Владалац Макијавелија, политички бестелер свих времена и народа

На гробу у Италији у којему је сахрањен Николо Макијавели (1469-1527)  стоји натпис: „Није потребно никакво представљање зато   што је његово име познато у читавом свету“.

Његова филозофија је искључиво политичка

Макијавели није био чисти филозоф као на пример што су  то били Декарт или  Малбранш  који се нису одвећ бавили политичким темама.

Није био ни филозоф који  би се успешно могао целог века бавити  како оним што се традиционално подразумева  под  појмом „филозофија“,  тако  ни политичком филозфијом попут Хобса или Лока.

Његова филозофија је искључиво политичка.

Обично се филозоф,  посебно политички,  не удостојава такве  части.

Али,  ако уђемо у било коју бољу књижару,  онда ћемо   видети у разделу за филозофију,  уколико таквих полица у  тој књижари има,   минимум дела три аутора. Ту су обавезно Фројд,  па Ниче и „Владалац“  Макијевалија.

„Владалац“ - политички бестселер свих   времена и  народа

Међутим,  Николо Макијавели није ни у ком случају аутор само једне књиге.

За другу његову важну књигу узима се „Разматрање о првој декади  Тита Ливија“.

И поред тога „Владлац“  остаје  његово најпознатије дело, политичко-филозофски  бестселер   свих времена и народа.

Ово дело датира од  децембра 1513. кад је књига завршена или  већ уручена као  дар човеку ради кога је и написана.

Али,  без обзира на то  што је Макијaвели познат свима и што га не треба посебно представљати,   не бије га  баш најбољи глас.

На крају крајева,  Макијавели  је био малтене последњи у својој епохи  за чије име би се моглао закачити  неки – изам.

Макијавелизам  повезан са   беспринципијелношћу у политици и негативном  нормом морала

Термин „макијавелизам“  је обично повезан са безпринципијелншћу у политици,  са негативном нормом морала, религиозном истином.А религију и „макијавелизам“  препоручују да се користи у својству политичког инструментализма.

У „Владаоцу“  Николо Макијавели пише да  религиозну праксу треба користити искључиво у корист владара,  да се инструметизује. Премда сваки пут захтева посебан приступ.

Макијавели је један од малог броја аутора „свога жанра“ који се чита,  живо,  лако,  занимљиво и забавно.

Цео „Владалац“  осим  невеликих теоретских одступања којим почиње трактат,  предсатвља неко историјско штиво у којему аутор прича о делатности ове или оне политичке личности.

Али то је само привид,  први слој читања Никола Макијавелија,  површни.

1.  „Владалац“  зборник  историјских примера или  политичка филозофија?

Обично читаоца  к Макјевалију привлачи  израз „обилато се корсити туђим добром“.

Кад аутор расправља о томе шта треба да предузима владар да би  га се бојали или га волели,  он каже:

„Пошто је љубав пролазна,  а не могу  сви да те  воле,  онда је боље да те се боје. Зато што  сви могу да те се боје,    и од тога ћеш имати више користи него ако те буду волели,  зато што могу зачас  да се разљубе.“

Многи разматрају „Владаоца“  као  зборник примера,  али ако је то само колекција интерсантних случајева,  где је онда ту политичка филозофија?

А Николо Макијавели  је, истичемо још једном, изузетно значајна фигура  у историји политичких идеја и политичке филозофије.Многи  каснији филозофи  су се  на овај или онај начин  њему обраћали. Једни   да би га  исмејали,   други да би га опрвдали пошто су у њему видели заштитиника републиканских вредности.

Има  и филозофа   који сматрају да су радови „Владалц“ и „Разматрање прве декаде Тита Ливија“   два узајмно прожета дела,  иако он у једном трактату пише  о монархији и новим влдарима,  а другом о републици и о томе што чини основу  таквог државног уређења,  али  у томе се не може видети никаква противуречност.

Наравно да има и оних који га  мрзе: ругају  му се, сматарју га симболом аморалнсти.

Али им а и оних који се према Макијавелију односе сасвим равнодушно.

2. Кембриџска школа историје политичке   мисли

Макијавели спада у оне ауторе чији текстови захтевају пажљиво читање.

Током ХХ века настало је неколико и кључних школа тумачења „Владаоца“.
 
Треба истаћи неколико интерпретација које  су се показале као изванредно значајне.

Једна од   од тих    интересантних методолошких школа историје политичке филозофије је Кембриџска  школа историје политичке мисли  чији су представници историчари: Џон Дани,  Квентин Сквинер и  Џон  Покок.

Њихова заједничка методологија је повезана са истраживањем политичке мисли у два контекста:  историјском (који  је окружавао аутора, а  што је могло утицати на њега) и идеолошком (какав је идејна традиција постојала до тог аутора,  да ли је он унео нешто ново или је пак  само понављао  старо и на тај начин постао познат).

У целини узевши,  историчари  не  толико  интерпретирају (у крајњем случају тако поступа Квентин Сквинер  кад пише  о свом методу),  колико  покушавају да  добро опишу оно што јесте,   да детаљно проуче контекст,  да ојачају идеолошку позицију.Сваки од те тројице историчаа имао је свог „јунака“  - Џон Дани је писао о Локу, Квентин Сквинер о Хобсу, док је Џон Покок  написао једну од најуважаванијих књига о Макијавелију
чији наслов се може превести   на више  начина: „Принципи Макијавелија“,  или „Моменти  код Макијавелија“.

