Aпокалипса Москве очима писаца

Данас сваки становник Москве чим изађе на улицу види слику коју су  писци предсказивали током неколико векова - слику апокалипсе. 

Управо овако је у књижевности и описивано како ће изгледати  планета  после смака света: тиха,  врела,  пуста и димна. 

Пре сто година Ана Ахамтова видела исто оно што Московљани виде и данас

Али, московска апокалписа има и неке своје особености. 

На пример,  пре  нешто више од сто година Ана Ахматова је видела гледајући кроз прозор исто оно што Моксовљани виде данас.  Тада је то било одбројавање дана до Првог светског рата. 

Шта су предсказивали Андреј Бели и Владислав Ходасевич

Ако пажљиво читамо руску књижевност насталу у првим деценијама прошлог века,  наћи ћемо у њој  прецизан опис шумских пожара,  видећемо црни дим који се диже са запаљених тресеришта у Подмосковју,   јер су задимљени градови неиздрживо мучили земљу у периоду од 1900.  до 1920.   г. 

Песници су у димном задаху којим је дисала Русија  предосећали надолазећу  вилику невољу и сиромаштво и нису се преварили. 

„Дневи пожари горски чађу пуне околину.  Над Москвом су се ноћу  догађале појаве    препуне светог значења.   Громаде сиње  од густог дима отежале.  стуштиле  се  покривајући с времена  време заплављене видике.  То није било ни једностaвно, ни случајно: кружило је испод неба помраченог питање  о светом значењу Русије“, писао је Андреј Бели 1901.   г. 

А Владислав Ходасевич се спомиње 1914.  г.:

„Жега велика беше.  Гораху горе.  Досадно / вукло се време.  На суседној дачи/кукуриче петао.  Изађох из капије и видех: /Огромно сунце малинве боје И и зраке му сухе како немо стоје / ниједан да крене,  да бежи /сви су осмуђени  у диму од гарежи/.  На кржљаво жито смрдљива  јара се слила/ тог дана и објава рата се збила.  /“

Ана Ахматова

И Ана Ахматова,  обдарена оштрим осећањем предосећања и натопљена  фатумом предсказања,   одаслала је своје песничко упозорење покољењу: “ Нико неће слушати песме више,  /Предсказања судбе  дани  наступише“,  написала је велика песникиња као да се била загледала у лето 2010.  г. 

Ево њене песме „Јули 1914.“
/ Засмрдело све је од гарежи.  Већ четири недеље/ како  горе тресетишта сува,   док ужарен ветар низ јаруге дува.  Ниједна птица данас да запева /на трепетљики не здрхта шева /.  У немилост Божју,  ко у ноћ вечну, Сунце нам зађе, /ни кап кише за усахла поља од   Васкрса   још се на нађе.  /Скитница хроми по селима  проповеда: „Смак света је ближи сваког трена /тесно ће нам бити од свежих гробова, /спремајмо се још сад за земљотресе,  поморе и глад, / и невоље друге,   све веће и веће,  /и за мрак вечни кад се небеске утуле свеће.  /

Популарност књига о Апокалипси

Последњих година у Русији расте популарност најразличитијих издања о Апокалипси,  па је постала књижевна и друштвена мода да се описују катастрофе као што су разарања градова,  обрушавање планете. 

Изгледа као да сваки писац фантастичне литратуре сада ликује: погледајте само како сам ја све то предвидео и опсиао!Ипак је мало описано, а прочиатано још мање,   па би зато требало још једном почети све то читати. 

Тако на пример,  „Метро 2003.“ Дмитрија Глуховског су многи прочитали:  књига је просто разграбљена захваљујући својм  оштро постављеном сижеју  који је праћен дубином размишљања.  Посебно пластично дочарана нуклеарна катастрофа после које људи силазе да живе у метроу.   Главне замерке овом делу је површност која понекад  израња.   „Сва Ботаничка    башта,  а са њом и Изложбени комплекс  народне привреде и достигнуа,  ВДНХ, претворио се у један застрашујући ужарени масив,  из кога се уздижу огромни клобуци масног,  црног дима који се лењо крећу према јеснејм небском своду,  и гримизно црвени и румени одсјај  чудесног  пожара  мешао се са нежним зрацима излазећег сунца док су на  бескрајним прозрачно- плавим пространством  над главом висили  тешки, сиви облаци.  Зграде које су се оцртавале на јасноји блиској раздаљини,   почеле се да се удаљују и утанајују у сумрак који је најденом настао...“

Песма Вадима Куриљова,  бившег гитаристе групе ДДТ „Усред спрженог  града“

Усред  спрженог  града/ наставља се наша маскарада /Звездана завеса подиже се и сад/ као што је и хиљаду година назад.   /Може ли вам очињи вид / гледајући кроз прозрачни зид /,  наш будући живот ставити на увид?/Ако може,  нек нам се насмеши господин Нико/, јер бар он је на то свик'о, као нико /.   Овде се у злато   олово претапа  /.   Овде огањ не угаси водом,   па  ни помоћу конопа и штапа.  /Са згаришта   сагорелих  књига / облаци пепела језде / покривши сво небом собом/ док не стигну до наслућене звезде /.  Усред спрженог града / ни за  нашу мизику нико  и не хаје/.  Али шта нам друго преостаје, / шта нам друго преостаје? 

(Све стихове у овом прилгу превео Б.  Р.  )


Бранко Ракочевић