Мистерија Гогољеве смрти

На дан 21.   фебруара по старом,  односно 4.   марта по новом каледару 1852.    у Москви је  у умро  славни руски прозни и драмаски писац, Николај Васиљевич Гогољ. 

Његова смрт  је обавијена неким мистеријама које ни  до дана данашњег,  163.   године  после смрти великог писца, нису разјашњене. 

Настанио се у дому грофа Алесандра  Толстоја

У јесен 1851.   Гогољ,  чије се здравље осетно погоршало,  се настанио у дому   свог пријатеља  грофа Александра  Толстоја на Никитинском булевару број 7.   близу  Арбатског трга где је наставио са писањем другог дела „Мртвих душа“.  

Ту је сада меморијални центар „Дом Гогоља“ који чува успомене на последње дане  аутора „Ревизора“.    

Овде се преселио,  ту му је и суђено било да умре. 

Осиромашени наследни полтавски племић Гогољ-Јановски

Наследни полтавски племић Гогољ-Јановски,  пошто је био лишен  наследства,  остао је без новца и без дома.  Дуго је живео у Петербургу,  Риму,  Моксви  по хотелима,  у изнајмљеним становима, на газдинствима и у кућама код пријатеља. 

Вила у ампир стилу грофа Александра Толстоја  близу Арбата последње боравиште аутора „Шињела“

Вила саграђена у стилу ампир грофа Александра Толстоја  како се показало било је последње боравиште аутора „Шињела“. 

Овде су Гогоља волели,  стоврили  му изванредне услове за писање,  топли домаћи кутак.  

Овамо су у госте долазили писци Сергеј Аксаков,  Тургењев,  Островски,  Данилевски,  историчар Погодин,  глумац Шчешкин,  светска лепотица Смирнова-Росер,  у коју су били заљубљени Пушкин и Љермонтов. 

У тој кући је Гогољ читао „Ревизора“  и то тако изражајно и убедљиво да је велики глумац Шчекин убеђивао слушаоце.

„Таквог глумца,  који би могао бити  раван Гогољу,  нема у Русиији!“

Михаил Погодин,  испрва његов  пријатељ и добротвор,   а затим умало не и непријатељ, да би поново постао Гогољев пријатељ,  учино је за писца много доброг,  а за узврат је од њега тражио публикације за свој часопис „Москвичанин“.

Гогољ  иначе није подносио  обавезу да ради за часописе и било каква зависнот у погледу објављивања дела била  му је неподношљива,  посебно кад су часописи били у питању.  

Кад је прешао четрдесету,  тресла  га криза средњег доба

Пошто је прешао четрдесетогодишњу границу,  кад  се најчешће јавља криза средњег  узраста,   Никола Васлијевича су раздирале противуречности. истворемено је маштао о књижевничкој слави и о томе да потпуно једном заувек престане да пише. 
Спремао се да отпутује у топлије  крајеве где су благе  зиме,  намераво је да се посвети грофици  Ани Вијелгорској,  одлазо чак и Опитну пустињу с   намером  да се замонаши, али балгослов од калуђера светитеља није добио. 

Жуковски: Гогољев прави позив је било  монаштво,  да му душа дише лако и слободно 

„Прави његов позв је било монаштво“, писао је Гoгољев блиски пријатељ Василиј Жуковски истичући при том:  „Уверен сам да он није почињао своје ’Мртве душе’ чији завршеак је лежао на његовој савести и који није успео да напише, он би у том случају одавно постао монах  и био би савршено  спокојан ступивши у ону атмосферу у којој би душа дисала лако и слободно“.

Нарстајућа душевна криза, појачана можда и психичким обољењем,  гонила је писца у самоћу  која је тиме бивала све горча што он ни са 42 године није био створио породицу. 

Смрт Јекатарине Хомјакове,  ожалостила и претсравила Гогоља

У јануару 1852.  тешко га погађа смрт  Јектарине  Хомјкаова,  жене Алексеја Хомјакова   и  сестре његовог пријатеља Николаја  Јазикова. 

Њена смрт од тифуса била је за Гогоља последњи ударац од кога се,  како се,  нажалост,  испотсваило,  није никад  могао опоравити.  

На парастосу је  је признао: „За мене  је одсад  све изгубљено“. 

Гогоља је обузео страх од  смрти и престао је да се бави књижевним радом.  Једном ноћу је чуо глас који му је поручио да ће ускоро умрети. 

Грoф Александр Толстој  је уприличио црквенму службу у свом дому,  али је убрзо од ње одустао како би поштедео  Николај Васиљевича од дугог стајања. 

Оцу Матвеју поверава да прочита други том „Мртвих душа“

Од краја јануара 1852.  у дому грофа Александра Тостоја био је у гостима ржевски протојереј отац Матвеј (Константиновски) с којим се Гогољ упознао још 1849.  Међу њима се повела дискусија  која је била испуњена Гогољевим дилемама и страховима.  

