Двадесетчетворочасовна представа на позоришном фестивалу у Берлину: почела у 16. сати и завршила се другог дана у исто време

У Берлину,  у оквиру Фестивала Foreign Affair изведена је светска премијера представе „Олимп гора- у славу култа трагедије“  (Mount Olympus) у сценској реализацији прослављеног белгијког сликара и режисера  Јана Фабриа  са глумцима његове  белгијске трупе  Тroubly која је трајала 24 сата без паузе

На претчасу анатомије:

Шта треба још занти о представи Фабра,   осим оног што сте већ знали и оног  што бисте  прочитали у овом ткскту,  а да нисте похађали овај час  анатомије?

1. Пробе за   представу су трајале целе године. 

2.  Представа се састоји од 15 делова од којих нас  сваки одводи у познате митолошке  сижеје.

3.  Представа-маратон почиње у 16 сати и свих 24 сата тече без паузе до 16 сати седећег дана.

4.  Можете да уђете у салу и такође да из   ње изађете у бло које време; на руку гледалаца је привезана   спецојаллна трака слична марамици  која служи као пропусница за планину Олимп. 

4.  Ноћу вам нуде вреће за спавање  у сали и шаторе у сеновитом дворишту позоришта,  а ујутру пасте за зубе и чак бесплатни  доручак,  али није обавезно да се остане преко ноћи у позоришту.

Можете слободно отићи кући и вртаити се ујутру.

Само што ће вам све време онда   говорити да сте пропустили нешто важно. То је сасвим правилно.

Јер Фабр не чува  најелитније епизоде за „елитно време“.  Он може да постави сцену  због које се спада с  ногу у шест у јутру, и удесити тиху медитацију  што ближе финалу.

И само сазнање да си ти  баш ту,  на пример   у бифеу,  или  да идеш на спавање, а они тамо на сцени бог зна  шта чине, спада такође у исти тотални перформанс.

6.  Костима у предстви скоро да и нема. Уместо њих су бели чаршави.  Они могу пости и тога,  и   мртваачки плашт, па чак и покривач,  јер понеакад треба и мало   задремати  на сцени.

7.  Коначно и преспавти.  Јер и  за глумце у „Олимп планини“  постоје такође мање зоне одмора.  Само што они  тада   уопште не одлазе иза кулиса као што се може претпоставити и очекивати. Они једноставно износе на сцену  вреће за спавање и почну да спавају.

Фабр,   који је,  на  срећу и сликар са завршеном   Краљевском ликовном академјим у Антверпену,    тако смишљено подешава сценско светло  да  чини благородним и послепоноћни  одмор његових фанова.

А  и многи гледаоци остају у дворани и за  време   необјављених   пауза као учесници маратона,  мирно заспавши у својим  врећама за спавање.

Аутор шокантних инсталација

Дипломац  Краљевске Акадмије уметности   Белгије,  први сликар који је удостојен да му за живота изложба буде постављена у Лувру, аутор шокантних инсталација попут  пројркције  пола милиона инсеката гундеља на плафон белгијског  Краљевског дворца и ништа мање шокантног  програма Авињнског фестивала  (2007.  г. чија је активност на   функцији уметничког директора по позиву изавала   фестивалски  скандал у који је био приморан да се умеша и министар културе Француске),  57.   годишњи  Јан Фабр, нкада  се није   шкооловао за позориште,  али га је увек сматрао  за главну,  свеобухватну уметност.

Снага позоришног безумља (The Power of  Theatrical Madness)

„Олим планина“ генетски припада двама другим чувеним пројектима из  његовог опуса.  Први од тих радова  настао 1984.  који је донео мајстору позоришног „екстремизма“ светску славу  је пееформанс „Снага позоришног безумља“   (The Power of  Theatrical Madness). Oн тада још увек нје ишао на  двадесет  четири сата,  него се задовиљио са нешто више од четири часа,  али је понаљање изнурујућих физичких активности такође чинило   основу  тог  пројекта. Глумци су се узајамно „чашћавали“  шамарима,  тукли се тањрима, свлачили се и облачили, падали по поду, ваљали се и поново устајали,  кричали,  узвикујући имена великих режисера ХХ  века.
 
