Књига Путиновог духовника „Светли људи у црном“

Велику пажњу  руских читалаца привукло је дело архимандрита Тихона (Шевкунква) „Несвети свети“  коју је издала нерелигозна издавачка кућа „Олма медиа груп“ и продавала се на обичним штандовима,  а  не на  оним резервисаним само за дела црквене литературе.


Светли људи у црном

Како је  већ оценила руска књижевна  критика,   реч је о делу о светлим људима у црном,  пуном  хумора,  благодарности и носталгије исписаним рукописом оца Тихона који се одликује племенитошћу и ведрином.

„Отац Рафаел се у суштини занимао  тиме што је пио чај - и  то би било,  како је изгледало,  углавном  све од његове активности.   Али није тако! Понекад би се он бавио поправком свог црног „запорожца“  како би имао чиме да отпутује у госте – да попије чај. И то би  сад било,  заста све“,   наводе критичари одломак из овог необичног дела  духовника Тихона.


Живот монаха који је Богу привео хиљаде неверника није било житије свеца

Живот монаха који је привео Богу хиљаде  неверника,  по свој прилици није житије свеца:  на крају чујемо крик:

„Поп се разбио у 'мерецедесу'. И никаве сувишне фрке није било,  а и зашто би,  кад је страдао само поп,  али не  и 'Мерцедес'“!


Приче по стилу подсећају на усмено приповедање

Приче у овој књизи,  и то баш праве приче које подсећају  по стилу на усмено приповедање, можемо читати или по реду или по избору,  зависно од  тренутне воље и опредељења читалаца.

Аутор  је дипломац одсека сценарија на Високом држвном филмском инстититу (ВГИК),  сада на дужности намесника Сретенског московског  манастира,  познат широј јавности пре свега као „Путинов духовник“,  написао је сценарио за филм „Пропаст империје“  и лауреат нагарде „Известија“.


Добро се сећа својих првих дана у Псково-Печорском братству

Он се добро сећа својих првих дана боравка у Псково-Печорском братству. Тада је схватио да имена као „Нафанаил“ или „Таврион“  мора да заборави током целог живота,  а прво монашко послушење му је било да очисти клозетску јаму.

Сада он такве „задатке“  поверава „архимадритима“  (и сам је у том звању)  као посбно „благочињење“ и не заборавља да их у књизи протумачи,  иако их на страницама овог  његовог дела и није тако мало.

Средина у којој обитава  главни јунак је манастирско братство  са својим законима и специфичном психологијом.

Реч је о свету који нам је мање позант него  цивилизација са неке друге планете коју су подробно описали успешни аутори научно фанстатичне литературе.


Чудеса се у манастиру свакодневно дешавају

Чудеса,  виђење загробног света, избављења од неминовних  опаснсоти,  предвиђање будућности,  детективске сторије, свега тога има у  књизи „Несвети свети“  архимандрита Тихона.

Призвани „Гогољев дух“  предлаже студентима-спиритуалистима  да одаберу отров,  па чак и некрштени птепознају у њему нечисту силу.

Чуда се у манастиру дешавају свакоденвно: од  тела монаха сахрањених у пешчари не осећа се никакав задах.


Шта је питао Борис Јељцин,  Цар Небески

-Чиме их то мажете? - распитивао  се Борис  Јељцин који је  дошао на екскурзију.

-А има ли у вашем окружењу неког  који заудара  и шири базд? - одгвовара монах,  водич екскурзије.

-Зар ви заста мислите да неко сме смрдети у пратњи Цара Небескога?

Књига оца Тихона  се продаје на штанду нерелигизне литературе. Досада је било мало   књига које су напсиали црквени људи, а  које су  намењне световним читаоцима,  од којих се „Бог кише“ Маје Кучерске продаје на широком књижарском тржишту. 


Приповедање из прве руке,  од првог лица
 
Међутим,  у овој књизи   оца Тихона (Шевкунива) нема ни капи измишљеног.  

То је приповедање из прве руке  и од првог лица,  али је препоручљиво да се не предајете премного насртљивом „ја“,  наричито не на самом почетку књиге.

У књизи  су све саме животне,   упечатљиве приче о занимљивим људима,  са којима ми сами тешко да бисмо икад имали прилике да се упознамо: о оцу Јовану (Крстјанкину),  подозривом старцу из Псковско-Печорског манастира,  о архимадритском намеснику Алипију (Воронову) који у совјетско  време није дозвољаво да се затвори манастир.

И то све са сликама и разговорима. 

Чак ни извесна објашњења и поуке уз приче не доживљавају се као оптрећење,  јер исувише је  нерпарвичан и болан свет да  би све закључке моаго извести сам.

Бранко Ракочевић