У исто време у Бечу били Хитлер, Троцки, Стаљин, Тито и Фројд

Шта су могли имати заједничко Адолф Хитлер (1889-1945),  Јосиф Стаљин (1878-1953), Лав Троцки (1879-1940) Јосип Броз Тито (1892- 1980) и Сигмунд Фројд (1856-1939)?

Показало се: место боравка - пре тачно 102 годинe,  1913,  сви су они живели у Бечу,  и то у „ближњем комшилуку“,  недалеко један од другог.

Тајанствени путник на Северној станици

У јануару 1913.  на Северној станици у Бечу силази из воза један путник.  У документима му пише да се зове  Ставрос Пападопулос, а судећи по возној карти, допутовао је    из Кракова.

Човек  смркнутог лица,  са огромним  брковима,   сељачког типа,  и јефриним дрвеним војничким кофером у руци  а у руци је држао  јефтини дрвени  војнички  кофер.

„Седео сам за столом кад   се врата нагло отворише и на њима се појави незнанац“,  сећала се много година после  особа која је дочекала „госта из Кракова“.

„Био је ниског раста...  мршав...  његова кожа  сиво-загасите боје  на лицу  била је покривена  оспама...  и нисам у његовим очима видео ништа што  би могло говорити о дружељубљу. “

Аутор цитираних   редова  је био Лав Давидович  Троцки,  руски револуционар,  уредник партијског органа „Правде“  и у будућности један  најутицајнијих  владалаца совејтске државе,  који је завршио као дисидент отпадник, у далеком Мексику, убијен од  Стаљиновог агента.

Човек кога он описује звао се Јосиф Висарионович Џугашвили,  за пријатеље је био Коба, а за наше савременике  познат је  као Јосиф Стаљин.

Сигмунд Фројд већ беше стекао светску славу и имађаше много следбеника

У то време кад су ова двојица бежала из  Русије  од царске  жандармерије и скривала  се под туђим именима у страним државама,  и кад су се срела  у  Бечу,  Сигмунд Фројд је већ био стекао славу познатог психоаналитичара:  имао је много следбеника,  мирно је живео у Бечу, обављајући лекарску праксу у Улици Бергасе  19.  где се  сад налази његов музеј.

Јосип Броз је у то време радио у Дајмлеровој фабрици близу Беча и маштао о новцу  и добром   животу

Млади Јосип Броз,  који ће касније постати маршал и вођа Југославије под именом Тито, у то време је радио у фабрици аутомобила Дајмлер у Винер-Нојштадте,  омањем градићу јужно од Беча. Маштао је о сталном послу, новцу и добром животу.

„Кућевни“  сликар Адолф Хитлер проповеда у свратиштима на периферији Беча расну чистоту и мисију немачке нације

Још је ту био и 24.  годишњи  рођени Аустријанац  са северо-запада земље,  наивни, „кућевни“ сликар,  који је већ два пута неуспешно покушавао да се упише  на  Бечку  академију ликовних уметности.  Становао је у свратишту на Меледерманштрасе близу Дунава,  и име му је било Адолф Хитлер.

Писац Фредерик Мортон у књизи „Гром из ведра неба“   описује Хитлера који се зна  често  занети  у својој  благоглагољивости  па се    расприча пред сталним  „гостима“  свратишта  на разне теме: о „чистоти  нације“,  дотичући се обавезно „расне чистоте“,  „немачке мисије“, „словеске  склоности ка издаји“, а незаобилазне су биле и „подтеме“  о моралности,  „јеврејском питању и одговору“,   језуитима,  масонима.

„Непослушни  прамeнови његове косе  су  му подрхтавли на челу,  његове бојама умрљане руке су секле ваздух, његов глас  се уздизао до оперских тонова. Потом би изненада умукао и наједном поптпуно престао да говори као што  је   неочекивано  и почињао. Нервозно би затим  скупљао своје ствари и одлазио у своју собу“ - писао је  Мортон.

А у дворцу у Хофбургу  још столује цар Франц Јозеф

А у то време још је у Бечу,  у  дворцу у Хофбургу, зимској резиденцији Хабсбурговаца, столовао престарели цар Франц Јозеф.

На престо беше  ступио још 1848,  а његов наследник,  војвода Франц Фердинанд,   у суседном дворцу Белведеру,   с нестрпљењем је очекивао  да га замени на   трону. Нажалост,  није дочекао пошто је  већ следеће године погинуо   у атентату у Сарајеву, што је био повод за избијање Првог светског рата.

Престоница Аустроугарске царевине   од 15 држава и са 50 милона станвника

Године 1913, кад се неко време у њему  сместила на невеликој  међусобној удаљености,   будућа велика четворка светске политике која ће променити свет-Стаљин,  Троцки,  Хитлер и Тито,  Беч је и даље  био  престоница још увек постојеће Аустроугарске  империје  коју је чинило 15 држава са близу 5О милиона становника.