Отац Матвеј је захтевао од свог пријатеља: „Одрекни се Пушкина“.

Гогољ му је дао да прочита једну варијанту другог дела „Мртвих душа“,  па је тако отац Матвеј постао једини читалац  те верзије другог тома  генијалног романа. 

Враћајући рукопис аутору, он се успротивио да се поједина поглавља објаве,  па је  чак и молио да се комплентан рукпис спали. 

У другом тому „Мртвих душа“ Чичиков  због превара бива осуђен на прогонство

Према сведочењу малоборјних који су били упозанти са садржајем другог тома „Мртвих душа“ Чичиков због превара бива ухапшен,  осуђен и послат на прогонство.  Да би штио веродостијније описао „лоцирање“  мртвих душа и маршруту етапа Чичикова у прогонству,    Гогољ је позајмио од Аксакова географску карту Источног Сибира. 

Спаљује рукопис другог тома „Мртвих душа“,  губи вољу за животом,  ни с ким не разговара

Смрт Хомјакове,  негативан суд Матвеја Констатионвског  као јединог читаоца  једне верзије другог дела поеме „Мртве душе“,  утицале су да Гогољ потпуно одустане  од писања,  а убрзо је  и престао да излази из куће. 

У поноћ спаљује рукопис другог тома „Мртвих душа”

У три часа ноћу између понедељка и уторка  11 на 12 (23-24) фебруар 1852.  Гогољ је разбудио слугу Семјона,  наредио му да отврои врата од пећи и да му донесе ташну из ормара.  Узевши из ташне свеске,  Гогољ их  је бацио у пећ и запалио. 

Пошто  је спалио рукопис, Гогољ је изгубио интересоасвње за живот, непрестано се молио,  ни с ким није разговарао. 

Упокојио се у расвит зоре  21.  фебруара  по старом (4. марта по новом календару) 1852. 

Не обазирући се на упозорења пријатеља,  он је наставио да се строго придржава поста, и скоро престао да узима храну,  почевши тако велики пост раније него што прописује црквени календар.   Стање његовог здравља било је све горе и горе,  да би  18.    фебруара потпуно престао да узима храну и пао у постељу из које се  никад више није подигао.   Након два дана лекарски конзилијум одлучио је да га принудно хране јер је као резултат најстрожег дуготрајног поста  био поптуно исцрпљен и  изгубио снагу.   Доктори нису били једнствени у дијагнози:  неки су сумњали у маларију, други су препознали менигитис,  трећи опет катар у желуцу...  Увече је пао у несвест,  а ујутру 21.  фебруара (4. марта по новом календру)  је умро. 

Век и по после

Век и по касније,  искуни колеге –  доктори распрострли су овај списак: шизофренија, маникално-депресивна психоза, па чак и спутавање хомоскесулане склоности.  Ниједна од дијагноза није била таква да се није могла оспоравати.  Присилно лечење које су лекари применили последњих дана  само је убрзало  расплет. 

Да ли је,  уствари,  Гогољ тада  преминуо?

У то нису били сасвим сигурни ни савременици ни потомци.  Патећи од маларије и падајући у добоку кому,  писац се плашио да га живог не  закопају  па је зато писао пријатељима: „Аманет вам тешки божји   да се тело моје не сахрањује  док год се на њему  не покажу очигледни докази распадања“.

Шта је било са пишчевом главом?

Од свега тога је настала легенда: ко бајаги кад су 1931. прекопавали гробове око Даниловског манастира,  кад су Гогоља ексхуманицирали и пренели његове посмртне остатке на Новодевичје гробље,  даске од сандука су тобоже биле изгребане  као да се Гогољ пробудио у гробу. 

Међутим,  докази писца Владимира Лидина и кћерке  Ситина,   историчара Москве,   Наталије,  који су обоје присуствовали прекопавању гроба, дијаметрално су се разликовали у погледу једне битне чињенице:  да ли је у гробу била и глава писца?

Према једној верзији,  лобању је присвојио један од познатих колекционара,  неки Бахрушин. 

По другој  верзији, услед померања слојева земље приликом раскопавања гроба  глава је доспела некако удаљена од тела и била је такође сахрањена у новој гробници. 

Крунски доказ Гогољеве  смрти: посмртна маска вајара Рамазанова

Сасвим је сигурно да Гогољ није могао бити жив сахрањен из простог разлога што је скулптор Николај  Рамазанов,  који је скинуо са писца посмртну маску, сведочио о првим знацима распадања тела.  А и технологија је била таква да је захтетвала да се маска може скинути само са мртваца: уста и нос су при том морали чврсто бити залепљени гипсом. 

Било како било, посмртна мистика загонетног писца  попут сенке прати његову  судбину,  чувајући тајну за  сва покољења његових читалаца,  и дан данас,  дуже од160 година након његовог упокојења. 


Бранко Ракочевић