Kaлендар најзначајнијих фестивала овог лета

Сезона летњих фестивала у Европи је стартовала и потрајаће до октобра.  Програми Авињона,  Единбурга или Екс-ан Прованса,  коначно потврђује тендецију која је  инаугурисана  вишегодишњом праксом:  у време  сложене финанасијске   ситуације,   фестивали нису више само смотре прошлих достигнућа,  него и институције   које припремају  премијерне  представе и наступе.

Фестивали одавно постали  забачајни продукциони центри

У суштини и Авињон и Единбург,  али и Бејрејт,  или Салцзбург,  одавно су постали и велики продукциони центри. Њихови менаџменти и њихови буџети помажу режисерима,  глумцима,  сценографима,  композиторима,  да оставре и своје најскупље амбиције.

Овоме треба прикључити богати „пратећи”  прогам сасатвљен од изложби, књижевних  вечери и друих најразличитијих уметничких манифестација, дебата, дискусија.

Не сме се  прескочити ни изобиље  конерата у дијапазону од џеза и фанка до репа и фолка.

1. Фестивал у Екс-ан Провансу – опера  (јул:  4., 7., 10., 12.,  16.,  18.,  и 20.)

На оперском фестивалу  у Екс-ан  Провансу овогодишња  доминантна тема је волшебност сна  и љубави на граници између живота и смрти оставрена истовремемо у двема поставкама.

Теодор  Курентзис диригује  диптихом  из „Иполита”  и „Персефоне“  Чајковоског  у поставци Питера  Селарса.

Сан летње ноћи највише очекивани догађај на овогодишњем Ексу

Али највише очекивани догађај на Ексу је свакако „Сан летње ноћи“  Бритена у легендарној итепратацији Роберта Карсена.

Виртуоз,   подједнако  чудесно  стилизованих  под модернизмом или конзеревативзмом естетских решења враћа у Провансу своју представу из 1991.  на ту исту сцену   Theatre de l'Archeveche  под отвореним небом,   где се „Сан летње ноћи“  родио и  стасао пре него што ће преживети неколико реинкарнација по целом свету,  наводи се у пратећој информацији програма овог Фестивала.

Класике савременог опреског позоришта по правилу прати и класична диригентска интерпретација Казуши Оно,  која уме да нагласи сва тамна места а да при том не изгуби танану  гипкост    Бритеновог  музичког ткања,  подсећа се уприлогу програм „Сна летње ноћи“,    главног догађаја на оперском фестивалу у Екс-ан Провансу  овог  јула.

2.  Montreux Jazz  Festival

Концерт: Тони Бенет и Леди Гага   (6.  јула)

Лејди Гага има и „класични“ период. Прошле године је   издала албум заједно са   Тонијем Бенетом времешним  фронтменом Cheek To Cheek  која је  недавно  на отварању  Европских игара у Баку извела  Imagine Џона Ленона,   па ако сутра изађе и на оперску сцену,  то никог не би требало да изненади. 

Једва да се може и замсислити шоу Лејди Гаге  у Монтру у њеном   поп-формату,  пошто   ниједна сала не би могла примити све који желе да се појаве     на том концерту.
   
Поп каријера Леjди Гаге отворено преживљава не најбоља времана,  почетком деценије су је некако  одрали „вештачким дисањем“,  па је публика доживела да се звзда мало освежи.

А програм џеза  друштва Тони Бенета  је неоспорно нешто што је потребно,  и не само то,  него и нешто што с правом претендује да буде главни мајнстрим  догађај  фестивала,  написано је у пратећој  инфомацији о концерту који је одржан у понедељак,  6.  јула.

Не сме,   наравно,  сметнути с ума да је сам Тони Бенет,  који се с невероавтмом лакоћом носи с  кариејером естрадног певача и у својој 88.  години,  сам по себи уникална звезда  крилатица на светској естрадном сазвежђу. 