У том свом делу Џон Покок  поред описивања историјског контекста  даје  и преглед   политичке мисли која је окруживала великог италијанског мислиоца.

4 „Бог Макијавели“

Једна од најинтерсантнијих  новијх интерпретација политичке мисли Никола Макијавелија садржана је у књизи Мауриција Вироле.  У текстовима   у тој књизи  објављеним под насловима „Макијавели“  и „Бог Макијавели“   аутор примењује нестандардни прилаз  покушавајући да из филозофије Макијавелија експлицира „религиозну   концепцију“.

„Мрзитељ цркве, хришћанства,  часности...“

Обично  Макијавелија сматрају  за „мрзитеља цркве,  хришћанства,  часности“,  а  неки иду толико далеко да га оптужују чак и за незнабоштво, кaо што то чини,  на пример британски теолог Џон  Милбак.

Разлог за такве оптужбе  Макијавелија Милбак и  остали налазе у томе  што се аутор „Владаоца“  често позива на Рим,  фортуну,   судбинму и слично.

Али најбоље што је на ту тему  написано  је  књига Себастијана де Грација „Макијавели у паклу“,  за коју је,  да подсетимо,  аутор добио Пулицерову награду.

У целини узевши, то је једна од најбољих и најживљих интерпретација Макијавелија.   (Viroli M. Machiavelli,  Oxford: Oxford University Press,  1998)

5. Интерпретација Леа  Штрауса

Лео Штраус  је једну књигу из политичке филозофије   поветио великом италијанском мислиоцу:  „Мисли о Макијавелију“   у којој се један део односи на „Владаоца“ а други на „Прву декаду  Тита  Ливија“.

Цела књига је конецтрисана  на раду с текстом.

За разлику од припадника Кембиџске школе,  Штраус ради управо с текстом,  а не с контекстом: он не истражује традицију,  не посеже за историсјким изворима,  он једноставно чита текст и говори о томе шта у њему значи нека реченица и мисао, због чега су  неке ствари испуштене,  одакле  неке противуречности у   тексту,  може ли се  у књизи  наћи неки нови смисао, „слагање или разилажење тона“, емоција.

Други стил у 26. поглављу „Владаоца“

Тако је на пример опште познато   да је  26. поглавље  у „Владаоцу“  написано сасвим другим стилом који се у потпуности разликује од  претходних.

Ако су првa поглавља  примери и  препоруке с историјским одступањима, онда је у последњем  јасан и убедљив,  ватрен позив Макијавелија  за ослобођење и уједињењ Италије. Од које,  на крају,  треба створити државу, онакву какву је замишљао само он и нико други.

Треба подсетити да ово поглавље садржи  и „истинито учење“  Макијавелија где он скоро да и не говори о историји,  него само дели савете владаоцу.

6. Традиција иновација

Чиатаоци су се вековима већ осведочили да  је 26. поглавње  у „Владаоцу“  веома специфично,  прожето емоцијама и чита се као  неко сасвим ново дело.

Један од претпоставки Леа Штрауса се сатоји у томе  да је Макијавели  био  сасвим раскинуо с оним  изданком политичке трдиције која је пре њега била доминантна   и тако постао родоначелник  савремене политичке филозофије.

Он је обрађивао теме које ће постати интерсантне  будућим политичким  мислиоцима. 

Својеврсна дијалектика „револуционара“  Макијавелија који подржава  Днтеове снове о уједињењу Италије

Међутим,  ако пажљивије читамо чак и то специфично, 26. поглвље,      и у њему ћемо наћи  доказе  да  Макијавели ипак наставља   традиције  које су биле карактеристичне за претходни период.

Он је нека врста „револуционара“  који раскида с традициајма истворемено их чувајући и то је својеврсна дијалкетика Никола Макијвелија.

Тако на пример он подржава снове   Дантеа Алигиерија о уједињеној Италији,  о великом Риму, о јединстевној  влади.

Премда су владаоци Датеови и  Макијавелијеви врло различити, ипак се мора признати да су обојица  маштали  о неком политичком месији.

Макијеавли наставља донекле да  „делује револуционарно“  као што је то пре њега  Марселиј  Падовски,  још један истакнути италијански  политички  филозоф,  аутор трактата  „Заштитник света“.

„Учитељ зла“  из 26. поглавља

У 26. поглављу се Макијавели представља у   светлу  ватреног  патриоте,  али је при томе морао да се одрекне  једних  моралних  принципа у корист  других, због чега га често оптужују да је „учитељ зла“.

И Лео Штраус почиње своју књигу тиме што наводи да је Макијавели „учитељ зла“  да би затим на око 300-400 страница објашњавао зашто је то тако,  без престанка се одушевљавајући његовим стилом  и мислима.

Било како било,  тек се мора призанти да  у сваком случају Николо Макијавели  заслужује пажљиво поновно читање.

И то не ради тога да би се код њега наишло на забавне политчке анегдоте.

QUAND ERAT DEMONSTRANDUM  (Што је  и требало доказати ).


Бранко Ракочевић