Георгијевска лента — симбол победе и отпора

Црно-наранџаста лента постала обележје храбрости, витештва, врлине и победе. На истоку Украјине и на Криму она симболизује отпор. У остатку Европе је симбол победе над фашизмом, а у Србији је још и симбол јединства са руским народом.

Георгијевска лента представља један од најпрепознатљивијих симбола Дана победе. Одавно је прешла границе Русије и бившег СССР. У недељи која претходи Дану победе може се видети у свим европским градовима, па и у србским. Међутим, грађанима је нејасно шта она заправо значи.

Боје барута и ватре

Мало је културних и субкултурних феномена који у Европу долазе са руске стране. Матрјошки, самовару или балалајки, по којима је Русија препознатљива свуда у свету, у последње време придружује се и Георгијевска лента, црно-наранџаста трака која симболише победу у Другом светском рату.

Георгијевска лента је, захваљујући не баш срећним догађајима у Украјини, добила и ново значење — на просторима Крима и истока Украјине она симболише припадност и отпор.



У последње време, међутим, овај симбол победе над фашизмом може се видети и по Европи — не носе је само Руси, већ и грађани других земаља, па и Срби. То је својеврсно признање улоге Црвене армије у ослобађању Европе.

Настанак и значење

Настанак Георгијевске ленте доводи се у везу са 26. новембром 1769. године. На тај дан, царица Катарина Велика установила је орден Светог Великомученика Георгија Победоносца и одредила боје ордена — црну и наранџасту.

Недоумице настају када се говори о симболици боја. Гроф Липка пише 1833. године да боје симболишу барут и ватру, док се други историчари не слажу са његовом тезом и наводе како су црна и златна боја биле симболи царске Русије још од времена када је за грб Русије установљен двоглави орао.

Обе тезе имају смисла, али уместо расправе о томе шта представљају боје ленте много је важније шта представља лента данас и шта је представљала у руској историји.

Само за најхрабрије

Орден светог Георгија (Георгијевски крст или, како га Руси једноставно зову — Георгиј) највише је руско одликовање за војничке врлине. У царској Русији добијао се ретко, за исказану храброст на копну и мору, или за 25 година службе у копненој војсци или за 18 година у морнарици. Имао је четири степена — лента је била иста за све степене.

Георгијевски крст могли су добити официри копнене војске и морнарице, док је за обичне војнике, морнаре и подофицире била установљена Медаља за храброст чија је лента такође била наранџасто-црна. Тако су они који нису познавали ордење са лакоћом могли да по боји ленте распознају за које је заслуге дотични одликован.

Колико је Георгијевски крст ретко додељиван, или боље речено, за каква је дела додељиван, говори чињеница да је Георгијевским крстом 1. степена, за време његовог трајања, одликовано само 25 људи — четири официра била су награђена орденима сва четири степена: кнез М. И. Голенишчев-Кутузов, гроф М. Б. Барклај де Толи, гроф И. Ф. Паскевич-Јеревански и гроф И. И. Дибич-Забалкански.

Први официр одликован Георгијевским крстом био је потпуковник 1. гренадирског пука Ф. И. Фабрицијан, за показану храброст прликом освајања Галаца.


Неслагања настају када се говори о симболици боја. Гроф Липка пише 1833. године да боје ленте симболишу барут и ватру, док се други историчари не слажу са његовом тезом и наводе како су црна и златна боја биле симболи царске Русије још од времена када је за грб Русије установљен двоглави орао.

У руској армији Георгијевским одличјима награђиване су и војне јединице. Тако су, у војној кампањи 1799. године овим одличјем одликовани Архангелогородски, Московски, Смоленски и Таврически пук, а у кампањи 1810. и у руско-турском рату 1806—1810 Московски гренадирски и Стародубски драгонски пук. Они су били награђени Георгијевским трубама — златним трубама око којих је била увезана Георгијевска лента.

Касније су биле одликоване и пуковске заставе, а војници награђених пукова на капама су носили црну и наранџасту боју.

Тврђава Верден је једина која је 1916. одликована орденом светог Георгија. Георгијевска лента била је увезана и око највишег одликовања за храброст у руској војсци — златне сабље.

Од Срба, Георгијевским крстом био је одликован кнез Арсен Карађорђевић, који је у руско-јапански рат отишао са чином капетана, а вратио се са чином пуковника.

Носиоци Георгијевског крста имали су право на наследно дворјанство, а од 1849. године имена носилаца свих степена ордена записана су на мермерној плочи у Георгијевској сали Кремаљског дворца. Осим тога, све војне школе у Русији морале су да истакну портрете својих бивших кадета, носилаца ордена.

Повратак славној традицији

Совјетске власти укинуле су сва одликовања царске Русије и увеле нова.

Међутим, за време Другог светског рата, када је било потребно оживети руске ратничке традиције, Стаљин одлучује да, између осталог, врати и Георгијевски крст, додуше другог имена и облика, па орден Славе има црно-наранџасту ленту.

После распада СССР-а руске власти поново враћају Георгијевски крст као највише војничко одликовање. Последњи пут Георгија су добиле јединице које су августа 2008. године учествовале у операцији „Приморавање Грузије на мир“.

Тако је црно-наранџаста лента постала симбол храбрости, витештва, врлине и победе. На истоку Украјине и на Криму, она је симбол отпора онима који желе да затру руско име. У остатку Европе она је симбол победе над фашизмом, а у Србији је још и симбол јединства са руским народом.

Никола Јоксимовић,