  приступачних архива КГБ. 

Први пут у стану Буглакова 1962. г.

Културолог Смељански је први пут  дошао у стан Булгакова 1962.  кад је цео архив генијхалног писца    још увек био у некадашњем његовом  пребивалишти и о њему се свесрдно бринула пишчева  супруга  Јелена Срегејевна.

Након годину и по дана од тада, она му поверава рукопис „Мајстора и Марагрите” прекуцан писаћом машином оставивши га насамо са романом. 

-Кад сам га прочитао,  преплавило ме је усхићење,  али истворемено и страх,  па је прво што сам казао Јелени Сергејевној била бојазан да ово дело никад неће штампати.

„Не,  одговорила је она,  ’штампаће’!
 
И ја сам тада угледао ватру у њеним очима слично оним које су пламтеле  у омиљеним јунакињама Булгакова- сећа се Смељански.

Читаоци сами комплетирали пуну верзију „Мајстора и Маргарите” убацивањем фрагмената које је цензура била избацила 

Први пут је роман штампан у часопису „Москва“ 1966,  а цензура је из њега избацила неподобне фрагменте,  који су после почели да циуркулишу престоницом умножавани самиздатом. 

Данас је у то тешко поверовати,  али читаоци су сами комлетирали пуну верзију „Мајстора  и Маргарите” умећући  текст штампан  „Моксви” фрагменте које је цензура била одбацила. 

Анатолиј Смељански даље прича како је у дому Булгакова у којему је живела његова супрпуга Јелена  Срегејевна све до своје смрти 1970.  прочитао   све што су о великом писцу писали његови савременици-сам Михаил Афанасијевич је изрезивао чланке из новина и часописа и лепио их у албум. 

По том  дебелом албуму може  се  пратити историја његових мука, патњи и непрјатности  у  односима са МХАТ-ом. 

Стравична лектира.

У писму које је у марту 1930,   послао  Стаљину и Влади СССР-а Булгаков је написао   како  је за  10 година  његовог  књижевног рада у совјетској  штампи изашло,  прецизирао је,  301 одзив на његово стваралаштво.

И 298 од њих су били непријатељски-поспрдног садржаја,  а само три позитивана, мада није јасно шта је он подразумевао под  тим позитивним одзивом.

После самоубистрва Мајаковског

Због чега му је Стаљин телефинирао после тог писма?

Да ли је мoгуће да се био уплашио пошто се неколико дана пре тога убио Мајаковски?

По речима  Смељанског,  Стаљин му  није одмах телефинирао након што је добио писмо,  него је то учинио тек  три седмице касније.

Можда је Стаљин осећао потребу да некако угаси ужас који је настао у земљи након погибије  Мајаковског,  песника револуције. Из инфорнација које су му подносили службе безбедности, хазјајин је стекао увид у фанатастичне размере  реакција у народу на смрт Мајаковског,  па је успаничен,  ето,  товарищ Стаљин позвонио Булгакову и спасио га. 

Како наводи аутор монографије о Булгакову,  сада је јасно  да Мајковског није сатро Стаљин,  него су то урадили раповци,  чланови Руске асоцијације пролетерских писаца,  који су имали нескривене амбиције да руководе целокупним књижевним процесом у Совјетској Русији тога времена.
 
Булгаков прихвата радно  место помоћног редитеља у МХАТ-у

Сам Булгаков је молио да  га поставе за помоћног редитеља,  лаборанта у Художенственом театру.

Пoтистао би да буде чак  и статиста или сценски радник. 

Он је сматрао да је у телефонском разгвору са Стаљином испољо малодушност, јер чак није ни молио да му драме уврсте у репертоар.

Кад га је Стаљин питао: „Шта ви,  уствари,  хоћете?”,  одговрио је да жели да  га приме на посао. А уколико он земљи није потребан,  нека му дозволе да је напусти. 

Како је написао у писму,  не очекује га  ништа друго у датом моменту осим беде,  улице и смрти.

