Presse е дани на 53. Сусрету позоришних друштва Војводине (АПДВ) у Старој Пазови

Ала је леп овај Сусрет!/ Диви нам цео свет/ Влада   букет,  а ја цвет!/ Аматерско сунце сја/Тамо Влада,  овде ја  /!/Заједничка срећа наша: /Где је Влада,  ту је Вајда/Где је Саша/,  ту сам ја!

Ајде Владо,  ајде Рисе / у Пазову пожури се!/Чекају те аматери/ код Брошана  на вечери /А Брошан је сваком знао меру / па је прво Перу/ звао на вечеру/Зато што је имао у виду / да неко овог пута треба да остане и у Шиду /.

Пера Писар из Админитративног (ПЕПИЗАД)

Око 53. сусрета  АПДВ   који је уз учешће шест позоришних трупа  одабраних само из општина Куле  и Старе Пазове у којој је одржан,  као   и на њему самом,  било је неколико преседана (press e дана)  у односу   на претходна 52 који се редовно (изузев у периду од 1993-1996) одржавају од 1961.године.

Неки преседани на 53. сусрету  представљају грубо кршење Правила   и такве су  тежине да доводе у питање регуларности  ове најзначајније манифестације уметничке самоделатности у Војводини.

Уместо по две,  покрајински селектор  бирао по черири представе  са једне зонске смотре

Новосадски редитељ Тибор Вајда,  селектор Завода за културу   Вовјодине  (донедавно директор ове установе)  уместо до две представе како стоји у Правилима,   које му предложе  зонски  селектори,  гледао је дупло више-по четири са сваке, од такође четири зоне-укупно 16 представа.

Од њих је одабрао осам-по четири из општина Кула (Северна Бачка) и из Срема.

Редитељи -луткари селекторови ђаци

Редитељи три од осам одабраних представа: Цветин   Аничић из Шида,  Санела Милошевић (Ириг) и Алсадер Бако из Старе Пазове  завршили су приватну луткарску школу    Anima Тибира Вајде у Новом Саду.

Покрајински селектор – члан жирија

Покрајински селектр Тибор Вајда,  који је одабрао представе за Сусрет,  био је и члан жирија на  тој манифестацији,  што се такође никад досад није десило,  јер једноставно Правила  то не дозвљавају,  него само препоручују као пожељно да он прати представе на Сусрету, (ако га организатор позове)  и учествијући у разговорима покуша да брани свој избор.

Штафета старости

Вајда је иначе пензионисани  професионални редитељ,  а поред њега у жирију су били још и Алекснадар Саша   Волић,   редитељ аматер  из Београда и Соња Стипић,  пензионисана глумица из Новог Сада.

Они су били носиоци штафете старости  на овом глумчком слету.

Правила Сусрета прописују да  састав жирија чине три угледна професионалца:  редитељ,  глумац и драматург или театролог,  па ни овај услов,  неопходан за регуларност манифесатције није испуњен.

Кћерка  замењује мајку у жирију

Кад је уочи почетка  прве представе званична спикерка  предсатавила чланове жирија,  који су устајали и, како је ред,  поклаљали се публици,   они гледаоци који  редовно прате овај фестивал  су били пријатно инзненађени колико се госопђа Соња подмладила од прошле године,  кад  је уместо највљене  и очекиване  оне Соње Стипић,  пензионисане глумице СНП,  устала  једна  млада,  шармантна дама,  која ће касније у холу позоришта седети у жирију и чак говрити о представи и то врло  похвално.

Мистерија  је само донекле разјашњена  читаоцима  Билетена број 2. у коме  су  не само пренете речи ове шармантне даме,  фантомског члана жирија  о  представи „Живи бич“,  него је донета и њена фотогафија,  испод које је потписана:

„Јелена Стипић, кћерка  чланице жирија Соње Стипић,  која из објективних разлога  није присутвовала првој  вечери Сусрета.“
 
Али,  то је   било тек   сутрадан.

Без објашњња о разлозима  рокаде у породици

На разговорима  о представи   није објашњео како је дошло до ове рокаде у породици,  тако  да  публика  до краја Сусрета није ништа  могла   сазанати који су то обејктивни   разлози због којих је мајка послала кћерку на замену,  (прича се да  мајка-глумица   није могла да пропусти неки концерт   баш те вечери,  за који,  иначе, кћерка,  такође глумица,  није била заинтерсована).

