Да ли је Стаљин убио Горког, буревесника револуције?

Максим Горки је слављерн као буревесник револуције.

Коме је била потребна његова смрт?

Политичка убиства су одавно постала нормална појава у скоро свим земљама света. Отуда има смисла   споменути се у  случају Максима Горког како је и због чега све то почело.

Да  ли је Максим Горки умро „својом смрћу“ од многобројних и веома тешких болести,  или је његова смрт наступила насилним путем,   говорећи отворено:  да ли је био убијн?

Расветлити мотиве евентуалног убиства Горког

Злочиначка верзија по којој је Горки био отрован  по Стаљиновом наређењу,  обрасла је многим  митовима,  легендама,  гласинама. Сличних прича различитог степена вероватноће заиста је много. Али ту тему треба специјално истраживати.

Објективно гедајући, далеко је значајније  у погледу смрти Горког, да ли је она била природна или је наступила услед дугог „гошћења“  по Стаљиновом „јеловнику“, расветлити  које је то озбиљне разлоге совјетски диктатор имао  да и физички одстарни утемељивача социјалситичког реализма,  најугледнијег и најмоћнијег писца Совјетеске Русије,  златно перо свтеског пролетаријата,  наду и узданицу потлачнеих маса широм света?

Многи истраживачи  тврде да су ти разлози,  ако не нигде друго,  оно у глави диктатора  не само постојали, него и пустили дубоке корене у његовој уобразиљи.

Горки у писму једом западном писцу  оштро критикује Стаљинов режим

Најпре треба подсетити  да је Горки писмо пуно критика на режим и послао  једном западном писцу са којим  се дружио и редовно  водио коресподенцију, али је то писмо било „персретено“ у најближем окружењу адресанта   у којему је НКВД имао свога агента.  И то „пресретање“  писма се десило баш у тренутку кад се други позанти писац са Запада спремао  1936. г.  да посети СССР не кријући своје намере (а и зашто би то чинио? ) да се сретне  с Горким. Разлог  што је запaдни писац пошто-пото хтео да обиђе Горког   је забринутост због дугог и несхватљивог ћутања аутора „Буревесника“,  па је замолио свог колегу који се пре њега спрема у посету  првој и тада (на срећу или на жалост? ) још увек и једину земљу социјализма, да се обавезно посети  Горког,  па шта  буде,  нека буде,  (а шта бо могло и бити? ),  али то проустити не сме. 

Ревносни нарком НКВД  Јагода (нарком - народни комесар) је о томе одмах реферисао Џугашвилију  који је потом издао „заповест“ да  се у корену пресеку сви контакти између Горког и његових западних гостију у покушају. Кад му је опрезни први бранилац поретка страховладе,  Јагода,  (неће још дуго  јер код  Кобе је све релативно и пролазно) напоменуо да би та забрана још више учвртила аутора „Песме о соколу“ у његовим сумњама,  вођа и учитељ светског  радничког поктрета у замаху  је „издал  заповест“ да се Горки убије, не метком,  наравно,  јер би то било стрељње,  али зашто то чинити кад  најдемократскија,  најхуманија и најправеднија власт за коју је икад човечаснтво знало,  чуло и видело,  има на располагањну велики избор хуманитарних модела одвајанаја душе од тела.

Ромен Ролан,  Андре Жид,  Луј Арагон

Поменути познати  западни  писац  са којим се Горки дружио је Ромен Ролан.

Агент НКВД-а у околини тог писца  је  нико други него жена Роланова – Марија Кудашева, која је касније сама признала да су агенти је  НКВД њоме манипулисали.

Колега којег је Ролан молио да посети Горког је по свој прилици Андре Жид  који је долетао у Москву 17. јуна 1936. г. Његово прво питање при изласку из авиона било је:  „Како је здарвље  Горког? “
 
Али код Горког су га довезли тек сутрадан кад је већ било касно.

Још један фраснцуски писац је посетио СССР  у то време: Луј Арагон.

Он је у Москву стигао  16.  Или 17. јуна,  али ни њему нису дали да се сретне са Горким. Арагона је Горки још одраније молио да дође у Москву,  још у марту.

У  својој монографији „Питање смрти Горког“, објављеној 1988. г. Мишел Нико наводи Арагонове речи:

„Елза и ја смо били просто засипани позивма  Горког које нам је слао преко амбасадора  Кољцова,  да дођемо, само да дођемо што пре… Кољцов је такође тражио да се с њим сретнемо. Ужасно се Горком журило да нас што пре види… захтевајући стално да нас пожуре,  јер без сумње је хтео да нам нешто каже…”

Пажљиво анализирајући те и још много сличних доказа,  Мишел Нико у својој монографији долази до закључкс да је Горки жарко жело да нешто важно каже својим француским пријатељима,  писцима у које је имао поверење-Ролану,  Жиду,  а посебно Арагону.