У предстви „Снага  позоришног безумља“  Фабр је развенчао фабрику илузија одбацујући  све  позоришне  вербалне елементе   и доказујући да се моћ тетара не састоји из речи и сижеја,  него да је чине сценски спојеви  светла,  боје,  покрета и музике.

Позоришна илузија је јдана од најснажнијих у човковој уобразиљи. Али ипак она је само илузија. Која нас потчињава,   манипулше нама.

Вагнер који је позоришну илузију довео до савршенстав и по чијем савету су ради јачине ефекта  почели  да искључују светло из  гледалишта, изазивао је огромно Фаброво уважавање: пеформанс је завршен сценом танга коју је  уз звуке Вагнеровог „Посмртног марша“  изводио пар гологузих краљева.

Снагу позоришне илузије требало је довести до апсурда,  како би се разумела њена моћ. А затим је свргнути као што се свргавају краљеви и тирани.

Године 2013.  Ова представа је обновљена и  изедена на Авињонском фестивалу.

После њеног извођења постало је јасно да  верме јури за Фабријем,  а не обратно

Између нас  и античких Грка нема никакаве разлике 

24-четворно „Олим гора“  сазадна је на тим истим приципима:  мизансцен режисер лепи од голих тела као од глине, уместо  костима – бели чаршави, декоарција је минимална и углавном је замењују екран кој виси  у позадини.

Али,  док су у „Снази  позоришног безумља“ на  екрану прјектована уља  из епохе Ренеснсе, сада  Фабр појектује слике глумац тако тако  мајсторски  фотографисане  да не оставља никакву сумњу да су на снимцима сами богови.
   
Уставри, форма ове предтаве је део њног садржаја и послужила је да докаже како између  нас и онх који су жвели у Антици ема никакве  разлике.

Подсетино да су  стари Грци  изводили своје представе од изласка до заласка сунца, тако да се за време док су представе игране  могло јести,  пити,  разговарати,  изалзизи ради обављања нужде.

Сада Фабр предлаже публици исто то,  али представе растеже да траје 24 сата,   ноћ и дан, али је тако брзо поново склапа да  главни проблем  гледалаца  постаја да приморају себе да напусте салу.

Људи  скндирају слогане богвоима: „Fuck  me! Take me!“,  преоблаче се,  или тачније,  преображавају се у биће другог пола, настје хистеричи плач кад глумци ваде испод пазуха парачад меса и  поћну се њима ударати  у груди,  све то доводи до изнемоглости,  али кад гелдалац таман реши да изађе из дворане,   онда наједном  нек подужи епилпг постаје  пролог  за нову  сцену,  трагично збивање се преображава у комично и обратно. 

Тако на пример,  женси хор који  дочарава оргазам  (на општи смех мушког дела сале,  служи као прелаз од „Едипа“ у „Бахањанке“.

Девојке јецајући се неприметно склањају иза кулиса,  а на  празној сцени постављају столове  по којима,  огрнти у чаршаве  газе богови. 

У изрезбареној фотељи засео је цар  Пенефеј: само што је наредио да се  забрани култ Диониса, који подрива моралне назоре  Феничана, кад се појављује   царица Агава  која је сматрала Пенефеја за лава и одрубљује му главу,  обшивајући га комадима меса које је такође стргнуто  с њега,  док голи богви поносно корачају  иза њгових леђа.

Еврипидове и Софоклове трагедије се с лакоћом преображавају и савремену сатиру

Још једну упечатљву метаморфозу  „Олим планине“ предстаља лакоћа којом се тргедије Еврипида или Софокла преображавају у савремену сатиру.

Залиту златним светлом сцену настањује глас Марије Калас која пева арију Медеје. 

