Тридесетпетогодишњица настанка романа Име руже (Ll nome della rose) Умберта Ека, родоначелника постмодернизма

Пре 35.  година објављен је роман „Име руже“ (Ил номе   делла росе.  1980.), отворени манифест  постмодернизма,  филозофски детективски  роман о манастирском окружењу.    

У њему,   с једне стране,  с енциклопедијском  поузданошћу,  строгошћу    и прецизношћу    се васпоставља живот манастира  из XIII века, обилато цитирају учени мужеви средњовековља док се распламсавају њихове  сколастичке распре; а  с друге стране  у манастирским обитивалиштима,  „докапитализовани“ мистериозним убиствима   и запаљивим љубавним собитијима збивају се сцене које са будном пажњом прате читаоци модерног времена.

Роман „Име руже“ је преокренуо представе европских читалаца о томе шта је уставри историјски роман и на шта је све способан.

Еко-родонелник  постмодернизма

Италијан чије је име познато свима - aутор два светска бестселера - зачетник постмодернизма у књижевности - енциклопедијска прецизност и средњовековна  манастрска  собитија - учвршћена репутација интелектуалца који уме да приповеда „простим људима“ –прстенови тридесетогодишњег сижеја списатљског деланаја - скидање непробојног оклопа учености - писац Еко застао у вечитом интелектуалном дечаштву -хладнокрвни манипулатор и компилатор тесктова као на компјутерском програму

Умберто Еко,   савремени култни европски  интелектуалац,  семиотичар,  медиевист (медивиестика –грана историје која проучава Средњи век,  посебно у Европи,  тзв.  западно средњовековље),  прославио је почтком ове године   свој 83. рођенадан.

Овај гурман,  познавалац комиска и бондине - аутор  је  книига  које су не само  измениле  представу о историјским романима,  него су надахнуле  и бројне  следбенике по целом свету међу којима су најславнини Ден Браун у Америци и  Борис Акуњин у Русији.

Умберто Еко,  Италијан чије  име  сви знајуу 

Еко  је један од савремених Италијана чије је име позанто свима.

Чак и онима који су на пристојној удаљености и од фудбала,  и од опере и од моде.

Боље речено: могли бисмо казати да је делатност,   слике у којима мисли и сам спољашњи изглед брадатог професора с огромним наочарима и са обавезном цигаретом у устима,  у многоме  формирала наше представе о савременом западном хуманизму, „јавном интелектуалцу“ као јавној личности  који није само врхунски  специјалсита у својој ужој области (у овом случају - семиотици и медиевистици), али ништа мање  уме да формулише  и поткрепи цитатима Декарта  или Платона   о било којем  важном  питању   и актуленом догађају,  од рата у  Сирији и Украјини до  снимања новог филма о Џемсу Бонду.

И које,  без колебања,  дели са  људима који га окружују.

Аутор два светска бестселера

Али,  наравно,  мишљење болоњског  професора семиотике   о тим и другим предметима интересовало би  нас кудикамо у  мањем степену,  да није оног главног:  Умебрто Еко   је писац,  аутор у крајњој мери два светски чувена историјска бестселера – „Име руже“ (Il nome della rosa,  1980), философски детективски роман о срењевековном манастирском  окружењу  и „Баудолино” (Baudolino,  2000),  роман  о  младом сељаку кога је усвојио  цар Фридрих Барбароса. 
 
Роман „Име руже” је  преокренуо представе европских читалаца о томе шта је уствари историјски роман и на шта је све способан. 

Зачетник постмодрнизма у књижевности

 Ако бисмо,  у духу Нобеловог комитета,  који,  узгред буди речено последњих година  не крије да  „мотри” на Ека, покушали  да формулишемо у чему се у суштини састоји заслуга тог писца за светску књижевност,  одговор би могао бити:  Еко је први умео  органски да  споји забавну књижевонст,  белетристику,  са „високом” лтературом. И тиме је фактички настао посмодернизам у књижевности.

Морамо се сложити да су оштроумни, сложени  и вишезначни  књижевни  слојеви  састављени од позантих и непозантих цитата који захтевају од читаоца бесконачну пажњу и дубоку ерудицију,   били познати и раније-узимимо само јетку „Белу ватру“ Набокова,   загонетне приповести Борхеса,  или приповедачке  умне вратоломије Жоржа Перека,  а о Џојсовом „Улису” и „Парастосу Финегану“ да и не говоримо.

