Пре 145 година умро је Чарлс Дикенс

Ове године се навршава 145.  година  од смрти Чарлса Дикенса (Цхарлес Јохн Хуффам Дицкенс,  1822 -1870), ненадмашног творца имагинарног света повезаног зједничким  страдањем,  срећом и тајном, највећег енглеског прозног писца свих времена, „другог енглеског Шекспира“  и једног од  најчитанијих светских писаца.

У својим најпопуларнијим делима -  „Пикников клуб“,  „Божићне приче“,  „Оливер Твист“,  „Велика очекивања“,  „Давид Коперфрилд“,  „Мартин Чазлвит“, „Прича о два града“, „Сићушна Дорит“,  Дикнес је  створио свет повезан заједничким страдањем,  заједничком срећом,  заједничким тајном, свет у коме се  гомила људи најразличитејег калибра који ни по чемну не личе један другом доспевају у роман као у неки савремени избеглички камп   попут  привремено рсељених  лица,  да би се у њему настанила занавек,  док год је читалаца и  снаге њихове маште.

Њему дајмо спомен ову

Нико не зна шта га чека,  какве му је улоге судба наменила

Као водич или проспект за то  Дикенсово  живописно  и разноврсно прозно насеље  могао би да послужи  његов роман „Сичушна Дорит“.

На  самом почетку романа  гомила путника допутовала  са Истока,  сасвим случајни сапутници (још и не зањући да је прошлост повезала њихове животе у чвор  судбине),  злопати   се у карантину у Марсеју. Коначно су формалности   завршене,  може се даље ићи. Сви се срдачано и уљудно опраштају једно с другим, весели отац породице (не би  био ипак толико добре воље кад би знао шта све очекује његову породицу), изражава радосна очекивања и наду да ће се још некад срести. Тада је једна  лепа   дама са неким чудним држањем (каква,  каква јој улога коју јој је судба наменила  предстоји да одигра  у животу те породице! )  прозобрила:

„Коме је суђено да се с нама сретне у животу, с тим ћемо се засигурно и срести,  ма како  сложени,  непроходни  и далеки путеви били којима ће они ићи“.

Савременом читаоцу ово звучи попут упозорења Тенговог оца из романа јапанског писца Харуки  Муракамиј „1Q84“  који на синовљеву молбу да му поближе објасни неку поједонсот  из  оног што му је испричао,  понавља: 

„Ако нешто мора да ти се објашнајва да би разумео, то значи да нећеш разумети,  колико год ти ја објашњавао“.

Као што је писано,  тако ће се и збити

Дикенсови ликови обавезно некако набасају један на другог.

Случајно – судбонсони сусрети у романима Достојевског или у Пастернаковом „Доктору Живагу“  само су опрезно-бледе   сенке Дикенсоновг врта  на излазним,  а посебно на улазним стазама.

Његови ликови су сусрећу и упознају на паробродима,   у бањама и санаторијумима,   на планинским превојима,  на каналима у Венецији,  у чекаонцама код зеленаша, у позориштима,  у дилижансама, у тамницама,  у судовима,  по свартиштима,  гостионицама, у пријемној канцларији  код министра. И сваки од тих сусрета је значајан(„и као што нам је писано да   поступамо с њима или с нама,  тако ће се све и збити“, завршава своју тираду она  лепа,  али злосрећна дама  из „Сићушне Дороти“) и свака подстиче јунаке романа на расплет. 

Трагични. Срећни. Понекад (у разним делима посебно) комични расплет.

Дело волшебника

То је дело волшебника.

Дикенс је један од ретких непосредних  доказа да  је право књижевно твораштво слично магији.

Тако је мислио и Владимир Набоков.

У једном свом   предавању препуном усхићења аутор „Лолите“  назива Дикенса „чудотворцем“ који је умео „не само да ствара  људе него да их и чува у машти читалаца током дугог романа“. И додао: да те књиге није једноставно одложити  на полицу,  него се морају читати и читати „и поред читаочеве привржености реформама и сентименталних  наклоности  према сликовитим  позоришнин улузјама“. 