Друга Марија Калс на сцени коју представља маскирани глумац изговора монолог о мушкој подлости имитирајући савремени сленг  на античку ламентацију. „Три  пута  пута    бих пред стрељачким стројем радије стајала ја,  него што бих још једном родила“,  говори Медеја,  задирући у подсвест  коју нам је открио Фројд,  заветну машту сваке жене.

Активирају се у грчким митовима сви наши вековни јади и комплекси

Тих 14 епизода  које трају 24  сата (с прекидима за спавање, када Фабр, пригушујући  попут огромних сетиљки,  намешта глумцима да спавају директно на сцени), активирају главне  грчке митове  у чијој основи су сви наши јади,  невоље и комплекси.  Који се,  како показује ова представа,  вековима не мењају. 

Објдињавањем авангарде и класике,  модерног плеса и сиртакија,  коришћени су сви облици  постмодернизма.

Јан Фабр је ту нашао онај нови  ритам и естетику  која дозвољава савременом човеку да престане себе  сматрати крајем историје. 

Јер „Олим планина“  као спужва упија у себе не само све стилпове и жанрове, него и секолико крваво човеково искуство.

Нерај,  негоставакеодије

Не обећавјући   ни небо  ни драго камење, „Олимп планина“ даје осећање не краја, него  наставка мелодије, на том свету  без промена ми смо исти као и пре пет хиљада годинаи и наши посмешљиви богови над нама.

„Take your power back. Enjou  your own  tragedy“, закључује на карју дебели,  ружни,  украшени златом Дионис.

И благородни гледалац заједно с њим.

Онај који спава,  а спавати може  не само и холу или у сали, него и под шаторима у башти),  а може такође, ако на представи Фабра зачне потомство, приредити и 40.  минутне овације.

Толеанција као европски симбол вере

На  самом почетку кинематогрфске  ере велики Грифит је поразио свет својим филмом „Нетрпељивост“,  очигледно застарше показавши,  колико је погубна за човечанство, за његову историју и морал, сама та intolerance.

Прошао је скоро цео један век и толеранција је коначно узела своје. Човек не само што не мора да се устручава због својих непрсиитојних позива, он јхе дужан чак и обавезан,  да им се потчињава. И што чешће он то чини, тиме је убедљивији, тиме је  одважноји,  а његов чин  постаје херојски.

Толерантност је постала  европски симбол вере.  Тотални психозом.

О томе нам Фабр прича у својој „Оргији толерантности“ (2009)  на чијем трагу је безусловно  и „Олимп планина“.

Предсатва је пуна разузданог сескизма у духу Маркиза де Сада и пировања у стиу Петронијевог   „Сатирикона“.    Глумци у „Оргијама“  су се  метафорички скупили око сунђра Luis Vuiton и такође метафорички саблажљавали на  каучу    Chesterfield,  припређивали фотосесију са Спасиоцем  коме је дизајнер покушавао да  на што је могуће  лепши начин стави у руке крст,  а апогеј перформанса је достигнут надреалистичком сценом порођаја три бремните жене које су  се уз асистенцију  хемијских средстава „ослободиле порода“  на сцени пред пуним гледалиштем

Како се напредна европска свест слизала  с крвавом   херојизираном  архаиком

У „Олимп планини“  Фабр  је показао како је  напредна европска свест слизала  с крвавом и херојизираном  архаиком.

Фабр се подсмева  мачизму  античких сижеја у којима богови и хероји премеравају сопствене  органе плодности. И ево његове Електре како поносно излази на сцену са  међуножном   тајном коју је принела на жртву  света и живота.

Он се подсмева и феминизму нашег времена.

На сцену излази мушкобањаста Клитемнестра  маскирана као Марија Калас чији божансзтвени глас звучи са грамофонске плоче.

Клитемнестра прича о томе како су мушкарци узурпирали права жена, али кад је подигла хаљину,  публка је видела да јој између ногу виси мушки полни орган.