Енциклопедијска прецизности  и средњовековна манастирска собитија

Нама,  који смо навикли да сваке године добијамо по једну нову књигу Уелбека или Акуњина,  тешко је представити какву је избезумљеност  изазвала 1980.  г. појава романа „Име руже”.  У којему,  с једне стране,  са енциклопедијском поузданошћу и прецизношћу се васпоставља живот манастира из XIII века,  обилато цитирају учени мужеви средњовековља  док се распламсавају њихове  сколастичке распре,  а с друге стране   у манатирским  обитивалиштима,  “докапиталозовани “мисзтериозним убиствима и запаљивим љубавним  собитијима збивају се сцене које са будном пажњом прате читаоции модерног времена. Тај текст је „запосео” више нивоа,  распрострт је на више равни,  из којих се „емитије” философски смисао који досеже до алузија на савременост. При свему томе,  за једног 48. годишњег професора семиотеке то није било нимало спонатано,  него свесно  саздана стратегија,  што је и потврдио  у есеју који је следио роман:  „Забелешке  на пољу „Имена руже” који је,  у то нема никакве  сумње,  постао отворени манифест постмодернизама.   

Учвршћена репутација интелектулаца који уме да приповеда „простим“ људима

Последња три дебела романа Умберта  Ека – „Фукоово клатно“ (Il pendolo di Fouccault,  1988.) –роман о теорији завере, „Острво дана пређашњег “ (L’isola del giorno primsa,  1994.),  роман о средњовековном племићу, а особито већ помињани „Баудолино”, учврстили су његову репутацију интелектуалца  који уме,   и,  што је још значајније,  то не сматра делом испод свог  достојанства,  да приповеда „простим људима“о сложеним проблемима који заоукпљају једног интелектуалца.  Тиме је на сопственом примеру Еко показао како се у јендој јединој глави могу наћи најразличитије идеји и „наређати“ најразнобразнија схватања и погледи.  

Скидање непробојног оклопа учености

Пети роман „Тајнствени пламен краљице Лоане” (La misteriosa fiamma della regina Loana,  2004.),  илиструвани роман о човеку који је изгубио памћење након незгоде,  испао је,  за многе неочекивао,  по много чему аутобиографски, и због тога неправедно запостављен.  Еко је тако скинуо непробојни   оклоп своје учености   показавши да се под њим не скрива страх од могућнсоти да се са демонстрирањем ерудиције  не иузгуби његова соптвена личност,  као што се то збило  с двојником аутора,  његивим врсником и земљаком,  антикваром Ђамбатистом  Бодонијем  са надимком  Јамби (звучи слично Умби).

„Прашко гробље” - поновно преметање „по свин регистрима” европске историје

За последњи  досада,  шести роман Умберта Ека „Прашко гробље” (2010),  могло  би се рећи да је за њега тадиционалнији пошто у њему аутор  поново по  свим регистрима премеће  европску историју,  овог пута историју кснеофобије  конспиратологије,   пренасељен је алузијама на друга  дела. Али овог пута не само на  романе  Ежен Сју и Алекснадра Диме, него чак и на своје сопстевене!

„Прстенован” тридесетогодишњи сиже списатљског  делања

Стога би се могло рећи да је  у својој 80-годишњици живота Еко прстеновао тридесетогодишњи сиже своје  списатлејске каријере.  Што је И потврдио кардинлном променом имиџа: уместо брадатог интелектуалца са округлом шубаром, са корица књиге на читаоца гледа респектабилни бркати сињор са глатко обријаним масивним подбратком.

Писац Еко застао у вечитом интелектуалнон  дечаштву

Шта ће бити даље? При дужном уважавању  ка  крепким пијемонтксим коренима и надом у неистрошиву љубав према животу професора Ека,  80 годишњи јубилеј није   само повод да се загледа у будућност,  бар не у истој мери као што је  то прилика да се изводе закључци. Ако је истина да је таленат вечита младост,  а геније вечито детињство, онда је Умберто Еко,  као писац застао негде у средини -у вечитом интелектуалном дечаству.

Хладнокрвни манипулатор и компилатор текстова као на компјутерском програму

Понекад његова филолошка распојасаност  и исроријско помодораство и кицошење  се преобилно изливају (кабалистички епиграф у „Фукоовом клатну“ и наслов једне  главе у том ромнау   је уставри  оригинални назив књига из XVII-XVIII века),  ставарајући овом писцу двосмислену репутацију хландокрвног манипулатора,  који компилује своје текстове као компјутерске програме.  Али,   као да намерно настоји да се стекне такав утисак,   овај недостижни  интелектуалац,  ошптроумни ерудита, повремено у својим књигама то недвосмислено   призање.  Такав је случај на пример објашњен  у трактату о преводу “ „Казати  скоро то исто“ који гласи: „Понекад задајем себи питање:  не пишем ли ја романе само да бих све те одломке, цитате,  појмове,  приуштио  самом себи?  При томе се осећам као сликар  који   украшава   свилену тканину и усред коврџа цветова и малених штитова  уцртава једва приметна почетна слова имена своје драге. Ако их не примећује чак ни она, то није важно:  јер се  сви поступци надахнути љубављу  предузимају без икакве користољубивости.”


Бранко Ракочевић