Мандељштам на Дантеовом трагу

Трагом монографију Јелене и Марине   Глазове „На Дантеовом трагу. Поетика и поезија Осипа Мандељштајна“ коју је издавачка кућа „Дух  и лиетра“ из Кијева објавила на руском језику а коју  су својевремено  руска књижевна критика и културна јавност дочкале са добородошлицом  и оцениле је као једно од најзначајнијих прилога тумачењу бесмртног дела руског поетског генија.

Њему дајемео спомен ову.

Осип Мадељштам (1891-1938) је геније руске и светске поезије,  човек чија ће се херојска,  узвишена и трагичка судбина   вечно одсликавати у очима просвећених  људи непокорних  терору и тиранији.

Он је био  слободе   трубадур, твораштва  лепоте певач,  прогоњени летописац,   сведок ужасне и нечувене изопачености ђаволололике власти и друштва  вапостављене над свим круговима адског терора.

Водичи попут Дантеовог Вергилија

Аутори монографије „На Дантеовом трагу“ књижевни   истраживачи,   су поуздани водичи по свим божанственим пространствима Раја,  по свим кутовима Ада,  који су сами људи комлетно изградили по систему „кључ у руке“. 

Свуда је туда за живота  прошао сам песник Осип  Мандељштам,  без водича.

Сада,  у монографији,  водичи Мандељштамовг пређеног пута као у магновењу  са благородним поштењем својственом Дантеовом  Вергилију, са ревносном пажњом прожетом љубављу,  воде читаоце по споредним улазима у  биографију песника,  по узвишеним   путевима  по позиву   од Бога посланом,  али,  ка  тешко појмљивим,  али вазда  осмишљеним стваралачким   циљевима.

Наићи ћемо у овој књизи и на неоходна,  у сваком случају добродошла тумачења  симболистичког смисла  појединих стихова,  строфа,   па и целих песама,  проћи ћемо зајдно са песником  и његовим   водичима по неприступачном  животном беспућу,  које  се изаражава на тај начин што се  неустрашиво  каже оно што су заслужили   и та осуда се храбро баци  пред свињске њушке убица из Љубјанке и књижевних подлаца  из Савеза писаца.

Злочиначки смисао окретања точка  и совјета Утопије

Геније песника је на трагичан начин схватио „окретање точка“ и злочиначки смисао „совјета“  Утопије. А сама она, Утопија,  отупивши од  принудног,  у страху од стрељања „ентузијазма“, није ни приметила чудовишно иронични парадокс, погубни не само за руски народ - совјете,  а у суштини се радило о инструкцијама  како што безбденије  за своју кожу сићи са лествица еволуције и скернути  са пута Преображаја  у пределе најогавнијег човечјег зверињака,  у масовно потказивање,  на територију лажи, лукаво  заменивши   зло за добро, речју,  у све низине   свега оног што се у развоју хомо сапиенса вазда јављало и до дана даншњег се јавља  у промењеном по изгледу и због тога не увек препозантљивом виду канибализма.

Песикова пљуска тиранину  вечно звучи у акустици историје

Разуме се да  су у зверским злим погледима нељуди  лично водили насамарене ћутљиве  гомиле,  у осветољубивим погледима  крвника свих времена и народа песник је изгледао као штеточина књижевног  процеса  који демностративно  одбија да своје перо прилагоди   песничком бајонету Мајаковског. 

Бесомучног  је стално  водила подмукла мисао о освети,  али  као хијена  која се игра са уловљеним зецом, није се журио да казни опадача, јединстевним у међу руским песницима који се осмелио да му залепи по бркатој богињавој широкој њушки тако громогласан  шамар,  за који је био свестан да ће  се неизбежно прочути  по целом свету и да ће било по звуку, било по одјеку,  та пљуска вечно звучати у акустици Историје.

Он избезумљен жуди за осветом али не жури,  напротив, садистички сладострасно се облизује  пратећи по њуху  кретање прогоњене жртве,  песника осуђеног на погибију који већ није тражио спасење, мада је привремено нашао скровиште код своје уцвељене Музе и будуће удовице Нађењке.