Остала два члана жирија  као баш нико из Оргаиазционог одбора Сусрета ову замену  између мајке и кћерке у чланству у жирију  као да  није ни приемтио,  јер није политкоректно да се машају у породичне односе.

Једино је благоглагољиви водитељ разговра,  писац и  редитељ,  Милан Белегишанин, свој први део,  како је ркао,  „експликације“,   завршио,  а Билтен број 2. пренео,  познатим стиховима Изета Сарајлића који су  се неизотававно  некад могли чути  на такмичењим рецитатрора,  а  који гласе како их Белегишанин,  неладашнји пбедник у такмичењу у рецитовању не само за малђи узраст  „Ала је леп овај  свет!“. 

На трагу тог позантог Змајервог дитирамба,   Петар Ж.Неранџић,  домаћи организатор,  у дуеуту са колегом  покраијнским,  Владимиром Рисом,  већ десет година отвараји и затварају  покрајинску смотру    дитирамбима у власништву Завода за културу Војводине и Општинског  савеза   аматера   са насловом: „Ала је леп овај Сусрет!“
„Ми који смо одболовали самоће свих светских Робинзона /Ми  који смо надживели тенкове и никог нисмо убили/,  мала,  велика моја,  вечеарс ћемо за њих волети.../“

А о томе да ли Правила дозвољавају и у којим случајевима, да чланови породице могу замењивати један другог у жирију у случају одласка једног  на доатно културно уздзање,  нема ни речи.

Мајка кћерки верује,  али публика мајки, члану жирија и целом жирју не верује!

Главно је да  накнада за учешће у жирију  иде на исти текући рачун, да се ту ништа не компликује. Јер,  мајка и кћерка деле исте вредности које су за живот  далеко  значајније од рецимо,  једног  тривијалног, као што је утисак са једне представе.

Као да  обе нису глумице па су се у каријери  позоришних предестава у животу нагледале,  а  о онима у којима су играле,  да и не говоримо.

Зар није тако ? 
Е, видите,  и није.

Јер при одлучивању о представи  коју треба сврстати  на треће  место,   између кулског „Љубанвог писма“  које је предложио председним жирија Саша Волић и  словачке из Старе  Пазове  „Жви бич“,  за коју се изјаснио Тибор Вајда,  у корист „Љубавног писма“ превагнуо је глас Соње Стипић, која  је, подсетимо „Живи бич“  гледала преко свог представника,  кћерке Јоване.

А где је то досад било да мајка кћерки не верује?

Нигде.

Мајка кћерки заиста  верује,  али, после овог гласања,  публика  одсад ни  жирију не верује!

Никад више.

Шта ће на то рећи водећи тетаролог Сусрета Пера писар из административног (ПИПИАЗД-015)

Ко зна,  можда ће  водећи   театролог Сусрета, засад  познат широј публици само под шифрованим кодом „Пера писар из администратавног“  (ПИПИАЗД-015) који је  у својству „врховног  адмистратора културе на терену“ ову рокаду одобрио,  уврстити у програм Првог постдрамског  фестивала дуо-драме у породичном кругу и окружењу,  који је је већ најављен за пролеће наредне године  такође у Старој Пазови,  јединој општини у Србији која је добила зелену траку кандидата  за ЕУ  КИКС,  као Општина културте, ивестиција,  канализацје и солидарности, што је друго признање поред оног које је  пре три године добила  такође од ЕУ    као једина  у Србији општина АМБИС, општина аматеризма,  бизниса  и спорта.

Влада Рис љут као рис  прориче да неће бити Републичког Фестивала у Кули

Сусреет је отоврио Ирфан Менсур   успаванком о 45.годишњици своје велике матуре  и том приликом испричао публици како је добио позив за  годишњицу матуре јубиларну,  45. која  је уречена за 6.јун,  и обећао да ће обавезно ићи позивајући истовремено и неког из дворане да му се придружи,  јер не може сам.  Можда би и могао  да није у сањивом стању,  и то врло, и да ево 45 година  од кад је уписао позоришну академију сања,  и то интезовно  и да нема места  никаквој сумњи „можда сања“,  јер је ексериментално потврђено  сања ли,  сања,  па зато нека га ни публика не буди,  осим аплауизма од којих се још дубље и активније сања,  само се сања.“
 
Затим је изашао из доране у друштв са домаћином,  Владом Керекезом,  директором овдашњег Центра за културу (културу ни за шта)  да у оближњем кафићу вечерају макар бањалучки ћевап.

