750. годишњица Дантеовог рођења

21.  маја,  1265.  године,  пре тачно седам и по  векова,  рођен је један од утемељивача италијанског књижевног језика,  велики песник,   богослов, политички делатник,  који је својом генијалном „Божанственом комедијом“ за вјек и вјеков сврстао себе  у сами врх  светске књижевности.

Род Алигиерија припада  градском сталежу средњег имовног стања који потиче од заједничког претка,  витеза  Качагавида  који  погибе у Дргом крсташком походу 1147.

Пуно име легендарног италијанског  песника,   атора „Божанстве комедије“   поеме у три дела (Пакао,  Чистилиште и Рај )  написане на италијанском књижевном језику који је сам реформисао,   било је  Дуранте дели Алигиери,  а светлост дана је угледао у Фиренци,  најкрупнијем апенинском економском и кутурном средишту у Средњем веку. 

Целог свог  немирног и испуњеног живота,  од којег ће већи део провести у изгнанству,  песник ће  остати  одан  свом родном граду.

О његовом животу  и породици,  нажалост,  мало се зна,  па чак многи истраживчи доводе у сумњу и  тачан датум његовог рођења.

Увереност у себе

Данте  Алигиери  је  био човек  зачуђујуће уверен у себе. Као момак који тек што беше навршио 18 година се хвалио да је постигао савршенство у писању  стихова и да је то мајсторство   усавршио самостално,  без ичије помоћи.

Стекао  је образовање у  границама   средњовековног  школског програма,  а пошто универзитет у Фиренци тада још  није био основан, морао је сам да се образује.

Аутор „Божанствене комедије“  је овладао фрацуским и провансалским језиком,  читао је све што му је допадало до руку,  и перд њим је полако почео да се уцртава његов сопствени пут научника,  мислиоца и песника.

Песник изгнаник

Младост  генијалног   писца  стигла  га је у сложеном периоду:   крајем 13.  века у Италији се заоштрила борба између краља  и Папе.

Фиренца  у којој је живео Алигиери,  поделила се на две међусбно супростављене групације - „црне“ које је преводио Корсо Донати и „беле“  којима је припадао и Данте.

Тако је почела политичка делатност „последњег песника средњевековља“:  Алигери је учествовао на седницама градског савета у више сазива и у антипаским коалицијама  на којима је пуним сјајем заблистао песников ораторски дар. 
 
Иако није тежио  личној политичкој слави,  ускоро ће морати да испашта због свог полтичког деловања

Он није тежио ка личној политичкој слави,  али ће ускоро морати да испашта због свог политичког деловања:  „црни“  су  заоштрили  своју делатност  и приредили прави погром својим противницима.

 На дан 10.  марта 1302.  Алигиери са још 14 „белих“   присталица били су по хитном поступку осуђени на смртну казну.  Да би се спасио,  филозофу и политичару Дантеу није преостло ништа друго него да бежи из Фирнце. 

И више му се никад у животу није дало да  се врати у вољени град.

Потуцајући се по свету,   Данте је тражио  место у коме се може спокојно  бавити књиженим радом.  Наставио je да учи,  и,   што је најважније,  да ствара.

Судбоносни сусрет деветогодишњег Дантеа са малом Беатричом који  је променио историју италијанске  књижевости
 
Кад му је било девет година,   десио му се  сусрет  са једном особом   и том сусрету је судбина одредила да промени историју целоупне италијанске књижевности.

На прагу цркве дечак Данте је срео девојчицу  Беатричу Портинари и на први поглед се у њу заљубио.

Управо то важно осећање,    по признању  самог Алигиерија,  учинило је од њега песника. 

До последњег дана свог живота Данте је  Беатричи   посвећивао љубавне  песме,  богтоврио је „најпрекраснијег од свих анђела“.  

До њиховог поновног сусртета прошло је  још девет година и за то време Беатриче се већ била удала за богатог сињора  Симона де  Бардија.

Али никакве  брачне  стеге  нису могли спречити песника да  се надахњује  својом музом,  она ће целог живот остати  „владарка његових мисли“.

Поетски докуменат те љубави постала је аутобиграфска исповест „Нови живот“ написана код свежег гроба љубљене Беатриче 1290.

Брак из политичких разлога
 
Сам Данте  је ступио у један од оних „пословних“  бракова из рачуна,    из политичких разлога,   какви су у то време често склапани. Његова спруга је била Ђема Донати, кћерка добростојећег господна  Манета  Донатија.

Када је Данте био протеран из Фиренце,  Ђема је остала код куће с децом и сачувала остатке очеве имовине.

Данте не спомиње  своју супругу   ни у једном свом делу

Ни у једном од својих дела Алигиери  није споменуо своју супругу,     нити је оставио  било какав знак да је се сећа.

Али су зато Данте и   Беатриче  постали такви симболи љубави,  такав љубавни пар попут Петрарке и Лауре,  Тристана и Изолде,   Ромеа и Јулије.

Смрт Беатриче означава почетак Дантеовог  филозофског  размишљања
 
Тек  после смрти  Беатриче,   почело је Дантеово  филозофско размишљање о животу и смрти.

Он у то  време  много чита Цицерона, посећује религиозну школу. Све је то послужило  припремама за стварање „Божанствене комедије“. 

Генијално дело које је аутор стварао у изгнанству и дан данас улази у десет најпознатјих књига свих времена и свих нрода.

Ова Дантеова поема је извршила огороман утицај на  рађање  сопствене италијанске књижевности.

 „Божанствена комедија“  садржи целокупан  развој средњевековне филозофије

Неки истраживачи  тврде да „Божанствена комедија“  садржи  целокупан равој средњовековне  филозофије.

Она такође изражава погед  на свет  великог песника,  и отуда ово дело називају плодом целог живота и ствралаштва италијанског мајстора.

Бокачо је назвао „божанственом“
 
Ова  Алигиеријева поема  није одмах постала и „божанствена". 

Тако је крстио касније аутор „Декамерона“  Ђовани Бокачо падaјући у одушевљење од оног што је прочитао у тој књизи.

Данте  је пак свој рукопис назаво просто „Комедија“   употребљавајући средњовековну терминлогију по којој   комедија представља „свако песничко дело  срењег стила са  зазстрашујућим почетком и срећним завршетком,   написано на народнмом језику“.

За разлику од комедије,  по средњовековној терминологији  трагедија је „свако песничко дело високог стила  са мирним и усхићеним почетком,   и ужасним крајем“.

 Без обзира  на то што се у њему  дотичу „вечне“  теме  живота и бесмртности душе,  узлета и одговорности,  Данте  није могао назвати своје дело трагедијом,   пошто је она,  кaо и сви жанрови „високе  књижевности“ морала бити написана на латинском језику. 

Алигиери је пак своју „Комедију“  писао на  матерњем,  италијанском језику, најчешће  на  тосканском дијалекту.

15 година писао „Божанствену комедију“

Своју величанствену поему  Данте је писао 15 година и успео  да је заврши  недуго   пре  смрти. 

Умро је од маларије 14.  септембра 1321. године  оставивши после себе  заначајан траг у светској књижевности,    положивши основу за почетак  нове епохе  светске културе и уметности -  ране Ренесансе.


Бранко Ракочевић