Пола века од смрти Бориса Леонидовича Пастернака

. У   дому својих родитеља   срео се једном  са грофм Толстојем  који је  једном дошао да слуша песникову мајку,  пијаниситкињу Розалину  Пастернак, а чести гости су били и Левитан,  Серов,  Скрабин, Рилке…

. Најпре учио сликарство, а пет година студирао компоновање на  московском конзерваторијуму

. У Малбургу студирао филозофију код професора Германа Когена

. Од тридесетих година преводилаштво му постаје  главна преокупација: преводи Шекспира,  Гета,  Китса,  Бајрона,  Шилера, грузијске песнике

Пре  55 година, 30.  маја 1960,  у својој вили у Перделкину код Москве,  умро је један од највећиох руских писаца XX века,  Борис  Леонидович Пастернак,   добитник Нобелове награде за књижевност (1958.)

Одрастао и однегован у породици уметника,  оца сликара и мајке пијнисткиње

Пастернак  је рођен 10.  фебруара 1890.   у Москви,  у јеврејској породици. Отац му је био сликар,  а мајка пијаниткиња,  па је од раног детињства био окружен уметношћу:  песник је растао  у  ителектуалном кругу пријатеља његових родитеља:   сликара,   муизчара,  писиаца.  Тако се у детињству сретао у свом дому са Левитаном, Серовим, Скрабином,  Рилкеом,   многим другим  познатим уметницима. У кући у којој је одрастао често су приређивани концерти,    изложбе,   читања нових књижевних дела.

У дом Пастернакових долазио Л. Н.  Толстој да слуша музику коју је изводила Борисова мајка,  пијанисткиња  Розалија Пастернак

Борис Леонидович  је говорио да се 24.  фебруара 1894.  сећа без  великих узбуђења: тај дан је запамтио зато што је у госте у дом Пастернака дошао  гроф Лав   Николајевич Толстој да слуша музику.  За калвиром је седела  Боисова мајка Розалија Пастернак.

Борис Леонидович је најпре учио сликарство,  да би се затим   од 1903-1908.  потпуно посветио  каријери композитора,   пролазећи шестогодишњи курс факултета компоновања на  Конзерваторијуму.

На студијама филозозофије  у Малбургу  код професора   Германа Когена

Међутим,  1909. године оставља музику и уписује се на филозофски одсек Историјско-филолошког факултета Московског универзитета. У пролеће 1912.  ради усавршавања из филозофије Пастернак је један семестар провео на универзитету у Малбургу (Немачка) слушајући предавања чувеног философа Германа Когена.

И мада је философију  веома успешно  студирао(нуђено му је  да припреми  докторску дисертацију),   после завршетка универзитета одлучио је да се посвети књижевности.

Припада футуристичкој групи „Центрифуга“

По повратку у Москву,   Пастернак  се укључује у књижевне кругове,  ангажујући се у симболистичким филозофским и литерарним кружоцима заједно са Мајаковским,  Асејевим, Каменским,   активира се у ЛЕФ-у (Леви фронт уметности),   прецизније у  футуристичкој групи „Центрифуга“.

Његови први књижевни кораци  били су оријентисани према песницима симбилистима - Андреју Белом,  Александру Блоку, Вјанчеславу Иванову и Инокнетију Аненском.

Утицај поезије  руског модернизма очитује се у првим двема његовим поетским збиркама „Близанац у облацима“  (1913) и „Изнад баријера“ (1917).

Прославила га збирка поезије „Живот,  мој сестра“

Године 1922. иИзази му песничка збирка „Живот,  моја сестра“ (у руском језики живот је именица  женског рода) која  му је донела књижевно име и учинила га познатим у књижевним круговима  и код читалаца.

Од почетка 20-година Борис Паеранак се све више учвршћивао као стамено поетско име међу најзначајнијим фигурама совјетске поезије.

У том приоду  ствара  поеме „Висока болест“ (1923-1928), „Деведесет пета година“ (1925-1926), „Поручник Шмит“ (1926-1927), роман у стиховима „Спекторски“ (1925-1931).

Године 1930. изашла му је повест „Заштитна повеља“ а две године касније  песничка збирка „Друго рођење“ у којој аутор коначно напушта   футуристичку поетику и прихвата многослојност стиха и његову смисловну јасност.

Посвећује се превођењу Шекспира,  Гета,  Бајрона,   Шилера,   Китса,  савремена грузијске поезије 

Од 1930-их Пастернака скоро и  не штампају. Преселивши се 1936. г у летњиковац у Переделкино, он се потпуно посвеује преводилачком раду.

