Бранко Ракочевић: Три есеја о Достојевском (II)

У историји светске  књижевности  увек су постојале дубоке везе између философске мисли и уметничког стваралаштва. Особито дубоко и органски философске идеје су представљене у књижевости. Древни споменици философских мисли  често имају књижевно-уметничку форму, у том слислу и поетску. И веома удаљене философске идеје не престају да играју  суштинску улогу у различитим националним  књижевним традицијама. Тако на пример,  тешко је  вредновати философско значење немачке књижевности (Шилер,  Гете,  романтичари) и њену повезаност са немачком класичном философијом.

Метафизичке теме у руској књижевности

Има основе да се говри и о философичности  руске књижевности. Метафизичке теме су присутне у руској поезији XIX века (пре свега код Тјутчева) па све до ствралаштва  најкрупнијих руских песника на почетку XX века (Вјачеслав Иванов,  Алескандр Бели). Руска књижевност је увек чувала органску везу  са традицијом философске мисли: руски романтизам,  религиозно-философска трагања   позног Гогоља, стваралаштво Достојевског и  Толстоја.

Управо дело ова два велика руска писца добило је  најдубљи одјек у руској философији,  пре свега у руској религиозној метафизици  на размеђи XIX и XX века.
 
Философско значење уметничког стваралаштва Достојевског

Филозофско значење уметничког стваралаштва Фјодора Михајловича Достојевског (1821-1881) признавали су многи  руски и европски мислиоци. Већ је млађи његов савременик и  пишчев пријатељ  Владимир Соловјев  препознао у Достојевском пророка,  „претечу нове религиозне уметности“  у чијим делима је проговорило само провиђење.

У целом XX столећу проблем метафизичког  садржаја прозе Достојевског  представљала је особену и веома важну тему руске философске мисли.

Достојевском као генијалном писцу метафизичару, опсежне радове су посветили Вјачеслав Иванов,  Василиј Розанов, Дмитриј Мерешковски, Николај Берђајев,  Николај Лоскин, Лав Шестов,  и други. Међутим,  одговарајућа традиција читања  Дотојевског као „философа“ на основу које би  се појавила  философска учења,  систем и томе слично, није се усталила,  јер, како је писао  протојереј Георгиј Флоровски, „Достојевски  у историју руске философије не улази зато што је основао свој философски систем,  него зато што је широко развио и продубио  само метафизичко искуство“.
 
Достојевски више показује,  него што доказује

И Достојевски је заиста више показивао него што је доказивао... Са огронмом духовном снагом и  убедљивошћу показао је сву дубину религиозне теме и проблематике у целом људском животу. Метафизичке идеје И проблеми ('проклета питања') напунила су живот јунака Достојевског поставши незаменљиви елементи сижејног ткања његових дела('авантура идеја') сложене у 'полифониском дијалогу' (Михаил Бахтин) позиције и погледа на свет.

Та дијалкетика идеја ('симфонијска дијалкетика')мање од свега је имала  апстрактни  карактер.  Она  ње у уметничко –симболистичкој форми   одражавала дубоко лично,  духовно, могло би се казати егзистенцијално искуство аутора,  за кога је  тражење истинитих одговора на 'последња',  метафизичка питања био смисао живота и стваралаштва.

Управо је то и имао у виду Лав Шестов када је устврдио  да је „Достојевски  не с мањом снагом и страшћу  од Лутера и Киркегора  изразио основне идеје егзистенцијалстичке философије.“

На робији преживео дубоку еволуцију погледа на свет

Претрпевши у младости утицај  социјалистичких идеја,  прошавши кроз прогонство и преживљавајући дубоку еволуцију погледа на свет,  Достојевски као уметник и мислилац у својим романима и публицистичким радовима ће следите оне идеје  у којима је видео суштину философије хришћанства, хришћанску метафизику. Његов хришћански светоназор  далеко од тога да се манифестовао једнозначно:  Леонтјев је био према њемеу врло критичан,  док  су у књизи о Достојевском од Николаја Лоског дате позитвне карактерстике  хришћанске метафизике великог руског писца и мислиоца.

Али једно је неспорно:

Сликајући у својим делима успоне и падове човекове, 'подземље' његове душе, безграничност човекове слободе и њене саблазни; постављајући апсолутно значење моралних идеала у онтолошку реалност лепоте у свету и човеку; разобличујући  простоту и вулгарност у њеним европским и руским варијантама;супростављајући материјализму савремне цивилизације и разноврсним утопистичким пројектима сопствену веру на путу Цркве,  'пут свеопштег јединства у име Христово', Достојевски  је трагао за одговрима на 'вечита питања’, изразивши са огромном  уметничком и философском  снагом  својствене хришћанској мисли антиномизме  и њену несводљовст на било које рационалне схеме.