У марту 1930.  Булгаков добија радно место асистента режије у МХАТ-у

Мора се призанти да је у извесном смислу позориште спасло великог писца,  јер је већ био спреман на самоубиство. Чак је био написао и опроштајне стихове,  као што је то својствено руској
традицији  у којима је поистоветио себе са Мајаковским спојивши се с њим  у један лик  писца –самоубице:

„Зашто ниси викао/зашто ти је лађа одбачена/ о времену пређашњем ти причао ниси /…”

Али и поред свега тога,  Художествени театар су се многи помињли као позориште које је убило Булгакова.

Истина, то позориште   му је омогућило  да постане драматург,  донело  му име и славу. У њему је је открио своју највишу позоришну срећу. Истовремнео је у њему доживео  најтеже моменте судбине драмског писца.

О концу драме „Дани Турбинових“ виси му живот

Централни момент у њговом животу 1920. г. био је роман „Бела гарда” по којему је касније написао драму „Дани Турбинових“ приказану 1926.  у МХАТ-у. Али три године касније,  1929.  све драме Булгакова су скинуте са репепртоара свих  позоришта. 

Кад су после две године (1930.) забране,  представу  обновили,  Булгаков је написао: „Ја не знам ко је,  како и због чега поново поставио ’Дане Турбинових’  али о концу те представе виси мој живот.”

То је било сасвим могуће јер је  једини хонорар од којег је преживљавао добијао од те драме. Све је тако било до 1941. кад је на гостовању у Минску сва декоарција предсатаве била уништена и после тога предсава није  више обнваљана. 

Стаљину се свидео „Бег” али под једним условом

Стаљин је наредио да  се „Бег” постави на сцену,  али под једним условоим:  да аутор допише девети сан (у комаду је било осам снова) у коме ће се славити победа бољшевика,  али Булгаков тај сан није дописао  након чега је против њга била подугнута таква кампања  која је по жестини и размерама надмашивала и ону организовану претходно против „Турбинових”.

„Молијер”  уврштен у репертоар после Стаљиновог звона

Булгаков је написао драму „Млијер“ још пре Стаљиновог телефонског позива што  је у разговору с њим диктатору и споменуо. После хазјаиновог звона добијена је дозвола да се „Молијер“ уврсти у програм. Почеле су пробе,  а премијера  је изведена  у фебруару 1936. Одиграно је седам реприза уз до тада невиђено   интересовање публике. На представама су завесе дизане  и по 22 пута,  што је било очигледна политичка демонстрација подршке коју су гледаоци пружали аутору комада.

Касније Булгаков није могао опростити управи Художественог  тетара  што  су „Молијера” скинули истог дана кад је у „Правди“ штампан редакцијки  коментар под насловом „Спољни блесак и фалш садржај”.

Када су 90-их година отворени архиви,  показало се да представу нису уништили ни МХАТ ни Станиславски,  како је био убеђен аутор.

Извесни Кержинцев,  који је тада био председник  Савета за  питања  уметности,  написао је тајно писмо Стаљину у којему га је обавестио да је одиграна предтава о Молијеру и да је та драма антисовјетске садржине. А како би ражестио вожда,  навео је неколико цитата,  издвојених из контекста  и без повезаности са претходним и следећим репликама.

Уколико није баш најприкладније да се представа забрани,  онда треба  у „Правди“ штампати редакцијхски осврт,  након чега ће управа МХАТ,  досетивши се о чему се ради,  одлучити да сама скине „Молијера“ са репертора.

Стаљин је на ту доставу написао своје чувено „Сагласан“. Када је сутрадан после изласка уводника у „Правди” Јелена Сергејевна свратила у МХАТ,  глумци су је посматрали као да је већ удовица, записала је је она у свом дневнику.

Умро пишући   либрета за Бољшој тетар

Могло би се слобдно рећи да је Буглаков и умро на дужности либретиста пишући своја и преправљајући туђа  либрета.