И против своје воје  се мораш питати: због чега наједном толика упорност Горког да се обавезно сретне с Арагоном  и њгова жеља да разговара у четири ока  са Жидом, – значи ли то да је био свестан како су му убрзали крај? Није ли се Стаљин  са својом болесном подозривошћу сувише забринуо сазнавши да се  два истакнута западна писца спремају да се сусретну са оболелим Горким и да наруше његову  изолацију“, пита се Мишел Нико у поменутој монографији.

Убрзали, то је баш одговарајућа реч.

Стаљинова намера да  по  било коју цену спречи контакт Горког са Жидом и Арагоном

Намера  Стаљина да по било коју цену онемогући контакт Горког са  Андреом Жидом    и Лујом   Арагоном само је убрзала коначан расплет,  пошто је сама одлука да се Горки физички одстрани била  донета  зантно раније,  по плану  и “благовремено”.

Хроника догађаја

Прво саопштење о болести Горког појавило се у новинама 6. јуна:

„Алексеј Максимович  Горки  озбиљно се разболео 1. јуна од грипа који се у дајењм  току проширио и изавао компликације  на плућима  што је узроковало  слабљење срчане активности“, написано је у здравстевном билтену који је   тог дана (6.  јун) објављен у „Правди“.

Од тога дана поред „Правде” и „Известија“  су свакодневно објављивале билтене о здрвстевном стању Горког,  који је до тада иначе више пута боловао од грипа, па се неретко болест испољавала  и у веома тешком облику,  али јавност о томе није обашетавана преко специјалних билтена.

Констатин Феђин у својим успоменама наводи да се Горки у мају 1933. толико  био разболео од обичног грипа  који је изазвао компликације на плућима, да замало није умро,  али ниједан билтен о његовом здрављу није штампан.

А шта је то сад? „Правда” је обавештења о стању здравља Горког у сваком броју доносила при самом врху или на средини насловне стране са крупним, појачано црним насловима. Земља и свет су припремани на трагичан исход који је одраније био  „зацртан” у галви вође.

Убиство дуго припремано као смишчљен чин,  за Стаљина није имало алтернативу

Стаљин није на брзину донео  одлуику да физички одстани Горког, како је то написао један амерички истраживач(„Јагода је рапортирао Стаљину,  Стаљин је наредио да се Горки отрује“).

Напротив,  убиство Горког је био дуго припремани и смишљени чин,  за Стаљина решење без алтернативе. Разлог подмуклом плану за смакнуће великог руског писца светског угледа и утицаја,  састојао се у томе што је живи Горки постао озбиљна претња којом се могу осујетити остваривање далеко важнијих и далекосежнијих планова диктатора.

Зашто је Горки почео да смета?

Горки је умро 18.  јуна 1936. г,  а само  два  месеца касније,  19. августа,  у Окотобарској дворани Дома Савеза почео је први велики судски процес, којим је отоврена серија чувених московских процеса  који су узнемирили цео свет.

Главне фигуре тог процеса су били Зиновјев и Камењев.

Пре тога,  1934.  г.  они су били осуђени за  дело такозваног „Московског центра“. На том процесу они су признали да  сносе  политичку одгворност за убиство Кирова.

Зиновјев је био осуђен на десет,  а Камењев на шест година робије. Годину  дана касније,  Камњеву су придодате  још четири године за  тзв случај „Кремаљске библиотеке и  команде  Кремља“,  тако да се по броју робијашких година поравнао са својим камарадом Зиновјевим.

Сасвим друга судска мелодија

Али,  сада је песма била сасвим друга. Овога пута судски процес се води за   тзв случај „Троцкистичко-зиновјевског  обједињеног центра“ и оба оптужена су била осуђена на стрељање  тако што пресуда мора бити извршена одмах.

На том августивскиом процесу године 1936. оба оптужена,  и Зиновјев и Камењев, су признали да  сносе не само политичку,  него и директну одговорност за убиство Кирова. Да,  баш тако: они лично су замислили   и оставрили  тај злочиначки терористички акт.

Али то није све! Овај тандем је замислио  да реализује и друга  крвава злочиначка дела: да  побију све вође Комунистилке партије и совјетске владе: Стаљина,  Жданова, Ворошилова,  делујући по диретктним налозима Троцког  са којим иначе одржавају сталну везу. Осим тога су били и претерано активни па су били заврбовани као агенти   више страних  обавештајних служби међу којима  и Хитлерове Немачке.

Процес од изузетне важности за учвршћивање Стаљинове диктатуре

Овом процесу је Стаљин придавао изузетнои велики значај. Припреман је не два месеца,  него знатно дуже. Организиоване  су безбројне истраге,   суочавања, на оптужене  је вршен страховити притисак  најразличитје врсте и метода:   обећавали су  им да ће им сачувати живот ако признају злодела која им оптужница ставља на терет, с друге стране севела су  претње уколико не признају: обрачун са њиховим породицама,  хапшење и стрељање деце.

Специјално за тај случај био је усвојен закон по којему се на  најстроже  казне могу осудити  12 годишње дете.