Самодовољно   је,  изврћући руски језик,  а истовремено  кварећи дивну музику грузијског,  пред својим сатрапима постав- љеним у ропски положај  мрмљао:

„Неки тамо,  размете ли ви мене,  ништожниј по све поетушка служи не нашој партији,  него тамо некој и некаквој не баш сасвим непознатој  Музи-Гузи.

И због чега журити са стрелајнејм? Нека утуве да прогонство  није посластичарница.“

Само ко је мени раван убити ме може

Благодарно је срце ауторима моногарфије Јелени и Марини Глазовој  које чиатоце воде по Рају и Паклу Мандељштама, што  су своју драгоцену књигу  илустровале фрагменитма из песникових дела  пружајући самим тим огромну услугу  чиатоцима  како оним који су упознати са стваралачким опусом великог Мандељштама,  тако и оним који о њему не знају баш много. У једној од најзнаменитијих  песама у руском језику XX века  „За жуборну  племенитост будућих векова“ (“За гремучую доблест грядуших веков”) последњи  стих гласи  „Само мени раван убити ме може”.  („И меня только равный  меня убит может“).

Над овим стихом читалац се мора замислити  и упитати: а кога заправо песник („он није вук по крви својој“) сматра себи равним? Јасно је,  међутим, да није имао у виду „век –вукодлака“,  а још мање недаровито ништавило месара Џугашвилија,  и разуме, и његово љубјанско подручје,  а још мање неког „кукавицу “ и надмеоги  крволока из „трошног блата“.

Немогуће је,  а  и смешно,  било би претпоставити да се ради о неком од  генија прошлих или садашњих, кога би Мандељштам могао сматрати равним себи  и своме генијалном дару,  да поменемо Дантеа,  Пушкина, Пастернака  или било ког другог великог песника.

И стих „И мене само онај ко је мени раван убити  може”,  има само један свесно испуњен  опрвданој гордошћу смисао не односи се само на његовог аутора, него и на све чудотворне појаве песника и њихове поезије којој се и на тај начин даје узвишени смисао бесмртности.

Отуда он скромно наговештава и зато не пробија одједном срце  својом истинитошћу,  да њему “равних”, који би силом могли убити песника,  нема,  није их било у прошлости  и никад их неће ни бити.

Залог бесмртности поезије

Уствари, то и јесте залог бесмртности поезије,  па отуда  није случајно  што  Мандељштам не помиње  име убице,  равног себи,  Песнику.

Сама та чијеница са величаственом простотом уздиже Поезију / Песника  који су тако узвишеног  рода да их може погубити само неко ко им је раван,  а таковг нема. Убити и погубити Песника  и затрти Поезију  може једино  сам Створитељ,  Твораштва Творац,  којег је Песник призван да слави и коначно подели с њим све радости  постања  и постојања, трагизам свесних бића и мученички знак распећа,  на што је сам Осип Мандељштам,  по сопственом признају,  био спреман.

Као људско биће песника је могуће поставити на справу за мучење, разапети га на стени, удавити у лагерском блату,  таквих примера има безброј у светској  и руској историји,  али оно што је написано вечним пером је немогуће  изатрти  секиром привременог моћника макар он био и моћнији од свих. Песник је само једним стихом у ништавило срушио нељуде који су владали Савезом совјестких писаца, колега чанколиза  и шарлатана  сачинитеља агитпроповских  митолошких ода чијим строфама су опевали човека-ђавола.

Штиглиц слободе  и ластавица љубави

У монографији „На Дантеовом трагу” коју приказујемо након извесног  протока времена,  које је неопходно да се брзаци емоција „припитоме “,  и ево их поново како бујај данас,  21. маја  2015.    кад се спомињемо 750.  годишњице  рођења великана  за сва времена,  Дантеа Алигерија  , пластично и узбудљиво су описани последњи  часови песника изгнаика,  Осипа Мандељштама, нумерисаног  затвореника,  утамниченог  иза бодљикоавог, деветог  круга пакла  Гулага, у ћелији  лагерске бараке, на болничком лежају. 

