Педесет фeстивала у Кули прохујало с вихором аплауза (III)

Током пола века Кулског фестивала  који је прухујао са вихором аплауза,  глумци аматери су  се освдеочили да је  најјаче средство  деловања у позоришту  тајна позната једино аутору драме и  редитељу,  а глумци је  као проводници   емоција високог напона „дотурају“ до гедалаца.

И постају истовремено  заточници тајне   „сањат' навикнути“

Јер  креативни свет глумаца  на бини никад није идентичан   свету гледалаца,  пошто гледалиште увек мора да наслућује  нешто више или нешто мање од глумаца,  али  никад истоветно.

Отуда се без тајне,  без  мистичног односа  према необјашњивости  живота и недокучивости његових загонетки, свако уметничко дело,  а позоришна  представа   као тајновито сценско привиђење  пре свега, своди на пуку дескрипцију или илустрацију са живим фигурама,  а то значи на једнодимензионални продукат.

Путовање у стваралачке пределе с ону страну  одсањаног заједно с публиком

Током педесет фестивала који су  за пола века Кулом прохујали с вихором апалуза, глумци аматери  су се напутовали у пределе с ону страну  осањаног, у царство невидљивог у којему добри дух из бајки,  устоличен још у  детињству, још увек столује,  жив и здрава,  али  увелико  сумњичав.

Са сваког од ових педесет фестивала који су Кулом прохујали  с вихором аплауза,  гледалишту је упућиван позив:
 
„Нека приступе сви који чезну да  их исцели радост стваралаког сценског  трајања  да бисмо се заједно винули  кроз боју сребра коју иза нас ствара позоришна завеса.“  

И публика  приступи

Фестивалска кулска публика се увек одазиивала позиву  који су јој својим  представама као  колективним делом   упућивали аматери са сцене.

Зато што је та,  фестивалска, кулска публика,  тражила од аматера  само оно што су они били у стању одмах да јој пруже.

Гледаоци  новог сценског јунака кога оваплоћује глумац-аматер, нису ни у једном тренутк замишаљали  с кацигом на глави и са мачем о боку како смело корача њиховом,  кулском сценом,  неколико пута преуређиованом и дотериваном за  проткелих пола века,  у  сусрет ником другом него једној нестварној вештици из „Магбета“,  састављеној по Шекспировим речима „од мехурића земље“  тог „непостојећег,  бестелесног,   попут ваздуха привиђења“,  херојине старог поретка,  која се на радост њену,  нове публике, на поломљеним крилима своје  естетике упокојила подаље од Сартровог Бића, а поближе његовом Ништавилу.

Само је фестивалска позоришна публика,  попут ове кулске,  и ниједна друга, омогућавала  глумцима на педесет  фeстивала који су прохујали Кулом с вихором апалуза, да осете и доживе реалност и животност   своје аматерске,  љубитељске посвећености, најраодснијем од свих народних позорја,  аматерском,  и да окрилати глумце у њима.

Контрасти,  комлекскне и богате драмске ситуације

Аматерска позорница Србије на ових 50 фестивала који су прохујали  Кулом с вихором аплауза показала је да обилује контрастима,  баш као што се могло и очековати, пошто   управо  контрасти чине суштину сваког ритмичког дејства,  јер се прави ритам може доживети само  преко контраста.

Аматерска сцена Србије  такође обилује  комплексним и богатим драмским ситуацијама  у којима су својим  неодољовим шармом и радошћу глумци надахнуто извршавали  своје задатке  у позоришним играма,  увек свеже инспирације,  непоновљивог геста и полиглотског сценског исказа.

Васпостављање позоришта једне воље

На педест  фестиала који су Кулом прохујали с вихором  аплауза,  драмски аматери Србије  су у протекла пола века уносили стваралачку  радост  живљења  у авантуру духа васпостављањем  позоришта једне воље.

Убеђени да  од свега што је човеков гениј икад створио, најлакше, можда,  гледано споља,  а најстрашније по дубини коју досеже - јесте позориште,  успели су да радост креације прелију ни на гелдалиште и да га увуку у своју стваралачку авантуру.

Тако се то збивало на  50 фестивала који су Кулом прохујали с вихором аплауза.

Бранко Ракочевић