Сем Смит и продор  каријере дигиталне ере (7.  јула)

Историја Сема Смита је  пример незастављивог продора каријере  дигиталне ере.

Широка публика је пре две године први пут  имала прилике да чује глас  енглеског  младића Сема Смита  на синглу  Naughty  Boy  „La La La“.

Композиција  је  постала толико популарна да је ВВС  ставила Сема Смита на сами врх својих нада „Звук 2014.“  и није погрешила.

После изласка дебитантског албума  Сем Смит је зарадио  четири  Grammy  и две   Brit Awards. 

Само две године после  старта,  он је већ  стекао  статус  младог хероја  нације  и уживао  док су га поредили са Адел и Ејми Вајнхаус. 


И поред толике светске славе коју је стекао,  организатори Фестивала у Монтреу  одредили  су  за његов наступ главни трг  Auditorijum Stravinski,    а не салу   Montreux Jazz Lab и то не зато што  би она била сувише мала премда је зантно компактна,  него првенствено због тога  да би свако ко дође на концерт  сматрао себе  привилегованим.

3. Концерт:  D'Angelo And  the Vanguard (8.  јула)

Ди Анђело (право име: Мајкл  Јуџин Аркер) је глумац за чију су музику први пут применили термин „неосоул“.

Тај термин   је настао кад је средином 90-их година  Ди Енђело продао свој дебитантски албум у два милиона  примерака,  а сам термин „соул“  био је компромитован  од стране звезда  R'n'B брзог спремања и ништа друго осим зубобоље  није изазивао.

Присталице музичара - Ерика  Баду, Лорин Хил и Максвел и до данашњег дана су остали флагмани жанра. 

А и код самог Ди Анђела се догодио рви прекид у каријери дугој 14 година.

Пре годину дана на полицама се појавио његов трећи албум „Black Messiah”  и то је  личило на тријумфални повратак Леонарда Козне 2001.

Очевици описују  овај шоу D'Angelo And The  Vanguard  као маратон од два и по сата без посебне сценографије вођен искључиво феноменалним осећајем за спектакл  даровитог фронтмена.

Музички критиачари су се у својим освртима потрудили да наступ Ди Енђела  пореде чак са генијалним Елвсом Прислијем,  а бољи комплименат публика Монтреа никако није могла очекивати.

4.  Авињонски фестивал (јул:  6-9., 11-14., 16-18. )

Овогодишњи међународни Авињонски позоришни фестивал  се одликује наступом обиља мање познатих трупа и режисера.

Један од главих обележја 69-Авињона је гостовање  чувеног немачког режисера Томаса Остамајера чији се „Ричард III“ са нестрпљењем очекује на отвореној позорници  реновираног Великог  дворишта Папског двора специјално адаптораном тако да личи на Шекспирв „Глоб театр“  у Лондону. 

У представи Остемајнера  главни су глумци,  а не сценографија,  као што је неазборавни и неодољиви Ларс Ајдингер у насловној улози. Од његовог Ричарда се очи не могу отворити,  одушевљавају се позоришни критичари,  и  када ова  уплашена  морална и физичка наказа  „злочинодејствује“  и кад се нађе у безуизлазу ко прогнана звер, и кад усамњен и од свих нашушптен дуго сам себи пресуђује.

Многи критичари  сматарју да је овај Ричард  многонасељена монодрама,  али и уколико у томе има истине,  то је само разлог више да се ова Остермајернова  представа обаезно погледа,  препоручују критичари који пратзе Авињонски фестивал.
    
Два романа Маркиза де Сада у једној сценској целини

Филозоф Рафаел Ентховен је за Авињонски фестивал  у једну целину драматизовао два романа Маркиза де Сада.  Његова парадоксална претпоставка порока и  врлина показла се на самој ствари да је једно те исто и могла би се у крајњем случају  свидети самом аутору, аморланом Де Саду који је сопствене пардоске градио неједном на довољно израженој удаљености оног „што је добро“  и оног „што је лоше“. 

