Стошездесет година од смрти Киркегора

Пре  160 година умро  је дански философ, теолог и писац,  кога сматрају једним од утемељивача егзистенцијализма,   Сорен Киркегорд (Soren Koirkegaard,  1813-1855)

За разлику од немачког класичног идеализма који је  заступао Хегел,  Киркегор је истрајавао на примарности  чистог бића (егзитенцијалности)  која је  испред секундарне рационалности,  што ће касније после одређеног дијалекетичког пута развоја  личности нужно наћи  свој смисао у вери.

То као и цео низ других момената  су послужили рспростирању тачке гледишта  сходно којој је дански мислилац постао представник ирационализма.

Киркегор је завршио теолошки факултет на Универзитету у Копенхагену 1840, а  за годину дана је добио  степен магистра након што је одбранио дисертацију „О појму ироније  са посебним освртом на Сократа“ која је била посвећена пјму ироније код старогрчкаих аутора и романтичара.

Раскида веридбу и пише своје главне радове

После раскида веридбе па све до 1851,  године  много ради,  пише своје главне радове.

Након тог периода  престаје да пише са образложењем да је он већ рекао све оно што је био дужан да каже оставши доследан све до „црквене полемике“ пред крај живота 1855. 

Проводио је време усамљен  у свом обитавалишту,  далеко од људи,  са којима је је иначе и не  дружећи се с њима  саосећао и дубоко их схватао.

Изванредна психолошка  прецизност и дубина његових радова

Радови Киркегора се одликују изванредном  психолошком  прецизношћу и дубином.

Критиковао је,   и то посебно оштро последњих година свога живота и стваралаштва,  бесплодност   хришћанског живота,  стремљења да се живи удобно и спокојно  и при томе да се сматра хришћанином.

Смислу хришћанског живота су посвећени његови егзистенцијалистички радови – „Беседе“ (Тaler),   „Увод у хришћанство“  (1850. ) као и последњи рад објављен у часопсиу „Магновења“.

Учење о трима стадијима човечјег постојања

У наслеђу Киркегора је кључно учење о трима стадијумима човечјег постојања.

Први  стадијум је  формулисан у трактату  „Или-или“, а закњучну формулацију свог учења у раду „Закључни ненаучни поговор  „Филсофским фрагментима „.

Киркегор разликује ова  три стадијума  човечјег постојања: естетско,  етичко и релоигиозно.

Саобразно с тим стадијумима,  најславнији дански мислилац  сврстава људе у четири типа : 1. малограђанин (Spidsborgeren),  2.  естета (Estetikeren), 3.  етичар  (Etikeren),  4.  верник (den Religiose).

Малограђанин живи тако  као окружење. Настоји да ради,  да створи породицу,  да се лепо одева и да лепо говори. Он се понаша према инстикту стада. Живи без конфликата, увек се мирећи с околностима,  и не мсилећи да може било шта променити у свом животу. Просто није ни светсан  да има избора.

Естета,  нпротив,  зна да има избора. Он зна да не треба да следи остале. Бира сам себи пут. Бира живот који је пун задовољстава. Он ужива у добрим јелима,  добром  вину,  лепој жени. Није заокупљен осећањем   дуга  и одгворниости и уопште не  разумишња шта је дборо и шта је зло. Једноставно живи данашњи дан и наслађује се животом. Ако нема ничег интересантног,  онда му постје страшно досадно. И тада осећа да му је живот празан. 

Човек може прећи  са преживљавања  на етички стадијум   кад његовим поступцима  руковди разум и осећање дуга.

Етичар не осећа да је његов живот пуст. Он има развијено осећање дуга  и одгворности, уме  добро да разабере где је добро,  а где зло,  шта је добро,  а шта лоше.  Сматра да је неопходно да живи са женом, да је воли и да јој буде  веран, настоји да само дборо поступа и да не уради ништа лоше.

На етичком стадијуму  естетско начело не ишчезава потпуно, него,  напротив,  настаје колебање између ова два начела.

На крају крајева,  човек може постати свестан ограничености како естетског,  тако и етичког животног принципа  па му не прреостаје ништа друго негхо да поново искуси очајање.

Тада већ прелази  директно на духовни стадијум, у коме се човек рукводи срцем,  вером,  која не подлеже ни осејаности ни разуму.

Религиозни  човек схвата да  није савршен. 

Он је свестан да је грешан и тражи спасење од Бога,  верујући свим срцем да ће му Господ опростити.

Јер Бог је савршен,  а човек није.

Одбацујући догму о прародитељском греху,  Кирекегор одређује човечеји живот као очајање. Очајање као  што и припада гершној природи човека  истовремено се разамтра и као једина нмогхућност пута човековог к Богу.

Три типа очајања

Сходно трима стадијумима развоја човековог бића, Киркегор  утврђују  три типа очајања.

А) „Очајање могућег“ код естетског човека  везано је са  реалношћу која  не одгвара његовим очекивањима.

У својој свести  такав човек настоји да  замени своје Ја другим Ја  које је стекло нека преимућства, снагу,  ум,  лепоту,  итд.

Очајање настало услед жеље да се не буде оно што си,  доводи до рспада бића. 

Раздвојена естетска  задовољства су фрагментарна и не одликују се јединством. 

Као резултат таквог стања,  Ја „се расипа у песак магновења“.

Б) „Мужествено очајање“  настаје као резултат да жеље да се буде сам  свој, да Ја  осигура непрекидност. Таква жеља је резултат моралних напора етичког човека.

Ја за таквог човека није више  свеукупност случајних „естетских“ задовољстава,  него резултат слобдног формирања  сопствене личности.

„Међутим,  трагична „самозадвољност“ човека,   увереног да  је само његова сопствена снага довољна за оличење Ја,  неизбежно доводи  до неспосбности да се превазиђе сосптвена коначност, да се „уздигне до Бога“.

В) „Апсолутно очајање“  код религиозног човека настаје као резулат сазнања да је свет оставњен од Бога као и спсотвене усамљености пред Творцем.

До истинске вере се не долази усвајањем религиозних традиција,  него је она резултат апсолутно слободног и одгворног избора у ситуацији апсолутног очајања.

Велики утицај Кирекегора  на философе и писце ХХ века

Идеје и дела Киркегора извршиле су великии утицај на европску и светску философију и књижевност.  У мнногоме му дугују Хенерих Ибзен (1828-1906), Мигуел де Унамуно  (1864-1936),  Антон Павлович Чехов (1860-1904),  Николај Берђајев (1874-1948)  Мартин Хајдегер (1889-1976),  Карл Јасперс (1883-1969) и многи други.  


Бранко Ракочевић