„Господа новинари“ на просјачком штапу

Стање у србским медијима је теже него 90-их. Већина новинара ради на црно, зараде им касне по неколико месеци, изложени су притисцима и морају да прихвате све што им се понуди.

Новинар је некад у Србији било звање које је изазивало поштовање околине. Данас, новинари за себе кажу да су само „људи који раде у медијима“ или „извођачи грубих новинарских радова“. Обесправљени и понижени, и у професионалном и у људском смислу, тешко да ће било ко од оних који су претекли, а припадају генерацијама из времена кад је новинарство било поштовано занимање, рећи да србско новинарство уопште и постоји.

Обесправљени и понижени

Драгана Чабаркапа, председница Синдиката новинара Србије за Спутњик каже да већина новинара данас, поготову оних који раде у приватном сектору, раде без пријаве, без могућности да остваре право на социјално осигурање и без права на синдикално организовање.

„Стање у србским медијима је теже него 90-их година. Већина новинара на црно прима плату, или им та зарада касни по неколико месеци. Углавном немају никакав уговор… Слобода медија подразумева слободног новинара, а слободан је онај који има економску сигурност, радно-правну заштиту. Србски новинар је без свега овога и још је изложен притиску да мора да прихвати све што му се понуди“, објашњава Чабаркапа.

Она напомиње да огроман број запослених у медјима прима минималне зараде, које уз кашњење често нису довољне да покрију ни кућне рачуне.

„Плате се разликују у београдским меидјима и медијима у унутрашњости. Новинарска примања у унутрашњости Србије су око 20. 000 динара док је плата новинара у појединим медија у Београду од 30.000 динара па навише. Ретко коме од новинара се уплаћују доприноси. С друге стране, уредничке плате иду и до 2.000 евра“, наводи она.

Или отказ или мобинг

Председница новинарског синдиката истиче и да пре свега приватни медији не дозвољавају новинарима да имају синдикате, а они који то покушају обично завршавају тако што их на перфидан начин послодавци отпусте, што се може сматрати и мобингом.

„Рецимо да је то модел 'празан сто — пун сто'. Или новинару дају премало радних задатака, или превише. У оба случаја их прогласе нерадницима и они обично одбију отказ“, каже она.

Чабаркапа истиче и да већина новинара који су у првом таласу приватизације медија остали без посла, а нису им исплаћене зараде, не могу да наплате свој рад.

„Углавном због тога јер медији који су угашени немају имовину која би могла да буде продата како би се намирила дуговања. Већина, поготову приватних медија, нема ни социјални програм“, додаје Чабаркапа.

Она истиче да, у земљама попут Немачке, ако послодавац не исплати зараде иде у затвор минимум три године и додаје да је сет медијских закона у Србији изузетно лош.

„Новинар су данас вишеструко дискриминисани“, закључује Драгана Чабаркапа.

Сведочења неких наших колега потврђују њене наводе, па је тако већина њих, углавном због страха од губитка посла, захтевала анонимност.

Пет година волонтирања

Колегиница са 15 година искуства у новинарству и неколико добијених награда за свој рад, данас није у стању да преко фирме у којој ради себи и свом малолетном детету обезбеди социјално осигурање.

„Паре примам на руке а уговор потписујем на три месеца. При том, плата касни неколико месеци“, каже она за Спутњик.

Човек који је био уредник у једном високотиражном магазину каже да је у последњих неколико година готово свакодневно примао радне биографије млађих људи, углавном факултетски образованих, из којих је закључио да су они радили од три до пет година као волонтери.

„Ти млади људи би ишли од редакције до редакције, волонтирали би по шест месеци а онда би им се захвалили на сарадњи“, каже он.

Новинар једног приватног дневног листа је добио отказ јер је „иритирао главног уредника“. Главни уредник му је то рекао пред сведоцима — колегама, али нико од њих о томе није хтео да сведочи на суду, плашећи се да не изгуби посао. Данас ради као продавац на тезги на једној београдској пијаци.

Колега са вишегодишњим стажом који последњих пет година ради искључиво на црно каже: „Недавно је објављен податак да само 17 одсто запослених у Србији прима редовну плату. Сигуран сам да јеу новинарству тај проценат знатно нижи“.

Иначе,  данас се обележава Светски дан слободе медија.

Бранкица Ристић,