Истарживања најдном зближених порока и доброчинства припала су у задатак  славној глумци Изабели Ипер и то је једино,  али ипак главно,   решење у коме нема спорова  између режисера и  продуцента.  (На репертоару 9.  јула)

5.  Изложба посвећена Патрису Шероу

Од 11. до 25. јула биће отворена прва значајнија озуложба посвећена Патрису Шероу,  режисеру који је умро у јесен 2013. г.  и припадао је,  како је с  правом  оценио каталог Фестивала, касти „свештених чудовишта“  савремене уметности. 

Он никад није стварао своје представе као постмодернистичке цитате, што  у  нинје сметало да посатне један од најистакнутијих енциклопедистичких  режисера свога доба,  а његове представе и филмови су просто незамисливи без стотина уметничких реминисенција.

Кустоси изложбе су сјединили огроман архив набаченог материјала  од цртежа, скица, белешки самог Шероа и дела других уметника који су утицали на њега и на које је је,  уосталом,  са своје стране он сам утицао.

Тако је добијена  задивљујућа експозиција којом је обухваћен сав уметнички алфабет    саремености од Марине Абрамович и Артоа  цо Суџимота и Ван Гога.

6. Музичка монодрама. Криста Волф: „Касандра“, Позориште „Comedie de Geneve“,   режисер: Ерве Луашмол (22.  јула)

Ова књижевно-музичка композиција траје тачно сат и посвећена је последњим тренуцима живота  тројанске прорицатељке  судбине  којој нико није веровао до последњег момента.

Мини-оперу „Касандра“  коју чини оркестарска музика,   електроника и глас  нараторке  написао је швајцарски композитор Мишел Жарел који је током 20 година стварао све новије и  новије верзије  овог дела.

Текст  који говори нараторка  је  саставни део оригиналне музичке партитуре и изводи се у оноликпо верзија  „Касандре „ колико  има језика на којима се текст  говори.

У конкретном случају  у питању је француски језик, а улогу човечјег гласа преузела је на себе  Фани Арден.

7. Минхенски  оперски фестивал (6., 11.,  14., 17.  јул)

Опера „Арабела“,  режисер:   Андреас  Дрезен

Позно неоклацистичко ремек-дело  Рихарда Штрауса,  сенка његовог ранијег дела „Каваљера  руже“. 

Музичка основа  нове  представе  делимично прелази у Баварску оперу  из недавне париске поставке:  не арди се само о интерпретаторима центалне партије другог плана  Курту Рудлу,  него и о Јозефу Кајзеру, дорис Зофел, али,    и што је  најглавније,   и о диригенту Филипу  Жордану. Он са осећањем и укусом и мером  влада и управља  морем  без обала  захтева штраусовске музике  посвећен старом Бечу  која окреће гелдаоце к прошлости.

Овде је поново,   као и у „Каваљеру руже“   Штарус  прави моцартијанац,  а његова пуна интрига и предавање историје-вештачки портрет  комедије ситуације испуњен са изоштреним мајсторством (огромни оркестар звучи прозрачно) и украшен носталгичним бојама.

Режисер  нове „Арабеле“,  је  захтевни немачки  специјалиста,  познати филмски режисер   Андрас Дрезен.

Још једна важна  разлика од париске представе – партију Арабеле уместо  Рене Флеминг  пева елегантна лепотица  Ања Хартерос и тај избор може испасти срећнији. 

8. „Тристан“  – манифест вагнеријанске неуотешности

Праунака Рихарда Вагнера,  режисерка с хулиганском репутацијом,  која управља свим пословим   Бајретског фестивала који се одонсе на модернизацију,   поставила је у вагнеровској Меки „Тристана“,  тај маноифест вагенријанске неутешнсти.

Најнежнију,  мученичку и опширну историју љубави у светсккој оперскојх хрестоматији  као што се и претпостављало,   очекају  озбиљна искушења.