ФИЛОСОФСКО–РЕЛИГИОЗНА ТРАГАЊА ЛАВА ТОЛСТОЈА

Религиозно –философско трагања другог великог  руског  писца,  Лава Николајевича Толстоја (1828-1910),   одликовала су се доследним стремљењима  ка одређености и јасности (у постојећем свету- на ниову здравог разума)  при објашнајавњу фундаменталних  философских и религиозних проблема  које одговарају својеобразним исповедно-проповедним стиловима изражавања сопственог „симбола вере“.

Факат огромног утицаја књижевног стваралаштва  Толстоја на руску и светску културу је неоспоран.

Идеје писца су наилазиле и наилазе на  неједнозначне оцене. Оне су биле прихваћене у Русији на философском плану  на пример од стране Николаја Страхова,  у религиозном –'толстојством',  као религиозни покрет,  а у свету је Толстојево учење наишло  на широк и дубок одјек    код најкрпунијих делатника национално-ослободилачког покрета у Индији.

Критичан однос према Толстоју у руској интелектуалној традицији

Истовремено је у руској интелектуалној традицији  доста широко распострањен критички однос према Толстоју.

О томе да је Толстој био генијални писац,  али 'слаб' мислилац,  писали су у различито време Владинир Соловјев,  Николај Констатинович Михајловски, протојереј Георгиј Флоровски,  Георгиј Плеханов,  Александр Иљин и многи други.

Међутим,  ма колико били озбиљни  аргумнети  критичара Толстојевог учења,  оно безусловно заузима уникално место у историји руске мисли одржавајући духовни пут писца,  његово лично  философско искуство  одговора на 'последња', метафизичка питања.

Утицаји Русовог учења  и Шопенхауерове „воље и педставе“

Дубоке утицаје на младог Толстија    чији су трагови остали до његових  последњих година живота,  извршио је Жан Жак Русо.

Критички однос писца према цивилизацији,  учење о ‘природности’  које је утицало на позног Толстоја да  директно одбаци значење  културног стваралаштва па и свог соспственог,  умногоме се може приписати идејама француског просветитељства. У касније утицаје на грофа Толстоја може се убројати философија Артура Шопенхауера’ најгенијалнијег међу људима’ по мишљењу пророка из Јасне Пољане,  а особито источни,  будиситички  мотиви у учењу немачког филосфоа  и естетичара који се односе на појмове „света као воље и представе“ у његовој философији.

Истина,  1880. однос Толстоја према идејама овог немачког мислиоца достигао је критичку тачку,  што је уследило након високе оцене аутора “Рата и мира   о „Критици чистог ума”   Имануела Канта  којег је,  иначе, он  оценио као ‘великог религиозног учитеља‘.

Међутим,   не треба сметнути с ума (чистог,  или не баш сасвим)  да кантовски трансцедетализам, етика дуга и посебно  схватање историје,  не играју  иоле значајну улогу у религиозно-философским проповедима  позног Толстоја  са његовим специфичним антисторизмом,  неприхватањем  државних,  друштвених  и културних форми живота  као искључиво ‘спољњих’ који оличавају  лажни историјски избор човечанства, а који одвраћају  од  решавања главног и јединственог задатка-моралног самоусавршавања. 

Стога је Василиј  Зењковски у праву кад говори о Толстојевиом  ‘панморализму‘.

Хришћански морал у темељу сопственог  религиозног учења

Толстојева етичка доктрина се умногме  одликовала   синкретичким какарктером. Он је црпео надахнућа из различитих извора-Русоа,  Шопенхауера,  Канта,  будизма,  конфучијанаства. Али за темељ  сопственог религиозно-моралног учења,  тај од ортодоксалности толико удаљени мислилац,  узимао је  хришћански морал.

Основни  смисао  Толстојеве религиозне философије  састоји се у својеврсној етизацији хришћанства,  свођење те религије на збир одређених етичких принципа,  који је чине  рационално и лако допступном не  само философском уму,  него и обичном погледу на свет заснованом на здравом разуму. 

Тослтојев сукоб с Црквом био је неизбежан

А том идејом  и садржајем,  испуњени  су сви  религиозно-философски радови позног Толстоја – Исповести,  Царство божје унутра нас,  О животу, и други. Изабравши тај пут,  писац и милсилац из Јасне Пољане  га је прошао до краја.

Његов сукоб с Црквом био је неизбежан и   није био   само’спољњег’ карактера него је садржавао критику на основу хришћанске догматике,  мистичног богословља,  негирање ‘божанствености’ Христа  и слично.

Најбоље и најозбиљније фундиране филосфске критике Толстојеве  религиозне етике у своје време су сачинили Владимир Соловјев (Три разговора)  и Александр Иљин (О противљењу злу силом).


Бранко Ракочевића