Ничеов Дионизије на опера фесту у Салцбургу, главном европском буржоаском фестивалу

Салцбуршки фестивал,  главни европски буржоаски фестивал,  отворен јеm „филозофском“ опером „Дионис“  Волфганга Рима компонованој  на речи славног философа Фридриха Ничеа,  који се,  као што је позанто, без музике осећао  као и да је без речи.
 
„Дионизијски дитирамби“ Волганга Рима

Јер Ниче је од музике  од   био малте не и физички зависан,  па отуда не чуди што је на  велики број његових дела написана музика,  а  неку годину списку  је  додата и цела опера: 58 годишњи немачки композитор Волфганг Рим представио је „Диониса“,  оперу инспирисану циклусом песама  „Дионизијским дитирамбима“,  последњим Ничеовим делом које је за живота објавио.

Ниче-Дионис; Козима Вганер-Арианда

Аутори либретета у програму Салцбуршког фестивала  овако су предствљени:

„Речи Ничеа,  текст Рима“  јер је комозитор  искористио само  лексику генијалног философа и књижевног ствраоца.  Главни јунак је Н (баритон Јоханес Мартин Кренцле),  а да на би било никакве сумње, на завеси провирује фотографија философа.

Познато је да је,  док је боловао, Ниче  псеудонимом Дионис поптисивао своја писма упућена Козими Вагнер  која му је огворала поптписујући се као Ариадна.

Нимфе на језеру саблажњавају Н

На почетку опере певају само нимфе на језеру које саблажњавају Н разговорм  тражећи од њега: „Говори!“

Овај дуго не може да изговори ни реч,  али напори које је обраћајући му се уложила нимфа Арианда (сопран Мојца Ердман) нису били узалудни:  загонетно изговреном реченицом: „Ја сам твој лавиринт“ која се често понавља нестала је немоћа. Заједно са  Гостом,  својим алтер его,  (тенор Мартиса Клинк  који пева још и Аполона),  јунак у трагању за љубављу  полази из облацима омотаних планина  представљених попут огормних лестви испод којих  пролази  они који  су  се упутили  по блудилиштима живота. У борделу се сретају хетере  сличне нимфама, а певачице стварно тако и изгледају,  да би  се  затим  указао мистички простор.

Радња се завршава тако што Аполо стргне кожу  са Н као са Марсеја и тако почиње да живи соспственим животом.

У очима дионизијца,  композитора Рима, који је  у кући сакупио  знамениту колекцију вискија,  та противуречност  бунтовног  уметника се спаја  хармонично прорачунатим   божанством које је  у уметности поново постало актуелно као и пре, премда је та два начела у човеку све теже раздвојити.

30 опреа на фестивалу у Салцбургу

Салцбуршки фестивал  с правом се поноси тиме што је у годинама после Другог светског рата приказао више од 30 светских оперских премијера,  али се мало која од њих „настанила“ на афишама репертоарских позоришта.

„Дионис”  и поред сложенпг сижеја наџиво фестивал

Без обзира на сложени сиже (а са којим је лебретом данас лако?),  актуелна оперска премијера „Диониса“  има све шансе да наџиви фестивал.

Музика,  местимично блиска тоналној, наговештава да је мелодија још жива:валцер,  цитати из Баха,  Вагнера и Рихарда Штрауса  обрадовали су зналце.

Блискост филозофије и опере

Режија Пјера Одија доказује да  философија и опера  нису бекрајно удаљене једна од друге и нису досадне. Редитељ воли музику савременика, уважава и добре уметнике.

Салзбург је Оди позвао познатог арт–хулигана и мајстора перформанса Јонатана Месеа, који је узео ствар у своје руке и предложио  сценографско решење  за главни буржоаски  светски фестивал.

Минималистички-апстрактну  декоарцију с пирамидама и лађом у виду  литице после антракта  замењују  дизајн  боје и форми,  што је подстакло самог редитеља  да не трпи оскудицу  у надахнућу  и  да ниједног  момента не осети несташицу на пољу културних асоцијација,  па  и сама премијера „Диноса“ одлетелела је у трајно сећање на крилима овација.

Њен музички ниво је био далек од компромиса,  Немачки симфонијски оркестар из Берлина  под управом Инга Мецмахера  звучао  је као складан механизам.

Ништа  мањим овацијама је испраћена и Мојце Ердман коју називају музом композитора Вофганга Рима  откад је специјалну за њу компоновао моно оперу  „Прозерпина“.
 
Овог пута је примадона Ердман деловала  у новом стилу оперске диве: она се није показала  само као  врхунски извођач оперских арија,  него  и витка лепотица,  па, зашто не рећи,  и сексипилна  која је већ успела да задиви и очара Салзбург у „Заиди“ и „Армиди”.

Али,  ипак се мора признати да је највише апалуза  добио  сам композитор Вофганг Рим који је већ одвно постао светски класик,  члан великог броја академија,  лауреат свих могућих музичких награда. 
 
Био је удостојен сопственим „Континетом” у Салзбургу-циклусу од десетак концерата са учешћем оркестра Бечке филхармоније,  Енсембл Модерн   и Хиллиард Есембле.
Трeба подсетити да је Ниче одавно надахњивао композитора Рима  који му је посветио Трећу симфонију и цео један песнички циклус.

 А над самим „Дионисом” је радио 15 година. 

Истина,  за време извођења премиејре није се чула ни најмања бука,  што неки стални посетиоци Салцбуршких  музичких премиејра сматрају веома сумњивом појавом, имајући у виду да данас било који музички догађај,  а посебно кад су у питању они високог ранга,  тешко могу проћи без скандала,  као неизбежног “пратећег програма”.


Бранко Ракочевић
Сајт фестивал у Салцбургу: www.salzburgerfspeciele.at