Ништаван,  бесмилсен рад уништавао је мозак човека који је у то време завршавао „Мајстора“   скицирајући уз то иу „Позоришни роман” који је у рукопису имао радни наслов „Записи покојника”.

Тада се он зарекао да никад више не прекорачи праг Художесственог театра.

Прекршен завет  драмом „Батум”о младости вожда

Булгаков је свој завет да више не прекорачи праг МХТА-а прекршио пристанком да напише драму о младим годинама вожда  коју је МХАТ требало да постави у част 60.   Стаљиновог  рођендана. Обећао је да ће тај комад написати,  а за узврат ће га „вратити у живот”:  све ће му штамасти,  сва дела издати.

Ипак се показало да је из тог уговора  и посла с ђаволом успео на крају некако да изађе.

Уметнички је „Батум” замишљен као сложено драмско дело,  далеко је био од обичне агитовке.

Стаљин је у том комаду млади револуционар,  као прогоњена звер. Њега проводе кроз шпалир бичевалаца који га батинају урличући: „Проклети демон“! Док су комад читали у позоришту,  сви су били устали и приредили праве овације. Било је длучено да се драма игра, новац су Булгакову испалтили и он је отпутовао у Батум тобоже да прикупља нови материал,  али је вероватније да је пожелео мало одмора. У возу у његов купе  улази   поштар и пре него му је уручио телеграм,  упитао је: „Има ли овде неког Бухгалтера (уместо Булгакова)?”

А у депеши само пет речи: ”Потреба за путовањем отпала. Враћајте се у Москву !
 
„Булгаков и Јелена Сергејевна најпре су  решили да се не враћају,  али кад  су стигли у Тулу, почео је да се осећа одвратно,  изашли су  из воза,  изнајмили “ЗиМ”  ипосле три сата вожње стигли у Москву.  У колима је  он,  како је Јелена Сергејевна записала у дневник,  стално говрио како комад одише мртвацем. Одједном  му су појавио рез у глави,  и наступио први напад страшне болести,  након чега  је убрзо ослепио.

„Батум” постаје фатум који је убио Булгакова

Од исте болести је умро и његиов отац у 49.  години.

Кад је Булгаков стигао у у свој стан у Москви,  зачуло се телефонско звоно. Звао је Сахновски,  редитељ МХАТ-а,  који му је саопштио да комад неће бити игран.

„Они сматрају да ви хоћете да пребаците мост и да успоставите нов однос према себи“.

Интерсантно,  а шта су  то друго они уопште хтели  него да преобрате све писце у земљи у своје послушнике?

Много касније,  после рата,  у сусрету са гклумцима МХАТ-а прозвучала је страшна реченица Вишњевског.

Он се сећао како му је једном приликом Стаљин рекао:

„Ми смо чак и такве људе,  ко што је био Булгаков,  научили да раде за нас”.

При томе је имао у виду „Батум” и чињеницу да је он тај комад ипак написао.

Кад су схарањивали Булгакова,  поворка је специјално прошла порд зидова МХАТ-а

Како би омогућили запосленим у МХАТ-у да се опросте са великим писцем,  посмртна поворка је прошла поред здања овог позоришта. Пред смрт Булгакова МХАТ је признао своју велику кривицу пред њим уопште,  а посбено у случају „Батума”.

Неколико недеља пре његове смрти глумци Качалов,  Тарсова и Хмељов су написали писмо Поскребишову,  Стаљиновом помоћнику.

То је било потресно писмо,  какво  се могло родити само из дубине глумачке психологије. Они су у њему казивали о томе да Булгаков умире  и молили да то пренесе другу Стаљинуи да га  замоли да  га позвое телефоном као што је то учинио у априлу 1930.,  што му је  тада дало  снагу да се врати у живот.

Како се испоставило,   молли су за звоно с небеса.

Нико,  наравно, није позвонио…


Бранко Ракочевић