Од тада па  до краја  живота преводилаштво му је главна преокупација. Превео је Шекспирове трагедије: „Отелоа„, „Хамлета“,  „Краља Лира“, „Магбета“,  „Ромеа и Јулију“, Гетеовог „Фауста“,  Шилерову „Марију Стјуарт“, стихове Верелена,  Бајрона,  Китса, Рилкеа,  а такође и савремену и класичну грузијску поезију.  Његови преводи Шекспирвих трагедија  на руски језик убрајају се у најуспелије преводе дела  енглеског генија уопште. 

Враћа  се писању поезије

Године 1940-41. после дугог периода Пастренак   поново почиње да пише стихове:   ставра циклус „Стихови о рату“ и укључује их у збику „На раним возовима“ (1943).

После рата је публиковао још две книиге стихова „Земаљски простор“ и „Изабрани стихови и поеме“ (обе 1945).

Роман „Доктор Живаго“ круна Пастернаковог  стваралаштва

Круном свог ствралаштва сам Пастернак је сматрао роман „Доктор Живаго“   на којему је радио пуних 9 година, од 1946. до 1955. 

Године 1956.   предао  је рукопис романа уредницима неколико књижевних часописа међу којима и „Застава“ (Знамя) и „Нови Свет“  (Новий мир).

У почетку је добијено одобрење за штампање романа, али су касније стигле забране „због  негативног односа аутора према револуцији и одсутсва вере у социјални преображај“.

Први пут је књига објављена у Милану  у преводу на италијански језик 1957,  а до краја следеће,  1958,  била је преведена на 18 језика.

У СССР-у „Докотр Живаго“ штампан тек након 30 година

У СССР-у је роман објављен тек 1988.  По роману „Доктор Живаго“ је 1956.  снимљен истоимени филм у режији Дејвида Лина,  а 2002.  редитељ Ђакоми Каприоти снимио је другу екранизацију овог,  у то време светског бестселера.

У Русији је 2005.  Алекснадар Прошкин снимио телвизијски серијал од 11 епизода „Доктор Живаго“.

Нобелова награда за књижевност 1958.

Године 1958.  Борису Пстернаку је додељена Нобелова награда за књижевност са образложењем „за видне заслуге у сварменој лирској поезији и за књижевно ствралаштво на трдиционалном попришту велике руске прозе“.  Власти и естаблишмент у  Совјетском Савезу   су  реаговали као на  грубу провокацију,  па су уследили невиђени притисци да се лауреат Пастернак одрекне овог највећег светског признања за литературу,   којима је  он морао коначно да се повинује.

Пре него што ће се одрећи Нобелове нгараде,  Пастернака  су искључили из Савеза писаца, претило му је изгнанство из земље,  у штампи су га „черечили“  као издајника отаџбине.

Тек 1989.  диплома и медаља Нобелове награде уручене су у Стокхолму песниковом сину Јевгенију Пастернаку.
 
Умро од рака плућа  30.   маја 1960.

Борис Пстренак је умро од рака плућа 30. маја 1960. у Передилкину.

Осамдесетих година прошлог века однос совејтских власти према великом песнику,   романoпсицу и преводиoцу,  нобеловцу,  почео је полако да се мења: песник Андреј Вознсенски је најпре објавио у „Новом свету“  сећања на великог писца,  затим је објављена двотомна књига Пастренакових  стихова у редакцији његовог сина Јевгенија (1986), а годину дана касније Савез писаца је поништио своју  одлуку о искључењу аутора „Доктора Живага“  из ове организације.

Први државни музеј Бориса Пастeрнака откривен је 1990. у Чистопољу,  граду у којему је писац боравио 3 године у  евакуацији,   (од 1941-1943),  а државни музеј који носи његово име отворен је у песниковој кући у Передилкину.

Године 2005.  Издвачка кућа „Реч“  му је штампала сабрана дела  у 5000 примерака која је уредио нејгов син Јвгеније Пастренак,   рођен у првом браку са сликарком Јевгенијом Луре (1923).

Женио се три пута као  Достојевски и Булгаков

Са другом женом Зинаидом Нејхауз (девојачко име Јеремејева,  бившом супругом пијанисте Хенриха Нејхауза) имао је сина Леонида (1938-1976).

Пастернак се као  Достојевски и Булгаков женио три пута.  Његова последња љубав је била Олга Ивинска,  која му је постала  „муза“.  Посветио јој је многе стихове и све до саме песникове  смрти везивали су их блиски односи.


Бранко Ракочевић