Катарина Вагнер  се прочула по  строгом режисерском маниру у пракси  немачке  традиције Regieopera,  као да је намерно измишљена  да би првоцирала публику  прен ошењем радње у савремене  прилике.

А њена особенсот,   ненаклоњена  свакој врсти  патоса и  развијен смисао за хумор,   неједном је успела разбеснити приврженике  опере који се према овој умености односе као према свештеном чинодејствоју.

Хладни поглед  праунуке композитора  на музику њеног деде  у опери „Тристан“  успева некако  да уравнотежи    њен љубимац,   диригент Кристиан  Тилеман,  познат као ватрени поборник немачке класике  у испробаном, тевтонском звучењу. 

(Програм  се реализује: 25.  јула; 2.,  7.,  13.,  18. и 23.  августа)

9. Салцбуршки фестивал

Опера  „Освајање Мекскика“,  режисер:  Петер Кончини;26.  и 29.  јула; 1.,  4.  и 10.  августа)

Најамбициознија прдукција  летњег Салзбурга „Освајање Мексика“  Волфганга Рима  у  овогодишњем програму одгвовара  за принципијелно важне  фестивалске теме последњих пет година  које се однсое на рат,  агресију, суровст културе и одзив савремене  музике на те теме,   (има се у виду  се прврнствено  европска музика  ХХ века)

Волфганг Рим,  најекспониранији  савремени немачки композитор и аутор трагичне опере,   предочио  је историју  коквистадора  са њему својственом  непролазном  узвишеношћу  музичког језика,  неубичајеног говора  и емоционалне опијености.

Уметнички титани као што су Петер Конвични и диригент Иго Метцмахер  са својом пословично гвозденом вољом,   тачним гестом,  прецизним слухом, доприносе да публика  осети као  своју сопстевну  драму конквистадора у опери урађеној по мотивима  сценарија Антонеа  Артоа.

У главним партијама  наступају  Ангела Деноке и Бо Сковхус у чијој скрушеној  драмској и вокалној изражајности  нема никакве основе за било какву сумњу.

Единбуршки фестивал

10. Парадоксалне поетске представе  Сајмона Макбернија

Један од најпознатијих британских режисера Сајмон  Макберни  припремио је за Единбург инсенацију препуну тајни и недоречености.

Макберни је иначе позат по томе што воли тајанствене приче  на чијим основама ставра парадоксалне   поетске представе,   почевши од „Улице крокодила“  која га је својевре, ено прославила па све до недавне верзије „Мајстора и Маргарите“.

Подсећано да су пре две деценије маестру даровали књигу  румунског аутора Петра Попескуа о фотографу који  се   крајем  1960-их нашао међи урођеницима на  гранци између Перуа и Бразила.  То путовање је толико изменило живот јунака да је он преосмислио свој смисао живота.

По свој прилици нешто слично хоће да уади и Сајмон Макберни.

У сваком случају, режисер обећаје гледаоцу сусрет с природом,   временом и сопственом поодсвешћу. А за изоштравање свог угла посматрања  на сцени користи и нановије технологије. (На репертару је  од 7.  -9.  августа)

11. Драма: “887. “ Екс махина „,  (Канада),  режисер. Робер Лепаж, 13-15. августа)

Легендарни канадски  режисер и глумац Робер  Лепаж поново наступа у жанру монодраме.  Његова представа „887. “  по нечену подсећа на лепажевско ремек дело „Обратна страна Месеца“.

На сцени је само један човек и много ликова, распростртих  зачуђујуће брзометним  преображајем простора  изведених  с невертатном лакоћом.

Човек у Лепажовој представи је остављен сам самцат на овом свету,  сав саткан од земних слабости и малих ставри, али при свему томе  и у некој неизмерној  димензији.

У мнодрами „887.“  Робер Лепаж прича и о томе како се испреплићу  личне успомене и колективно памћење. 

