Бранко Ракочевић: Три есеја о Достојевском (III)

. Сви елемнти  прозе Достојевксог  поред тога што су сачували особену поетску суштину заједно с њом су прожети драматизмом.

. Очигледност посебне улоге  драмског начела. 

. Томас Ман: Романи Достојевског су грандиозне трагедије. 

. Луначарски поентира: „Достојевски је дубоки и велики  лиричар”.

. Естетска очгледност се не може учинити непостојећом.

. Трећи елемант-епски,  у најави

Романи Достојевског  се могу жанровски  различито сврстати: роман-исповест,  роман-трагедија,  религиозно-философски роман,   авантуристички и мистични роман,   социјални роман,  детективски роман посебног рода,   дијалошки роман, докумнетарни роман...

Међутим, свако од наведених одређења узето појединачно је непотпуно и недовјно прецизно.

По сложености и синтетичкој структури су без премца у светској књижевности. 

Али при свој својој сложености и богатству та структура садржи једиствену поетску основу-драмско устројтво.

Јер сви елементи  прозе Достојевског  поред тога што су сачували  особену поетску суштину заједно с њом су прожети   драматизмом.

Отуда,  да би  издвојили драму и пренели  је у позориште,  драматург и редитељ,  припремајући се за инсценацију формално прозног ткива, морају бити оспособљени да режу по живом организму тог генијалног епског,  наративног  штива, да осиромаше донекле саму драму на рачун њене дубине или ширине. 

Очигледност посебне улоге драмског начела

У прози Достојевског је особена улога драмског начела видљива и најнеискунијем читацу његових дела. Они истраживачи који покушају да не примете, или пак да негирају    ту особеност,  сами себе доводе  пред тешке и незахвалне  задатке:  да превладају и учине непосотојећом естетску очигледност.

Томас Ман:  Романи Достојевског су грандиозне трагедије

Али њима  истовремено предстоји да оспоре тачку гледишта Томаса Мана,  великог познаваоца дела  Достојевског  који је рекао да  романи руског генија  нису ништа друго него грандиозне драме.

Морамо веровати у естеске судове   аутора „Буденброкових“,  „Чаробног   брега“,  „Легенде о Јосифу“,  „Доктора Фаустуса“  познајући његову поетику и приврженост епском казивању,  његовом ствралачком поступку којим је настојао да својим приповедањем обухвати обиље реланог света,  друштвених  збивања  и људских  судбина у њима, намеру да представи у једној слици предметни и духовни свет.  Не заборавимо, приликом пристајања да уважимо судове великог немачког писца,  интелектуалне  громаде XX  века,  да поменемо неке одлике његовог мисаоно засићеног и емотивно „преродилог „ приповедачког штива,  као што су непрмиетно имплеметирани ритам његових прозних деоница,  иронична озбиљност,  спобност да проведе мноштво смисловних планова по јединтвеној текстуалној нити.

Томс Ман се наслађивао епским приповденајем и увлачио,  просто намамљивао,  на самом почетку већ омамљене своје читаоце да у  с њима подели своје уживање.   Повезујући природу романа с таквим приповедачким поступком   спокојног епског ритма  романесног ваљања равниачрског тока Дунава, Томасу Ману  су напетости, конфликти и тврдо увезани драмски чворови у прози Достојвског изгледали као знаци  који романе генијалног руског писца и мислиоца презентују као грандиозне трагедије.  

Лирска реплика Луначарског на повреду „књижевног  пословника”

Можемо ли,  и то с невроватмом лакоћом,  одбацити тезу о прожимању  лирским наносима  трагичног епоса аутора  „Браће Карамозова”? Посебно ако је о изванредном значењу  лирских  нота у композицијама Фјодора Михајловича писао један тако образован,  проницљив,  виспрен ерудита као што је био Луначарски.

Он ће у свом огледу „Достојевски као мислилац и уметник”   објављеном 1931.  са себи својственим даром за уметничке надахнуте формулације написати и ово: „Достојевски је био уметник-лиричар. Све његове  приповести и романи  нису ништа  друго него једна огромна  огнејна река његових сопстевних преживаљавања. То је  видљиво  отварање тајни које су скривене у  дубинама његове душе. То је страсно позивање на своју унутрашњу  истину. То је први и основни моменат у његовом стваралаштву. Други би био-стремљење да зарази читаоца, да га  убеди  и потресе  исповедајући пред њим своју веру. Сва та својтва ставралаштва ближа  су Достојевском више него и једном другом 'рођеном' лиричару,  ако под појмом 'лиричара'  подразумевамо ставраоца-позивара  на присуство  потресима  који се збивају са његовом душом. 'Према томе',  на крају времена којим  је располагао за реплику,  Луначарски је поентирао:  Достојевски је дубоки и велики лиричар.”

