У част 29. арила, Међународног (Светског) дана плеса

Откако је 1990.  године,  тада млади позоришни стваралац  и  трагаалц за новим театарским изразом,  Мирослав Бенка, на сцену свог позоришта ВХВ у коме је дуго година био ангажован као редиетљ  и креатор  тотал-дизајна,   поставио    своју прву корео-маштарију  по сопстевном сценарију  С.О.С (Спасите наше  душе),  која га је прославила на угледним позоришним фестивалима у земљи  и иностранству (Срајево,  Љубљана,  Београд,  Осло,  Хелсинки…), Стара Пазова је постала један од најреспектибилнијиј центара корео-драме  на овом простору. 

Сам Бенка ће у оквиру циклуса „Хлеба и игара“ у  драмском атељеу који је сам основао   (Арт Центар  Хлеба  и игара) са глумцима углавном  из ВХВ,  остварити пет кореодрамских пројеката  који су му донели  значајан интеранционални успех (прва места на међунардоним фестивалима у Техерану и Каиру). 

Један од  његових најбољих играча,  Миросалв Кожик,  у  сарадњи са композитором  Мирославом Бакоом,  у последње неколике године у продукцији ВХВ  поставио је по властитом сценарију два значајна кореодрамска остварења „Пороци човечанства“ (2011) И „Вавилон“ (2013),   а трилогију завршава  кореопројектом „Ад финитум” чија се премиејра очекује крајем маја.

Кожекова предсатва „Ваваилон“  је доживела преко 30 реприза од којих 20 изведео на позоришним фестивалима у земљи  и иностранству,  15 пута проглашавана за најбоље остваврење,  па    „Вавилон“  прати слоган „Најбољи у  11  држава.  Стварно  најбољи!“.

Али то није све. 

Да је  Стара Пазова заиста   центар  кореодрамског ставарлаштва у окружењу,  потврђује   и корео игра   „Тежина круне“ коју је у драмској секцији Старопазпвачке  гиманзије  реализоала  матуранткиња  Јелена Вушковац,  иначе  стална чланица Кожекове играчке трупе. 

„Тежина круне“ је на  недавно одржаном Фестивалу драмских аматера Срема у Иригу добила диплому за најбољу костимогарфију и упућена  на  Сусрет  младих драмских стваралаца  Војводине  који се одржава у Крушчићу.

Данас,  у част,  29. априла,  међународног Дана плеса,  доносимо  осврте на  корео пројекте  „На крилима снова“ Мирослава Бенке и „Вавилон“ Мирослава Кожика  и Мирослава Бакоа,  оба реалозована у Старој Пазови,  која је захваљујући њима двојици и постал озбиљан ставарчаки центар  кореодрамског истарживања  у  окружењу.

Њима дајемо спомен ову.

БЕНКИН  ТЕАТАР ПОКРЕТА КАО ПОЗОРИШТЕ ВИЗУЕЛЕНОГ АКТИВИЗМА 

Позориште „органског  ћутања“ или концетрација изражајности  тела човековог

(Осврт на корео драму,  ауоторски пројекат Мирослава Бенке „На крилима снова” у продукци његовог „Арт центра“)

Као фабуларни проседе  своје,  већ пете по реду сценске игре покрета (уколико се може говоити о било каквој фабуалрној линији)  насловљене „На крилима снова“, премијерно изведене у  дворани  Градског позоришта у Сарој Пазови,  Миросалв Бенка (Ашања,  1956. ) је узео један лирски пасаж из свог сновиђења,  који аутор предочава гледаоцу у  каталогу,  претежно штамнпаном на енглеском,  а само длеимично на србском и незантно на словачком језику.

Шта је сањао режисер у младости и шта му се потом догодило

„Сањао сам“,  уводи Бенка,  сценаристра,  режисер и аутор тотал дизајна,  гледаоца у свој нови кореодрамски  пројекат,  „како се  у освит једног летњег јутра,  група младих  људи,  после авионске катаклизме   нашла у на пустом острву усред Пацифика:лицем у лице са суровом  неосетљивошћу живота. “

Тако су     гледаоци  са програма представе у  руци сазнали шта је аутор  пројекта, Бенка, сањао,  а могли су  се осведочити шта се његовој трупи од два играчка пара плус једн слепац и хармоникаш иуједно и дечак који га води,  догађало прецизних 55 минута  на сцени која је била преуређена  у терен за такмичење у партерној гимнастици. 

Експлозија као оглашавање НАТО бомби које су  се често чуле у овом крају

Најпре су гледаоци добрано задрхатали од експлозије  која  по интеизитету није била знанто слабија од „оглшавања“ НАТО бомби које су често чуле у  овом крају уз сам Батајнички аеродром  у варљиво пролеће те,  сад на срећу далеке,   и још на већу срећу,  све даље и даље  1999.  гoдине.

Бенкино приклоњење процесу који води тоталном театру

Бенка се још пре двадесетак година приклонио оном постдрамском процесу који води тоталном театру  изабравши слободан покрет глумчевог тела као свеобухвтан и искрен сценски израз. Још 1990. године кад је радио на својој првој корео драми „С.О.С“ са чудесним надареним  играчем  Зденком  Кожиком,  молером по професији  представи која му је донела  славу на

МЕСС-у (1991. ), а касније изведеној на гостовањима у Норвешкој и Финскоиј,  затим  на Битефу, Бенка је своју позоришну естетику почео да гради на чињеници да је људско  тело кодирано и да је потребно много разних техника да се ослободи,  али је оно истовремено и једна истина.

