Језеро Газивде„Газиводе“ су биле и остаће српске

Албанци убиру профит од „Газивода“ чак и на енергију коју продају КЕК-у због чега Срби губе годишње око седам милиона евра.

Вучићево историјско „не“ кад је реч о давању Приштини система „Газиводе“ на Косову и Метохији, чак и по цену да се ниједно поглавље у преговорима са ЕУ не отвори, наишао је на опште одобравање људи из покрајине, поготову Срба на северу.

Стеван Вуловић, председник Општине Зубин Поток каже да је премијер видео суштину проблема и направио праву ствар.

„Албанцима сада нећемо дати ништа, јер ништа и није њихово, већ наше. Ми имамо студију изградња система Ибар — Лепеница, од првог дана до данас, где се јасно види коме ’Газиводе‘ припадају. Заправо, исправно је рећи само систем ’Ибар‘, јер систем ’Лепеница‘ није никад ни урађен. Дакле, целокупан простор језера се налази 20 одсто у Србији, а 80 одсто на територији Зубиног Потока, на Космету. Ми то одржавамо и ремонтујемо и нико осим локалне самоуправе, то јест нас, у тај систем не улаже“, тврди Вуловић.

Смишљен концепт исељавања Срба

Из тих разлога он инсистира на томе да Албанци не полажу никаква права на „Газиводе“. Вуловић подсећа да је током прављења језера исељено око 40 одсто становништва и сумња да то није било случајно.

„То је очито био смишљен концепт да се затвори зелена трансверзала да се споје Косово и Сарајево. Парадоксално, али ’Ибар — Лепенац‘ је најуспешније албанско предузеће на територији Зубиног Потока, чистом албанском отимачином. Све што се заради заврши у Приштини, а да ми као Општина од тога немао ни динара. Не може да се замисли живот Косова без ’Газивода‘ јер од њега директно зависи  производња струје и воде за пиће за Приштину, Грачаничко језеро… Све је из ’Газивода‘ наше, а користе само Албанци“, каже Вуловић.

Вуловић каже да Срби, иако управљају предузећем, не могу да наплате ништа.

Ми улажемо, они убиру профит

„Ми смо са производњом струје везани за српску електропривреду. Албанци убиру профит чак и на енергију коју продају КЕК-у. Наплаћују енормно велике паре које иду у Приштину. То је најважније предузеће на Косову и Метохији“, објашњава Вуловић.

Бриселски споразум отворио је питање ко ће управљати језером Газиводе, браном и хидроцентралом, а због тога што не могу да наплате оно што производе, Општина Зубин Поток, по неким проценама, сваке године губи око седам милиона евра.

Историја и географија

Две трећине језера у Србији је на територији општина Нови Пазар и Тутин, а Београд се залаже да цео комплекс „Газивода“ буде под контролом будуће Заједнице србских општина и да Зубин Поток — на чијој територији су брана, хидроелектрана и део језера, позивајући се на праксу у ЕУ — управља над овим ресурсом.

Камен-темељац за брану Газиводе поставио је на Петровдан 1972. тадашњи премијер Савезне владе Џемал Биједић.

Грађена је из кредита Међународног монетарног фонда који је најпре отплаћивала Југославија, а потом Србија, а радове је изводила „Хидоградња“ из Београда. Преграђивањем Ибра код места Газиводе (брана висока 107 метара, у основи широка 460 метара и дуга 406 метара) настало је језеро са око 380 милиона кубних метара воде која „покрива“ површину од око 12 квадратних километара.

Највећа дужина је 24 километра (од места Газиводе до Рибарића), а ширина варира од једног до неколико километара.

Влада Косова по сваку цену желе да газдују „Газиводама“ јер се из језера водом снабдева Приштина и још неколико косовских општина.

Хидросистемом ’Ибар — Лепеница‘ наводњава се део централног Косова, а термоелектране у Обилићу „хладе“ се водом са Газивода, па не би могле да раде ако би се овде заврнуле славине.

Иначе, Општина Зубин Поток, претежно насељена Србима, постојала је до 1965. година када је декретом Скупштине Косова укинута, а Зубин Поток постао месна заједница општине Косовска Митровица.

Тек после изградње бране, потапањем половине Зубиног Потока и присилним исељењем Срба, на иницијативу преосталих житеља, поново је формирана општина 1987. године.

Срби су живели са обе стране бране, а квадратни метар најплодније земље тада им је плаћан 18 динара, колико је коштала и паклица „драве“, у то време најјефтинијих цигарета.

Потопљено је више око 600 домаћинстава, две цркве, четири гробља, под водом су и чувени двори Јелене Анжујске из Немањићког периода.

Студију о „Газиводама“ од почетка градње до данас можете видети овде.

Бранкица Ристић,