Привлачност   грешних људи 

Дикенс је волео грешне  људе.

Његови најомљенији јунаци обавезно морају да напарве неку грешку:  Давид Коперфилд,  Артур Клненем из „Сичушне Дорит“,  Пип из „Велкиих очекивања“.

Сасвим је вероватно да би му се свидела и велика грешка Набокова.  И уопште,  Набоков са својим екстравагантностима и чудним балансима самоуверености и неверовања у себе –у поптуности је дикенсовски лик из комичног  одељка…

Свет слободног тржишта

Он је описвао капиталистичку стварност (виктороијанска Енглеске је важила за практичан образац друштва  слобндог тржишта) у којој су биле изражене оне тенднеције  које се јављају и данас.  И то очигледно до те мере  да  би у време светске економске кризе 2008.  роман „Сићушна Дорит“ у коме је описина грозница  банкарских шпкеулција која је потресла целу земљу и њен крах који је потом уследио,  био највљен од  сасвим озбиљних новинара пророчанским текстом:

„Глава  романа ’Епидемија расте’ изгледа као подробан опис недавне политичке и финансијске  историје. Недавни банксрки слом  више је личио на почетак епидемије  него деловање Дикенсовог мистера Медла,  који је основао финансијску пирамиду. Њој су веома сличне данашњи пирамидални   ситеми штедње. И пробушени мехур тржишта нафте  и деривате јој.”

Свет у коме све има свој еквивалент у новцу

Дикенс је писао о нечовечјој експлоатацији, о бездушној бирократији,  о непарвденим судовима, о ужасима лихварског ситема,  о рушилачкој власти новца, - о свету у којему све има своју цену,  изражену у различитим момнетама,  гвинејама,  шилинзима,  пензосима,  како је говорио Домби –отац.

Обогатите се,  сер! То је ваш дуг,  сер!

Панкс итз „Сићушне Дороте“ уложивши сва  средства,  своја и својих пријатеља у предузеће шпекуланта Медла да би  на крају остао без ичега,  саветује:

„Настојте да се обогатите,  сер! То је ваш дуг,  сер! Не ради себе,  него ради других!“

И та позиција је учвршћена (а потом  и разбијена) дуго пре синтагнме „добровољног егоизма“ која је постала свеприсутна, док је  чежња за  њом  постала главни покретач прогерса,  а појам  „тржишта“ уздигнут до највишег култа.

При свему томе,  Дикенсови погледи нису политички,  него потпуно  чочевчји.

И зато је он до дана данашњег толико актуелан.

Умро  је Џо, милорди и џентлмени,  о,  ви преподобни и неподбни!  Умро је Џо!

Један од најпозантијих Дикенсових  тесктова   је сцена смрти малог,  гладног скитнице Џоа из „Хладног дома“ која се завршава речима:

„Умро је Џо! Умро је,  ваше величанство! Умро је,  милорди и џентлмени! Умро је, о, ви преподобни и неподобни свештеници свих култова. Умро је,  еј ви,  људи;од неба вам је даривана солидарност. И тако умиру около нас сваклог дана!”

Ово  можда некима данс може звучати само као сентиментална или театрална баналност.  Али кад би само могли „милорди и џентлмени“ да је што чешће чују!

Пре него што ће умрети несрећни,  нали, гладни Џо ће срести,  и то сасвим случајно много важних ликова у роману  и његов кратки  живот је нераскидво сплетен са одгонетком судбинске тајне.  Као,  уосталом   и свугде код Дикенса.

Читалац се одмара и док оштроумље тријуфује код Дикенсових негатвних ликова

Ликови понижених  и бедника  у Дикенсовим  романима се држе благородно и говоре као у цркви.

