Два века од рођења Ото фон Бизмарка

Пре 200 година у породици осиромашеног племства  у Браденбуршкој  провинцији,  светлост дана је угледао човек захваљујући коме  је уместо разједињених немачких државица изникла моћна Немачка. 

Био је то Ото фон Бизмарк,  који ће касније бити назван  „железни канцелар“,  човек за кога је  највиша животна вредност била власт,  а  у начинима да је освоји и задржи није био посебно пробирљив. 

Начело „железо и крв“  довело до два светска рата у ХХ веку

Бизмарка често окривљују да је својим   начелом  „железа  и крви“ у политику Немачке унео  тежње које су у ХХ веку довеле до два светска рата. 

У немачким школским уџбеницима оцена овог владара мењала се најмање шест пута.  

О њему је написано више  књига   него о свих пет монарха  заједно узевши,  под којима је  он живео и радио.  

Бићу највећи реформатор  Пруске или највећа хуља

Још  као студент 1834.   пруски племић (јункер) Бизмарк писао је у писму прјатељу:

„Постаћу највећи реформатор   Пруске или  највећа хуља.  “
 
А  Бенџамин Дизраели  (1804 -1881) енгелски државник  (представик Конзерватовне партије Велике     Британије и њен премијер   1868.    и од      1874.    до   1880,  члан Дома лордова,   благовремено  је упозоравао: „Отарасите се тога човека.   Он говори он  што мисли“.

Али,  нису га послушачи.   Нису хтели,  или нису могли.   А и зашто би?

Сам Бизмарк никад  није ни скривао своје погледе.   Ни мамере. 

„Политика је  уметност  прилагођавања  на прилике и околности   и извлачење користи из свега тога, чак и из  гадости.“

Животни принцип

Једном је на грбу неког од официра прочитао девизу:
„Никада се на кај, никада не праштај!“ и признао је да је давно то усвојио као свој живтни принцип. 

Увек је волео власт више него и  слободу. 

Бизмарков биограф  Емил Лудвиг трди да је  он „увек више волео власт него и слободу,  и по томе је такође био Немац“. 

Постао је Нeмац

Тачније речено,  Немац је он постао преовлађујући пруску ограниченост и створивши при крају свог живота јединствену немачку нацију. 

А успео је да је створи непокoлебљиво  спроводећи у живот своје  сопствене погледе  саопштене  као импровизaција 30.   септембра 1862.   г.   на седници буџетског одбора парамента Пруске  које га замало није коштало каријере:

„...Најважинје наусшно питање дана биће  решено  не речима и не већином гласова...      <него железом и крвљу...>“

Шта су за њега били железо и крв?

У првом реду то је рајх  заснован на јакој армији,  и одмах после   њега  сами становници,  Немци.   Национално јединство од врха   и тотално потчињавање.   Решење „немачког питања“ силом.   Трагање за „угодним“ решавањем  питања ради   тог истог циља. 

Таква подела се није могла свидети ондашњим либералима који су у пруском парламенту (ландетагу) имали  двотрећинску већину гласова. 

Али  Бизмарк  је соро вазда заступао непопуларну  тачку гледишта!

Делио мегдн   на двобојима чак 27 пута,  бекријао, у Висбадену пролумповао  1.700 талира

Током  свог живота  Бизмарк је чак 27 пута на двобојима делио мегдан  јуначки  са изазивачима или изазваним!

Учествовово је у дворским забавама  – лову на медведе,  а у Швајцарској је падао са степенца.  Једном је напустио државну службу и некуд побегао,  па га није било три месеца.   Ипсотавило се да је „јурио“  за једном енглеском лепотицом којом је намеравао  да се ожени,  да га је  она хтела,  али није.  

Бекријао је  и лумпујући једном у Висбадену са вселим друштвом  на шамапњац и друге  Бахусове „сокове“ страћио огромну суму од 1.700 талира (око 200 тадашњих фунти). 