Публику не би требало да плаши то што су повод за рефлексије режисера  овог пута  узети  догађаји који нам одвећ нису позанти,  -окотобарска криза 1970.  у Квибеку када је  због   нереда које су изазавли  локални   сепаратисти била изведена војска на улице  градова у овој канадској франкофонској  покрајини.

Али Робер Лепаж нас  је још  давно  уверио да уме тако да уради да и најдаља истпорија постане гелдаоцу блиска  и позната.

12.  Опера.  „Чаробна фрула“,  Театр „Коmish Oper”  и Театр „Група 27.“,  режисер:  Бари Коски,  27. -30 августа)

Нови дирекотр Единбуршког фестивала Фергјус Линехан, бивши главни специјалиста за савремену музику у Сиднејској опери,  већ испољава храброст и ризик,  иако првви фестивал под његовом управом још није ни почео.

Главно мето у његовом програму заузима Моцарт, али од његовог звучања и и угледа у Единбиргу не треба очекивати ништа налик на неку благост.

„Фигаровом женидбом“  и Будимпештанским фестивалским оркерстром овде диригује Иван Фишер и то директно на сцени  па то извођење лако може дповести у питање класицистичке основe.

А „Чаробну фрулу“,   тај сногуспадајућу   мрачни  коктел који је смућкао режисер Бари Коски из елемената немог филма,  кабареа,  Едварда Мунка, бајки Браће Грим,   извешће  берлинска Komish Oper.

И коначно, све ће то бити тако урађено да поле  највеселије и најстрашније у историји „Чаробне фруле“ нико  од гледалаца неће успети мирно да спава.

Oya Festivalen,  Oslo

13. Концерт: Chie & Nile Rodgers (12. август)

Године 1980.   гитариста и продуцент Најл Роџерс, није само изислио звучање најгласнијих поп-хитова,  него је урадио  ритмове  гитаре  по  којуима публика и  до данас препознаје шлагере из тих времен  као што су на пример „Let's Dance“  и „China Girl“ Дејвида Боуи или „Notorius“ Duran Duran.

Његова група Chic је била легенда епохе диско, али је у најновије време чешће фигирисала у часописним рубрикама попут „Аагде су они сада?“

Најла Роџерса нису заборавили,,   али прави  повраћај из заборава доживео је албум Daft Punk „Random Access Memories“ (2013).   И песма  „Get Lucky“.

Роџерс  је уписан на спсику њених аутора и највероатније само на ауторској „настамби“   на њој јединој  он може безбедно почивати много година.

Али прошлог пролећа се појавила нова песма Chic, док је за ово лето највљен нови диск.

На фестивалу Oya у Ослу Најл Роџерс ће интерпретирати неке од најбољих дела  из свог продуцерског   опуса.

14. Концерт:  Florence+ The Machine,   Father John Misty, Run The Jewels,   Flying Lotus (13.  августа)

Буквално једне вечери на фестивалским  трговима Oya моћи ће се чути најтарженији  ове године  интерпретатори разних  жанровав.

Британска група  Florence +The  Machine  тек што је завршила трећи  студијски албум „How Big,  How Blue, How Beautiful“ и одмах се попео на чело топ- листе и у Великој Британији и у САД.

Лидер групе Флоренс Велчје изјавила  да јој нови албум, за разлику од преходног, говори о томе  не како да се сакрије од спољнег света,  него о томе како да  научи да воли и живи у хармонији.

Father John Misty -  сценско име  Џошуа Тилмана  који је развијао свој соло пројекат  паралелно с радом бубњара и фолк групе Fleet Foxes.

Диск „I Love You,  Honeybear“ пробио се до другог места на спсику најбољих фолк-албума Billboard.

Исте те вечери на сцени Oya наступаће и реп-супер група Run The Jewels  која се састоји  од мушкараца познатих као  Килер Мајк и Ел-Пи и електронскг титана  Flying  Lotus.