Примењиване су  и најсвирепије мере мучења и злостављања у затворској ћелији:  тортура, дуга ноћна ислеђења  без сна, изругивање,  малтретирање,  понижавање.

Главни оптужени на овм процесу су  се дуго добро држали.  Цео гигантски  апарат НКВД-е је ангажован  да би се они сломили, укључујући и међународну коминтеровску агентуру. У Москву су били специјално доведени  чекисти на посебан начин и дуго обрађивани  чија се улога састојала да би на суочењима,  а затим на самом процесу потврдили да су управо они оставривали везе оптужених са Троцким и Хитлеровом обавештајном службом.

Пред самим почтком процеса кад су се  првооптужени већ били предали  и били апремни  да на суду одиграју улоге које се од њих траже, Стаљин није  ни сумнајо да је све готово и да ће процес протећи глатко. Све је испало као је он желео,  ициљ је у поптуности постигнут. У њговиим рукама је „царица доказа” – срдачно,  од свег срца“ „признање оптужених“.

Сада за остврење те маникијлане,  садитичке замисли није било више никаквих препрека.

Али,  не!

Једна итекако важна препрека   је ипак остала.  То је био Горки. Стаљин је био свестн да код живог Горког такав процесе је просто немогуће било одржати.

Горки и Камењев

Горки није трпео Зиновјева,  нетрпељивост потиче још од давних дана,   из времана кад је Зиновјев био апсолутни   господар Петрограда, тзв. „Севрене комуне“. Али је Камењева волео. Управо залагањем Горког Камењев је  у априлу 1933.  био враћен из прогонства, постављен за директора издавачког предузећа „Ацадемиа”,   истовремено именован и за директоира Института Руске књижевности (Пушкинов дом),  изабран за члана председништва  управе Савеза писаца. У  Бухариновом   писму упућеном   27. августа члановима Политбироа, напомиње се да „Горки форсира Камењева за  лидера  Савеза писаца.

Управо је Камењев 1934. г. посато главни узрок разлаза Горког са Стаљином.

Можда се Горки још некако  и могао убедити да је логика опозционе борбе довела Камњева и Зиновјева до активне непријатељске делатности. Може бити да је он чак и поверовао да  су њих двојица заиста признали да сносе политичку одгворност  за убиство Кирова. Није искљчено да су у Зновјев и Камењев и сами у то поверовали.

Бухарин је рекао Еренбургу на дан убиства Кирова:

„Сад Он може да ради с нама шта год хоће“. 

И биће у праву.

Али,  убедити Горког  да су Лењинови сарадници постали шпијуни страних држава, било је просто немогуће.  Ту се сада поствља логично питање: А и због чега је  уопште било потребно да га  неко у то уверава? Нека остане сам са својом неверицом. Јер,  будући да је  сасвим изолован  од спољњег света, он је   онемогућен да своје мисли подели са било ким  и да разобличи Стаљинов фалсификат.

Туђинац међу својима

Лако је било спречити сваког совјтексог писца да дође до изолованог Горког.  Али Ромену Ролану,  ако би он изненада стигао у Совјетски Савез, или Арагону,  или Марлоу,  трешко је било рећи да  не могу посетити свога пријатеља. 

Или како,  да га  је којим случајем тражио,   забранити сусрет са Горким једном Фајтвагеру, који је био толико одан совјетској власти да је на другом великом јавном московском процесу одржаном 1937. изјавио како апсолутно верује у заснованост свих оптужби. Њима није било тако просто објаснити разлоге због којих не могу посетити болесног Горког.

А Стаљин је 1936. г. у свом криминалном мозгу ковао планове за грандиозни процес двојици Ивановича,  љубимцима Горког, Николаја Ивановича Бухарина  и Алексеја Иванивича Рикова.

Стаљин објашњава о својим намерама да смени Рикова

Ево како је Стаљин објанио Горком о својим намерама да смени Рикова са места пресдедника Совјтеског нардног комесаријата (предсовнаркома):

„За 15.  сам сазвао пленум ЦК.  Намеравамо  да сменимо Рикова. Непијатан посао,  али  ништа друго не можемо учинити,  без обзира што бисмо можда то и желели …Мислимо да  га заменимо Молотовом. Храбар,  паметан,  у потпуности савремени руководилац.  Његово право презиме није Молотов,  него Скрјабин. Он је из Вјатке. ЦК је једногласно за њега.”

Кад нема човека,  нема ни проблема

Све наведено не оставља никакву сумњу да је Горки самим својим постојањем-макар био чак и у ћелији-у том тренутку (мај, јун 1936) могао  Стаљину причинити велике проблем  и осујетити га на неки начин да  оствари своје злокобне планове. И он је те проблеме успешно  решио,  на свој начин,  по стаљински, руководећи се својим принципом који је неједном доказао своју ефикасност: нема човека који ставра проблеме, нема ни проблема.


Бранко Ракочевић