Керекезу,  који је и сам глумац,  али  га  бије глас да је неколико пута затечен без талента,  па је због тога за њим раписана потерница,  седети у кафићу са једним од наујгледнијх глумаца Србије,  је ствар од  непроцењивог значаја  за личну афирмацију и рехабилитацију  уметничког рејтинга гледе гласина  како су га   неколико пута затицали на јавнм местима  дибидус лишеног  глумачког талента,  али зато  обдареног осталим  вештинама  и способностима, које су у стању да заварају макар на кратко, уметничку сујету,  тако  неизбежну  на овоме свету.

И у тај час,  док је  Менсур у друштву  Керкеза,  испраћен аплаузма,  још увек добрано  сањиве  публике,  са бине,  на коју је у међувремену истрчао,  на сав глас  је викао   референт Завода за културу (кулутуру ни за шта) Војводине  Владимир Рис:   па својим негда глумачким,  а од поодавно незанзно  прокрешатвелим гласом у који су специјално за ту свечану прилику уграђен два бајпаса од завешатних органа,  вокала,   два врана гаврана са пробе за Еуросонг у Бечу,  обзнанио: 

„Фестивала у Кули неће бити, зато што  Министарство културе Србије није издвојило ни динара за ову своју,  републичку манифестацију.

Зато сви,  ако Бога знате,  и аметери и аматерице,     носиоци  и носачице,   сценске срцокосачицие, главних улога и рола,  њихови помоћници и помоћнице,   политичке кучине и трице, миксери светла,  тотал и локал дизајанери,   произвођачи  и растурачи сценске  магле у  први сумрак позоришног нам аматеризма на залалску,  сви пазовачки тамбураши,   сви у одбрану  и зашитиу  Кулског фестивала,  зато што смо сви ми једна партија, аматера и аматерица,  а Кулски фестиавал већ деценијама, откад ја пратим аматеризам без  политичке задршке  и  редитељске запршке,  је  Велики бачки канала  глумачког стваралаштва,  једини  толико   плован да нам барже  културе само њиме могу  упловити у Европу,  макар колико да су  у прошости због неког другог товара  биле принуђене да се  ради претовра задрже у Белегишу,  вашем и нашем селу на  нафти и води!

Никад досад није забележено да је неки фестивал отворен алармом из „грла бијела“  да  неког другог неће неће бити!

Публика  у којој су махом били  родбина и прјатељи,   познаници и  суседи  неког члана  бројног ансамбла пердсатаве, појма није имала ни да је некакав Кулски  фетивал  требало да се одржи.

Они старији гледоци су  разумели да Пулског фестивала  (филмског)  неће бити,  па им је до краја остало  нејасно због чега се  овај отваривач   са бине толико једи, питали  би га,   но се боје да се не увреди.

Са суседног седишта    стиже заблуделом и полуглувом гледаоцу  права информација гледе Пулског фестивала која гчаси:
„У праву сте,  било је неких недоумица,   због којих је   Владимр Керкез,  директор нашег Центра   за културу (културу ни зашта) заједно са својим најближим сарадницима – замеником Петром Ж. Неранџићем и  мр Марјаном Каравлом,  хитно путовао у Истру да би у њихове културне (не) прилике долио воду бистру  којом не оскуидевамо у нашој општини.

Кад им  је наша ојачана ектра естетска група експерата  предочила доказе да је Надежда Петровић,  чија је изложбу   у Пулској арени отворили Керкез, дипл. глумац  Владимир,  Каравла магстар  Марјан  и Неарнџић Ж. Петар, рођена на Петровић салашу,  атар Белегиша,  села на анфти и води,  општина Стара Пазова,  сви пробемо око финансирања Пулског филсмкг фестивала су  били брзо решени.“

(Наставиће се)


Бранко Ракочевић