15. Рурски тријнале 

Симултана изложба младих сликара  и кустоса у три града  указује на изворе Рурског тријенала које је својевремно осноао Жерар Мортје  са циљем да нађе нови модус и смисао постојања за цео регион.

Кад изумре традиционална индустрија

Подсећамо да је крајем ХХ века у Рурској области нагло умирала традиционална индустрија, иза које су остали напуштени хангари и хале,  погони, рудници,  који су постали одлични алтетрнативни  простори  за најсмелије уметничке замисли и експерименте,  али,  нажалост,  тријенале  тарје  само месец и по годишње и уопште узевши цео регион се  као и пре бори са запуштеношћу. 

Инсталације између празних витрина у напуштним супермаркетима  пуним безнађа и пустоши

Ове године се тријенале одржава у напуштеним трговачким робним кућама и маркетима,  а изложбу су приедили млади уметници стављајући на увид ликовној публици своје инсталације које  сеу потпунопсти  уклапају у расположење  безнађа,  погубљености  и пустоши   које остављају празне полице  и витрине у оргромним,  опустошеним,   празним маркетима у три града.

У којима се не може ништа купити,  али се зато експонати-инсталације  слободно могу разгледати и то од 15.  августа па све до 26,  септембра.

16. Опера. „Од злата Рајна“ По наруџбини Рурског тријенала,  режисер: Јохан Симонс; од 12.  до 26. септемба

Најсвеобухватнији европски фестивал нове уметности постојано негује неконвенцпнални театр. 

И Вагнер је у том смислу  идеални избор за  рурске експерименте  на плану обједињавања оперског,  балетског,  драмског и пластичног  жанра у један сценски продукт. 

Театралогија „Точак Нибелунга“, најзахтевнији авантуристички ромн  вагнеровског канона, језива опера-бајка,  представља,  надамо се,  радикално-иноваторску верзију уметничког директора тријенала,   холандског режисера Јохана Симонса,  наследника Жерара Мортеја.

И тешко је поверовати да „Од злата Рајна“  са њеним Нибелунзима-рударима у представи на сцени у Бохуму  у индистријском срцу Немачке,   може проћи без актуелних алузија и натукница  на адресу историје  европске индустријализације.

За музичку страну посла одгворан је Теодорн Курентзис са оркестром  MusicAeterna, кадар да смело испрати у вечност било које концептуалне  експерименте.

Премда се не би могло са сигирношћу тврдити да и вагнеријанство  улази у магистрлне теме диригента,   оно га непрестано привлачи,  искушвајући му чврстину

16. Драма: Французи,  Нови театр Варшаве,  режисер: Кшиштоф  Варликовски, 21-23 и 28-30. августа

На наше очи,  констатутују позоришни критичари,  Кшиштоф  Варликовски  прескочио је из разреда „нових имена“  пољског театра у разред  светски познатих мајстора.

И представа по роману Маресела Пруста „У трагању за изгубљеним временом“  у потпуности може постати  заштитини знак  последњих режија Варлиновског у којој се говори о времену као о духу с којим он  са својим јунацима плута   по успоменама    као  по лавиринту  док га мучи осећање кривице  пред  недостигнутим идеалима. 

Пруст је   описивао друштво на прелазу из XIX у XX век,   док Верлековски увек говори о  данашњем друштву.

Помоћу француског класика,  естета-режисер са својим одличним глумцима у својој новој представи истражује растресену,  збуњену,   скренуту са свог тока Европу наших дана.

По  речима  режисера,  он позива гледаоца   на једно интерсантно путовање по  салонима и  затамљеним одајама Европе.

У то да ће сваки путник  на крају путовања  постати неко други који нимало и не личи оном који је на пут креуо,  не треба ни сумњати.

Quad erat demonstrandum (Што је и требало доказати)


Бранко Ракочевић