КАКО СУ ВАСПИТАВАЛИ НАСЛЕДНИКЕ РУСКОГ ЦАРСКОГ ПРЕСТОЛА

У Русији је велику пажњу изазвала недавно изашла књига „Детињство у царском двору. Како су васпитавали наследника  руског престола“ коју је написала Вера Бокова,  доктор историјских наука.

Књигу је објавила издавачка кућа „Ломоносов“  у едицији  „Историја  васпитања“
 
У књизи се посебно указује на   то колико су неки аспекти васпитања  некакадашњих младих наследника руског престола и данас  актуелни.

Основни акценат у  васпитању малих царевића

Царевића су васпитавали тако како би он био свестан своје одгворности пред државом, како би био оспобољен за свемогуће преображаје, за  ширину мисли.

Таквих су  се педагошких норми и циљева доследно придржавали цареви  Александар I и Александар II. Ту тероријски можемо уврстити и Николаја II који је био веома образован човек,  одговоран,  са високом степеном интелектуалности.

Уопште узев,  цео XIX век  у свест наследника престола превасходно је укорењивана мисао о одговорности: он је човек који је дужан да одговара за све.

Све је приношено на жртву те високе одговорности

Врло често је на жртву те високе одгворности приношено све: и лични интереси, и приврженост.

Јер многи будући императори у младости нису били заљубљени у оне жене које  су касније спојиле своје животе с њиховим.

Трудољубовост је самтрана главном особином царског детета.

Цар Николај I се увек лично мешао у васпитање  своје деце  уколико су се  лоше понашали са његове тачке гледишта и схватања квалитета  људи. Особито је инсиситирао на скромности  у понашању. Стално је инсиситирао да његова деца схвате како само великом радиношћу и преданошћу делу она могу искупити  „прародтељски грех“  свог рођења  у царској породици,  што би требало само по себи да буде високо порекло,  али по његовом мишљењу  то је био пре недостатак, него преимућство.

Наследник престола мора схватити своју изузетност  која му намеће  дужност скромности

Наследнику царског прстола провиђење је наменило особиту мисију и историјску улогу.  Зато је царевић дужан да схвати своју изузетност која му налаже да због тога  буде  скроман.

Срећне царске породице испуњене хармонијом

У срећним царким породицама  испуњеним хармонијом, деца су израсатла достојана обавеза које их очекују и спремна да их се прихвате и са достојанством без ропца извршавају у корист народа  и отаџбине  као наследни владари. 

Неуспели и промашени царски  бракови  су доводили до неуспелих педагошких образаца чак и до краха у васпитању престолонследника. У историји двеју царских породица у Русији  -Рјуриковича и Романових – било је неколико таквих случаљева.

Илустартивна је у том смислу историја васпитања Петра III,  које  је било тако апсурдно да је довело  до познатих тужних последица.

Од њега је настао тип неувереног у себе владара и дубоко несрећног човека.

Колико је  у данашњој педагогији применљив метод  васпитанаја наследника руског царског престола?

Данас се никаква пажња не посвећује васпитању одгворности код деце.

Уопште,  у методама васпитања царске деце има много тога што би се могло применити и у савремениј педагогији.

Ту се пре свега мисли на моралне оријентире,  којима се лепо може руковдити и сада.

Тек при крају XIX века почела је да опада веома висока кривуља на плану васпитања царске деце.

У то време су постојали чврсто засновани васпитни програми.

Ниједан педагог није приступио  часовима и настави,  а да претходно није сачинио прогарме у који су,  наравно,  царица и цар уносили корективе.

Неки елменти  из васпитања престолонаследника и данас се примењују у  школама у Русији

Узимајући у обзир да је данас много богатих и утицајних родитеља,  може се смело рећи да се много од оног што се користилио у вапситању наследнека царског престола,  примењује  и данас,  посебно у неким приватним,  елитним  школама.

У великом дефициту  су данас уважавање наставника без којег  се никад није могао  васпитавати   дете да постане честити човек, а нестала је код васпитача и свест о њиховој високој мисији, а што је главно недостаје снобизам који се код царске деце култивисао од првог дана.

Царско дете је било веома просто одевено,  њему нису досађивали,  нису га оптерећивали сувишном пажњом. Одавали су му почаст једино као члану царске породице,  не више. Као  личност престолонаследник се од њих огрђивао како се код њега не би рађала таштина.

Такву методику васпитања  многи високо позиционирани савремени родитељи данас мало  примењују.

Да ли се такво образовање могло стећи  ван царског двора?

Жвот наследника престола увек је био одвојен од живота поданика,  практично он се с њим никад није нити укршато нити мешао.

У Русији  нису постојале традиције као  у европским земљама  да се краљевска и кнежевска деца образују у училиштима заједно са другом децом из грађанских породица.  Било је покуашаја да Павле I похађа  заједно са другим ученицима  Царскоселски лицеј,  али је пракса показала да је у Русији то било неизводљиво.

У Русији је традиционано васпитање било у основи цквено са националним обележјима

Док је у Ервропи постојала традииција  световног,  грађанског васпиатња,  у Русији се развијало црквено васпитање.

Иако је традиционално руско васпитање у значајној  мери попримило програмске садржаје и методе европског,  световног,  оно је у основи својој остало црквено и сачувало је све националне особености.

Јер,  власт руског  самодршца је увек била пунија и шира од власти било којег европског монарха.

Образовање из детињства великим кнезовима  помогло  да преживе

После Октобарске револуције заметнуо се траг члановима руке царске породице (онима,  наравно, који су успели да избегну бољшевичке злочине) и они су се различитих узраста слили са обичним људима.

Показало се да су захваљући стеченом образовању успели да се у најтежим приликама некако уклопе у живот. Материјал добијен  и усвојен током  специјалног образовања и васпитања још у детињству,  помогао  је касније многим великим кнезовима да  остану жви у свом ходу по мукама за који им  су им  зла судбина и истрорија  биле испуниле путне налоге. 


Бранко Ракочевић