Био је чест гост у касину,  губио на рулету огромне износе,  задуживао се, хтео из  очајања да се убије. 

Препородио се по повратку на своје имање

Вративши се на своје имање,  потпуно се преобразио: од раскалшнoг,  неодговрног младића постао је  рационалан и вредан,  узоран домаћин,  али свеједно није остављао на миру ниједну иоле  допадљиву сељанку. 

Као амабасадор у Француској већ  47 годишњак  упутио се у Биарице  где је имао „бањску авантуру“ са 22.  годишњом Јекатарином Орловом,  супругом руског амабасадора у Белгији,  и та веза,  као сведоче савременкици,  уопште није била платонска.   Наслађивао се животом и влашћу,  који су за њега били нераздвојиви. 

Противуречна  фигура

Бизмарк,  који се придржавао конзервативних начела  и био ватрени присталица монархије,  у стварности је био противуречна личност.  

Не презајући да употреби и  насуровије методе  у заштити интереса Немачке, „гвоздени канцелар“  ће остати упамћен као   моћни државник   који је уложио немали напор да се сачува мир у Европи и да конфротираране државе своје  спорове решавају   преговорима. 

Непревазиђени говорник

Главно Бизмарково оружје  било је  његово ораторско  умеће. 

Казивања и изреке „гвозденог канцелара“  прерастала су у афоризиме,  од којих су многи актулелни и у XXI  веку.  

Понекад се  овом славном политичару светског  формата приписују и  мисли  које он никад није изрекао,  а то се чини зато што тврдњом  „тако  је говорио Бизмарк“  све што је изречено добија тежину и ауторитет. 

Девет крилатица гвозденог канцелара:

„Глупост је дар божји,  али га не треба злоупотребљавати!“

Из огрмног броја  крилатица  „гвозденог кацелара“  изабрали смо девет које би по нашем суду  могле бити  најинтерсантније  посетиоцима сајта. 

1.    Из говора  у  парламенту Пруске 30.  септембра 1862.:    

„Велика  питања времена  решавају се не резолуцијама већине,  него  железом и крвљу“
 
2.  Из говора у парламенту Немачке 9.  фебруара 1876.:    

„Превентивни  рат - то је самоубиство из страха од смрти.“

3.   Из интервјуа  листу „St.  Petersburgissch Zeintung”  11.   августа  1867.:    

„Политика је уметност  могућег“. 

4.  О Русији (из преписке  с принцом Хенрихом VII  Ројсом):

„Чак ни најповоњнији  исход рата  никад неће довести до  распада Русије која се држи на милионима руских  верника   грчке конфесије. 

Ови последњи,  чак и  ако одлукама међународних  уговора буду  и разједињени,  тако ће се брзо ујединити једни с другима  као што налазе пут једна к другој расуте живине капи. 

Ту неразрушиву државу руске нације  чине тако снажном њена клима, њено пространство и    скромност њених житеља као и доминантна свест маса  о  неопходности  чувања и одбране граница  своје  отаџбине.“ 

5.  О образовњу:

„Однос државе  према учитељу је  државна политика која сведочи или о снасзи државе,  или о  њеној слабости.“ 

6.  О  особености политике:

„С џентламеном ћу увек бити упола  већи џентламен, а с нитковом упола већа хуља.“

7.   О лажи:

„Никад се толико не лаже као  за време рата, после лова и пред изборе.“

8.    О управљању држвом:

„С лошим  законима и добрим чиновницима употпуности успешно се може управљати зељом.  А ако су чиновници лоши,  не помажу ни најбољи закони.“

9.   О себи:

„Сама природа  ме предодредила да  будем    дипломата.   Рођен сам 1.  aприла!“

Резиме:

„Глупост је дар божји,  али га  не треба   злоупотребљавати". 

Quad  erat demonstrandum (Што је и требало доказати). 

Бранко Ракочевић