Као да видиш штиглица који је опустио ослабљена крилца,  свог смежураног  и скупљеног у грудвицу свислог од студи   и глади  у предсрмтној дремежи.

Може бити да је умирућа птица нашла у себи снаге да за трен ишчезне из болнице као  незнана  херојина поезије  и да тако доспе право у бездан смрти,  начисто лишена времена…
 
Али пре него се стропоштала,  горда птица је  нашла  у себи  снаге да се тргне,  надахнуто по мандељштамски  забаци главу,  затим из разлога искључиво великих певачких заслуга  његовог греоцета,  пред божанственим  заљубљеним паром Језика и Поезије,  узвиси се  у једном трену над ћелијом,  тамом, изнад бољиковим жицама  омотаних кула Кремља,  и ево га како над  над свима нама  узлеће  тај бесмртни штигличасти штиглиц и вину се за  ластавицом у небеса спреман да „на просторима отаџбине чудесне“ („На просторах родини чудесной“) истеклом своју крвљу и сузама величанствено и са усхићењем украси неимарским плачем саздан споменик   свом пијаном сабрату по перу,  Јесењину,  и  то само за један јдини његов велики стих:  „Несрећнике по тамницама тај стрељао није“(„Не расстстреливал несчастных по тамницах“).

Кад птица певачица падне из бексрајног плавог круга поднебесја

Пошто је доста времена у лету боравила,   птица певачица паде из бескрајног плавог круга поднебесја,  ножице нејне    и крилца јој  изгореше на неугасивом огњу њене гробнице,  одру свестки познате војакиње поезије,  штиглица љубави и ластавице слободе,  штиглица слободе и ластавице   љубави.

Биографски подаци

Да се споменмо данас,  на Дантеов  велики јубилеј,  неких  података из живота руског песника,  који је,  као мало ко псле њега,   усправно живео и  корачао стазама поезије кроз вечност,  не одступајући  са Дантеовог трага.

Осип Емиљевич Мандељштам,  знаменити руски песник,  прозни писац,  есејиста,  тероретичар уметничког правца акмеизма,  рођен је 15. јануара 1891.  г.  у Варшави,  а преминуо 27.  децембра 1938.   у прогонству, у логору 3/10 који је припадао Управи северно-источних казнено –поправних радних логора из злоглсног архипелага Гулага. На  велику сцену  руске поезије изашао је као акмеиста,  али је убрзо кренуо својим особеним путем  поставши један од највећих руских и свтеских писаца XX века.

Он је своју  поетику,  иначе веома разуђену  и сложену,  саградио на принципу културно-историјске целовитости, на начелу тзв културно-историјског  синкретизма, који се заснива на схватању речи као минералне руде,  песка,  односно градитељског камена. То су уставри „записи” из наслага из претходних миленијума геолошке историје Земље. Свака реч је сноп,  а смисао из њега штрчи на разне начине и не усредсређује се на једну изабрану тачку. Његово генијално дерло извршило је велики утицај на руске песнике  друге половине XX века. Живот му је био тежак и трагичан као можда ниједном руском песнику ни пре ни  после  њега. Године1919.  хапсе га врангеловци којима изговара  ону  своју чувену реченицу: „Ви морате да ме пустите,  ја нисам рођен за тамницу“. Трагична иронија његове  судбине и удесила је изгледа савим супротно: постаје жртва стаљинистичких погрома четврте деценије прошлопг века,  а тридесет година је био једини песник  у чијој биографији  није постојала тачна година смрти,  јер му се у логорима  био изгубио сваки граг.  Коначно је утврђено да  је умро 27.  децембра 1938.

Прву књигу поезије „Камен“ објавио је 1913,  а затим следе: „Триситиа“(1922. ),  „Друга књига“ (1923. ), „Песме” (1928. ). Сабрана дела  у три тома су му издата  у Њојорку (1967-1971), затим  у Паризу у четири тома (1981. ). У Русију су му  дела штампана  1990.  (у два тома),  Целокупна   поезија, (1995. ),  Сабрана дела у четири тома су му излазила у период од1993.  до 1997.


Бранко Ракочевић