„Олим планину“  насељавају митлошка бића

На „Олим планини“  обитавалиште су нашла  митолошка бића. 

Показало се, међутим,  да она нису  ни у чему боља од свих нас.  А ако ћемо право,  да погедамо истини у очи, испада да не само што нису боља од  нас,  него су  чак  и гора. Све њихове  узвишене тираде, сва њихова пожртвованост,  сав испољени херојизам, и уопште сва та поштовања достојна „класика“, - све то  заједнички узевши није ништа друго него нашминкана  дивљина.

Сакупљену  на  једну  велику гомилу,   антички митови изазивају не  неки свети ужас,  него банални отпор.

Огрезлост у крви,  убиства деце и мајки,  приношење људских жртава, саможртвовања хероја,  и све то не само уз сагласнсот, него и  узсамо учешће богова,  ето то је она наша прелепа античност Ахила, Ајакса, Одисеја који живе у илузијама о слави и  мушком јунаштву,  тако слични херојима као и крвавим месарима. 

Комади меса овде су посвуда разбацани. Глумци их ваде испод пазуха, бијду се њима у грди,  слажу их на беле чаршаве,  размазују  њима тоге и мртвачке покрове  који остају крвави.

Оргија толерантности се наставља,  само што она сад постаје крвава.

Све је могуће побити, са свима се може удружити. Чак и са цветним жбуњем.

Глумци скоро увек голи и на сексуалне утехе увек спрмени

Глумци из трупе Фабра су  скоро увек обнажени и скоро увек су спремни за сексуалне утехе. 

Случјно или не,  на његовом Олимпу свима управља  подсмешљиви  Дионис.

Подсећамо да “Mount  Olympus”  парафраза  „Paradise Now” чувеног    „The Living  Theatre“.

Фабр отишао даље од  авангарде 1960-их

Али Фабр није просто пружио руку авангарди  1960-их,  он је отишао даље. Авангарда 60. је освајала слободу с правом зверском упороношћу. 

А Фабр је показао како слобода  може покорити   човека. 

Та мисао је зазвучала још 1969. приликом   сценске реализације његовог  „Диониса-69“  Ричарда Шехнера,  али то је била само представа  која је предосећала опасности. 

И Фабр је поставио дијагнозу.  Његов Дионис није  просто бог.

Он је истински владалац цеог света. Главнији је од Зевса,  бржи од Хермеса.  Из њга се исијавау моћи нечаснох сила,  убиствена иронија, самоубилачка  мизантропија, запретана енергија, опасна амбивалентност.

Грандиозна антиутопија као један од најутопистичкијих   ројеката икад реализованих на сцени

Цела представа,  „На Олимп планини“  и није ништа  друго него једно непрестано  преобраћавање: толеарантност се одржава у нетолератности,  феминизам у патријархалности, прошлост у садашњости.

Све што је било записано на плочицама,  избило је на  површину крвавих  догађаја. 

Али  и оно што је написано поврх старих  записа,   такође  се никуд није дело. 

Значи ли то да су нам потребне нове плочице? Наравно,  не! То значи да  ће сваки запис пре или после морати бити подвргнут ревизији.

Бесконачна револуција Фабра се састоји од свакодневог ослобађања од  пути. 

Међу којима и пути  нове слободе, нових клишеа,  нових удобних шема,  нових парола и слогана.

У представи  то звучи као и да нема везе са  крвавом вртоглавицом мисли о томе  да нам  сан замењује део живота. А то није случајно.

У суштини,  грандиозна антиутопија Фабра је један од најутопистичкијих  пројеката икада реалозован на позорници.

Непоновљиви Белгијанац је толико циничан да не верује ни у једну од парола и толико наиван истовремено да чврто верује у вечни преображај света  снагом уметности.

У могућнпост да се промени не  на менатлном,  него на физиолошком нивоу. 

24 сата нису граница.  У том преображају,  по речима лукавог Диониса, не треба учествовати.


Бранко Ракочвић