„Радо иде Србин у војнике. Два га вуку, а тројица туку...”, већ деценијама пева Бора Чорба, али овдашња статистика може да га демантује. На једно слободно место у Војсци просечно конкуришу четири кандидата, подаци су Министарства одбране. Војне униформе су све више популарне, али на то знатно утиче слаба понуда на тржишту рада, криза и беспарица. Многи у касарну уђу очекујући лагодан државни посао са осмочасовним радним временом, што у неким јединицама представља мисаону именицу.
Војнички хлеб је тежак, недовољно плаћен и цењен. Баш због тога, али и из личних разлога, сваке године капију за собом последњи пут затвори 550 професионалних војника. Војник по уговору има најтежи положај од свих запослених у Војсци, указало је искуство синдикалаца.
Баш из тих разлога, питали смо Министарство одбране како изгледа просечан професионални војник, колико дуго траје његова обука и колико то кошта државу?
Према њиховим подацима просечан „уговорац“ има 31 годину, завршио је средњу школу, у војсци ради између 10 и 20 година, а зарађује једва 30.000 динара. Високу стручну спрему има свега 2,5 одсто војника по уговору, а диплому основне школе око четири одсто њих. Професионални војници обнављају уговоре сваке три године, а овај посао могу обављати до 40 године. Плата војника по уговору јесте мала и апсолутно несразмерна његовој одговорности, али редовна примања, бенефицирани радни стаж, загарантовано социјално и здравствено осигурање, неки су од разлога који чине ово радно место привлачнијим. Највеће интересовање за посао у Војсци традиционално влада у Београду, Краљеву, Нишу и Врању, док је мањи одзив за јединице у Бачкој Тополи и Новом Пазару.
Ипак, синдикалци тврде да, уколико би привреда радила боље, у касарне би кандидати улазили веома ретко.
– Највећи проблем је у чињеници што професионални војник не може да буде запослен на неодређено време, нема право на стан, а са четрдесет година може да остане без службе. Боримо се за промену законских одредби јер постоје многа радна места на којима професионални војник може да ради до краја радног века и да дочека пензију. По посебној одлуци министра, војник по уговору може да ради у Војсци до 50 године. Тренутно је запослено 1.160 таквих људи, али на тим местима они неће дочекати пензију. Када ступе у шесту деценију, остају на улици – објашњава Новица Антић, председник Војног синдиката Србије.
Од 2010. године када је званично почела професионализација војске уговоре је потписало 7.494 професионална војника, а службу је напустило око 2.700 њих. Јавна је тајна да највише одлазе младићи који раде у најоптерећенијим јединицама. Познато је да Гарда, која нас је представљала на Паради победе у Москви, годинама „кубури“ са људством. Припадници ове елитне јединице обезбеђују значајне личности и објекте, стражаре испред Председништва, дочекују и испраћају делегације страних држава... Списак њихових дужности веома је дугачак, а ову елитну јединицу је у последњих пет година напустило 130 војника по уговору. Момци из Гардијског батаљона имају велики број прековремених сати, дужности обављају по снегу, киши или највећој жеги, не губећи свест о томе да свака њихова грешка може бити кобна.
– У сличним проблемима налазе се и многи други војници. Стотине прековремених сати не могу да наплате, нити да искористе као одмор, а сваке три године страхују да ли ће им командант продужити уговор – наставља своју причу Антић.
Војнике додатно деморалише и чињеница да су преоптерећени пословима који не спадају у њихову надлежност. Понекад данима чисте касарну, кувају кафе или односе пошту, а требало би да имају обуку. Неретко се пожале „па нисам дошао у војску да кувам кафе“...
Чињеница је да би старешине требало да се боре да сваки квалитетан војник покуша да добије подофицирско место и да гради каријеру. Уколико заувек напусти касарну, држави доноси додатни трошак. Тешко је прорачунати колико држава издваја за обучавање сваког војника, кажу представници Министарства одбране. Познато је да обука нишанџије тенка кошта око 240.000 динара, а највећи трошак представља цена пројектила.
У последњих пет година подофицирски чин добио је свега 341 војник (од којих је 26 жена). Да би добили шансу за напредовање у каријери и сталан радни однос, војници морају да одраде барем један уговор од три године и да заврше Лидерски и Основни курс за подофицире.
Највећи проблем, тврде синдикалци, лежи у чињеници да многи војници трпе мобинг на послу јер о њиховом радном месту одлучује искључиво командант. Свака њихова погрешна реакција може довести до тога да остану без будућег уговора или евентуалног подофицирског чина. Ситуација би сигурно била другачија уколико би успела да се искорени крута подела на официре, подофицире и војнике и када би запослени у Војсци једни друге почели да гледају као колеге. Уз узајамно уважавање и поштовање.
Јелена Попадић,
.jpg)