Присталице исповденог карактера романа Достојевског

Ако бисмо наводили не цитате,  него једино  имена оних који заступају  исповедно начело као доминатно  у романима Достојевског,  овај огед би се претворио у импровизацију масове сцене,  на којој опет не би могле стати све присталице тог поступка.  А масовној сцени као једној од сегмената у драматизму прозе Достојевског у наредном наставку овог огледа  су повећана једва два ступца.

Зато ћемо навести мисао само једног од њих,  Бориса Бурсова,  који  је у својој студији „Личност Достојвског“ (1969.) записао и ову мисао:

„Сматрам да  нема на свету другог великог писца, чија би личност била тако прожета његовоим делима,  као што је то Достојевски…Он је стварно раскринкавао и откривао себе у својим јунацима и то потпуно различитим. То је његова стваралачка особеност. Он је постајао сваки пут онај јунак о којему је тренутно писао,  и то на начин не да се просто у њега оваплоћује,  него да себе налази у њему“. 

Два решења:  или-или

Тако смо извођењем доказа    утрли пут за најамање два решења.

Прво: романи Достојевског су скроз прожети  драматизмом. То су романи-драме.  Друго: проникнути су лиризмом,  па се,  према томе,  ради о романима- исповестима.

Можемо ли на основу ова два хипотетична решења судити о поетици Достојевског  по формули „Или-Или”?

А формула „И-И”,  зашто да не?

Могуће је да се оријентишемо  на формула „И-И”,  али у том случају  морали бисмо решавати нимало лако питање обједињавања различитих поетских стихија са,  такође различитим,  поетским системима у романима Достојевског. 

Ако су његови романи толико драмаични,  а истовремено и толико лирични, онда целина дела није ништа друго него творевина настала од ове две структуре које  се међусобно прожимају, да би се на крају слиле једна са другом.

И трећи елемант, епски,  у најави

Своје  основане претензије најављује и трећи елемант –епски.

Познато је какв значај је Достојевски придавао сижејним занимљивостима свог дела.

„Најбоља књига је занимљива књига“,   а једном приликом чак  је занимљивост поставио испред  уметичке веродостојности дела и његове естетске вредности.  Леонид Гросман је у својој књизи „Поетика Достојевског“ дошао до формуле:

„Романи Достојевског –то је философски дијалог који се протеже   епопејом  доживљаја“ (Москва,  1925.  Цитирано према електронском издању књиге  „Некоммерческая электроная библиотека „Им Wерден“, Б. Р). 

О сталном прожимању епског и драмског код Достојервског Громан је писао истичући дубоку драматичност  опсиа у његовим романима,  с правом одбацујући  предрасуде о тобожњој равнодушности  аутора „Злочина и казне“ према дескрипцији. Гросман наводи да спољни изглед човека у делима Достојевског   је често „његова драматизована биографија, материјална усредсређеност и пуна изражајност  неизбежне унутрашње  драме“.

Крећући се на граници између епског и драмског у делима аутора „Записа из подземља“, Гросман  долази до закључка који некима може звучати исувише слободно,  ако не  чак и  дрско,  о склоности  великог писца „да укључи религиозну драму у фабулу булеварских романа“.

Супроставјеност  лирског и драмског начела само  у  функцији целовитости дела 

Лирско и драмско  код Достојевског супростављени су само  ако то захтева одрживост целовитости дела.

Лирика Достојевског је особена –она влада громадом драмског изазова и израза,  трпи искушења   пролажења  кроз   драматичну објективизацију и персонификацију; то је лирика биполарна,  са два центра душе, који  су у вечном идејном и моралном ратном стању  са самим собом. Али ни драматизам Достојевског није „са овог света“:  он је прожет јединством пренапрегнуте,  отоврене   субјективности, јединством личног креда,  јединством искреног исповедања.  Што се пак тиче епског елемента, његова сливенсот са драмским и лирским је очигледна за сваког који озбиљно приступа читању романа Достојевског. 

Драма у роману,  а не роман-драма

Отуда  се  овде не може говорити о роману-драми,  него о драми у роману. И то не због тога што се драмско овде имитира средствима и методама романа. И не једино  зато што драма представља само део поетскг садржаја дела. 

То би требало да имају у виду позоришни и филмски  редитељи  приликом драматизације и екранизације дела Достојевског,  како би сачували дух и стил великог прозног ствараоца. Али првенствено зато што је драма „ковитлац“ у општем току поетске стихије и само поптуна представа о свеколикој динамичној структури романа Достојевског , омогућава да се схавти  и оцени   њен истински смисао и права улога.


Бранко Ракочевић