„Иако не баш котао за топљење,  Беч је  ипак својеврсна салата од различитих култура која је привлачила амбициозне људе из свих крајева царевине“,  пише  Дардис Макнејми,  главна уредница бечког часописа на енглеском језику Vienna Review.

Рођенинх Бечлија је било мање од половине двомилионског становништа града.  Око једне четвртине дошло је Боемије (сада западне Чешке) и Моравске (сада источне Чешке),  па се чешки језик на многим местима могао чути равноправно са немачким“, објашњава главна уредница Vienna Review. 

И уопште,  субјекти царевине су  „говорили више него на десет језика“.

Официри  аустро-угарске војске били су обавезни да знају команде на 11 језика,  не рачунајући немачки. На сваки  од тих језика је преведен текст официјалне  државне   химне.

Бечке кафане  као специфични културни феномен

Из те  уникалне мешавине народа  настао   је специфични кутурни феномен – бечке кафане.

Према легенди,  све је почело од џака кафе који су Турци оставили  при повлачељу османлија након неуспеле опсаде Беча 1683.

У кафанама су се сви брзо зближавали

„Култура кафане,  атмосфера дебата  и дискусија  биле су и остале део живота грађана“,  објашњава  политиколог, Чарлс  Емерсон,  старији научни сарадник Краљевског института  за међународне односе.

„Високо  интелектуално друштво било је уствари довољно мало тако да су се сви знали међусобно и све време је протицала културна размена с другим земљама“.  То је,   додаје Емерсон,  погодовало  политичкиим дисидентима и онима који су били у бегству  из својих земаља.

Старији сарадник Краљевског  института за међународне односе закључује:
„Аустроугарска није била исувише строго  цнетрализована  држава, скоро да је било обратно.  Ако се у Европи тражили место где бисте се угодно сместили и могли да сретнете много интерсантних људи, онда погодније место   за  то од Беча   тешко да би се могло наћи“.

Омиљена Фројдова кафана

Омиљени Фројдов кутак,  кафана  Landtmann  још увек стоји на познатом булевару окружена историјским језгром  Innere  Stadt –Унутрашњи град.

Троцки и Хитлер – чести гости Cafe Centrala

А Троцки и Хитлер  су често посећивали Cafe Central који се налазио свега неколико минута хода од хотела.

Посетиoци тог кафеа су се одушевљавали тортама, имали су на рсполагању новине,  играли су шах,  али пре свега разговарали,  размењивали мишљења.

Узајмно културно обогаћивање

„У кафане су одлазили сви“  тврди Дардис Макнејми.

„Тако је протицало узајмно културно обогаћивање. После су границе  међу људима постајале сурове,  али у то време оне су биле  мекане.“

Осим тога,  додаје она,  био је значајан доток енергије од јеврејске интелигенције    и нове класе  индустријалаца што је постало могуће после 1867.  кад је цар  Фрања Јозеф   дао свима пуна грађанска права  и свеопшту доступност к школама и универзизетима.

Одређен утицај су извршиле и жене,  мада су,  мора се признати,  доминирали мушкарци.

Кафе  Landtmann  у којему је волео да поседи Сигмунд Фројд, веома је популаран и данас.
 
У Бечу је живео велики је број знаменитих личности   попут Алме Малер,  жене композиотора Густава Малера.  Она је и сама била композитор, а после мужевљеве смрти  1911. г. постала је инспирација  и  животна сапутница  сликара Оскара Кокошке,  архитекте Валтера Гропиуса и писца Франца Верфеља.

Скоро  хиљаду и по самоубитсва  1913.  

Иако је Беч био и остао симбол музике,  раскошних балова и концерата, он је имао и тамну страну.

Огроман борј људи  је живео у запуштеним предграђима без елементарних хигијнеских услова становања.

Године 1913.  скоро хиљаду и по становника тих предграђа Беча дигло је руку на себе.

Ко зна шта би се могло десити да су се тада велика чертворица срели у Бечу

Нико не зна шта би се могло догодити да се  тада, претпоставио Хитлер срео са Троцким,  или Тито са Стаљином.

А тако  су им  пребивалишта  у Бечу   била близу једно другоме,  те,  1913.  кад су се у исто време  нашли у престоници царевине,  којој ће  кроз годину дана,  кад избије Први светски рат наступити почетак краја до којег ће коначно доћи 1918.  кад се Аустроугарска   распала.

Али то је нека друга прича и не припада овој,  о боравку будуће  велике четвореке – Стаљина,  Троцког,  Хитлера и Тита у истом месту (Бечу) и у иото време (почетак 1913). 

И замало се нису срели.

Замало,  али нису.


Бранко Ракочевић