Али они нису зачињени оном, за читаоце неодољивом и очаравајућом  уметничком  имагинацијом,   као што је то случај с негативним јунацима, па читалац једва чека да некако прелети преко патетичних страница  да што  пре „слети”  код негативаца. 

Код којих се одмара док оштроумље тријумфује.

Дикенсов пријатељ,  супарник и противник, Текери,  у томе је видео  закон природе сматрајући да добри роман мора бити сатиричан.

Код Дикенса је то пола-пола,  али најбоље реплике је доделио онима које не воли.

Тај поступак је од Дикенса научио и Достојевски.

Отуда је његов Свидригајлов паметнији од  других,  а отац Карамазов макр колилико омрзнут био (заслужено) је веома  оштроуман. Друга је ствар што је Достојевски,  а што је била уобичајена појава код руских класика,  претеривао.

„Ако се размисли“ - писао је о том проблему Бродски,  „онда се долази да закључка да Зло и није имало  оштроумнијег адвоката“.

Дикенс ипак није тако далеко ишао  и својим негативним јунаима није дозвољавао да се до краја оправдају,  само да дају понеку,  саркастичну примедбу.

„Стотине хиљада су без крова над главом. -А зар ми немамо тамнице –упита Скруџ.”

Ејзенштајн:  „Дикенс је измислио филм!”

Највећи светски портал за кинематогафију Интернет Мовие Датабасе (ИМДБ) обајвио је 2010.  г.  листу десет класика светске књижевности  по чијим делима је снимљен највећи број фимова,  тв драма и серија.

На врху ове топ - листе је   Виљем Шекспир за кога је својевремено Виктор Иго рекао да је после Бога највише створио-са  укупно768 ектанизованих дела.

Друго место равноправно деле Чарлс Дикенс и Антон Павлович Чехов по чијим је делима снимљено по 287 филмова,  телевизјсиких драма,  серија,  анимиција.
Први филм  по неком Дикенсовом делу  је снимљен 1897:   „Смрт Нанси  Сајкс” (по роману „Оливер Твист“).

Мјузикл „Оливер“ снимљен 7 деценија касније (1968.) добио је шест оскара; филм „Оливер Твист“ 1948.  (енгески редитељ Дејвид Лин),  затим 2005.  (редитељ Роман Полански).

Прва верзија „Божићне приче“ пренета је на филмско платно 1901.,   (филм је трајао 11 минута),   а последња се појавила  у новембру 2009.

„Екранизивани су ’Велика очекивања’ (1946. ),  ’Давид Копрефилд’,   ’Прича о два града’  и друга дела,  па је тако Дикенс после Шекспира постао најомиљенији писац светског филма. Зашто?

Зато што је Дикенс, како је говорио Ејзенштајнм имислио филм.  Нарвно,  не у буквалном,  него у метафоричном значењу. Тиме што  су му романи толико „филмични” може се објаснити и то због чега  су га толико обожавали савременици.

Отац мелодраме крупног плана

Има нека тајна веза.

Скривена,   нарвно у сижеју његових дела која као да су  писани  рецепти  за телевизјске серијале.

Јер Дикенс је отац мелдодарма  и то пре свега крупног плана.

Шта га је поставуло на тај пиједестал?

Пре свега необично занимљива  до произвољности фибула,  простодушно до  инфантилности приповедање, преувеличани као баш на великом екрану да  се емитују ликови.

Код Шеркспира су они били прикладнији.

Јер елизабетинско доба није признавало релаизам,  оно га још не беше открило. 

Код Дикенса Магбет седи у офису,  и ту му је тескобно. Запањиви конфликт између космичког злочина и декорације беде ствара  час комични,   час  трагични,  али увек драмски ефекат.

Ето,  због чега је Ејзенштајн  записао да је Дикнес измислио фим  (не и изумио) у метафричном смислу,  наравно.

С том свешћу свет обележава 145.  годишњицу смрти овог енглеског и светског генија.


Бранко Ракочевић