Кореодрамска трилогија „Хлеба и игара“

У кореодрамској  трилогији коју је под насловом „Хлеба и игара“,   како се звала прва и најбоља представа  у њој  реализована 2006.  и успешно приказана на међунардним фестивалима у Техерану и Каиру на којима је освајала највише награде,  Бенка у својој редитељској концепцији остварује два паралелна принципа: први по којему се драмски процес одиграва  међу телима,  а други,  постдрамски-на телима. 

Кретање на сцени је дисање

Пошто је Бенка  у целокупном свом невербалном редитејском опусу  који  поред прве представе покрета  „С.О.С”,  трилогија „Хлеба и игара“ и    премијере (30. 10.  2010)  „На крилима снова“, анагажоаво искључиво глумце и плесаче из Словачког аматерскох позоришта ВХВ из Старе Пазове,  са мање или више сценског  искуства и талента,  прво чему их је научио било је: кретање на сцени је дисање.

Дисање времена и простора  које одражава живот и емитује га

Без правилног дисања  кретање је уобичајено,  а не уметничко,  не сценско.

То дисање је уставри дисање времена  и простора,  оно одражава живот  и емитује га.
Међутим,  његови плесачи,  што је посебно дошло до изражаја у представи „На крлима снова“ у којој су   плесачи неретко своје  плесне  покрете сводили на гиманстичке акробације на позорници као простору за партнерску гиманстику. 

Покрет је често пресудан као аранжер погрешног тумачења

Покрет је често   пресудан  као аранжер погрешног тумачења.

Дешавало се да  плесачи у недеоглед понављају усвојену кореографску реченицу па се њихов плес приближавао слетској вежби, што сигурно није био редитељски циљ.

Тело  најбоље уме да осети тишину

За разлику од искутва у претходним  својиме четирма  представама  невербалног театра у којима је макар у обрисима била очувана драматругија,  она је у синоћној премијери потпуно ишчилела,  а  уместо ње настао је нови сценски организам: аутодраматургије тела. Које најбоље уме да осети тишину.

Ако је философија наука о слободи мишљења, онда је театар покрета позоришзте слободе тела

Бенка је у тој представи најкомплетније и најдоследније оставрио својху идеју: уколико је философија наука о слободи мишљења,  онда је театар покрета позориште  слободе тела.

Истраживање слободе покрета тела у двама играчким  паровима (Теа Балеј и Мирослав Кожик,  односно Адреа Станишић и Милан Мутић) упућивало на утисак да ови складни,  еластични   и до виртуозности у поједним нумерама уздгитнути плесачи кроз физичку радњу на сцени не само што су  саваладали физичку радњу кретања  тела, него су у знтној мери успевали да открију енергетски омотач својих тела и да га  у играчком заносу емитују до гледалаца,  као сигурни владаоци енергије седам слојева.

Систем атракције завођења као трансфер љубави

У овој  представи  више него у преходним из  свог невербалног круга,  Бенка је примењивао систем атракције завођења као трансфер љубави што је отворило  круг  завођења:
лидер,  (редитељ) - глумац; глумац,  односно плесач –глумац; плесач,  односно глумац –редитељ.

У овој корео-игри  тело као плесачев,  односно глумчев театарски израз служило је као метод,  вид, алегоријског симболичног истраживања кроз процес рада на себи, уздижући се тако у невербалној комуникацији до унивезалног људског језика.

Ослањање на ритуалну структуру

Бенка се често  у ранијим корео поставкама,  посебно у „Пределу осликаном ињем“ (копродукција Арт центар „Хлеба и игара“ и „Мадленијанум”  из Земуна,  2008. )  ослањао на ритуалну структуру чија је основна идеја доводила до трансцендентности.

И у најновијој корео-игри наслућивала се,  али не као раније изражјана,  функција ритуала да игром људског тела у покрету повезује спољашњи и унутрашњи свет, макро са министруктуром.

Ако истински хоћете да  осетитите  покрет и игру,  онда потпуно заборавите све о игри,  поручивао је редитељ свом играчком ансамблу,  уверен да трансмедијални поступак у истраживању кроз невербални процес може померити границе позоришне естетике.

Визуелизација „свега постојећег”

Од свог првог успешног рада са позоришним аматерима пре  више од три деценије у симболситилком представи   рађеној по драматизованој причи  словачког писца Мила Урбана, „Магла у свитање“,  Миросалв Бенка,  који је у међуврену завршио два факултета,  глуму на Академији ументости у Новом Саду  и режију на Факултету уметности у Београду, је у свим својим сценским поставкама унапређивао   и проширивао визуелизацију „свега постојећег” примењујући истовремено говор тела  као симболистички језик,  уверен да он једино може довести до колетивно несвесног,  али који оставља и велики простор за грешке.

Тај простор за грешке  није  ништа изгубио од свог обима ни  после премијере „На крилима снова“.  После које нису смањене дилеме односа савременог театарског израза  чија је моћ да одговори изазовима  духу модерног времена у XXI веку,  и позоришта.

Остаје једна упитаност више према материјалном телесном,  као основном комуницијском средству у Бенкиниом поступку истраживања театра. 

Да ли је заиста глумчево-плесачево  тело без речи, комбинацији струјања тридесетак гласова,  - уз садејство  игре    и музике,  заиста довољно  да изрази све најдудбје импулсе и стања којима је обузет глумац-плесач на сцени?

Одговор нисмо добили,  ма колико се Бeнка трудио да прикаже људско тело  као и сваки други културолошки феномен,  истрорисјки и социолошки детерминисан. 

Продукција: Арт центар „Хлеба и игара“ (Art Center Bread and Plays)  Стара Пазова,  сезона 2010/ 011,  премијера изведена  30. X 2010.  Поред наведених плесача играли: Славојуб Алексић (Човек са хармоником) и  Александар Домоњи (дете).  Помоћник сценографа  академски сликар,  проф. мр Јозеф Клаћик,  а помоћник костимографа  проф.  Јелена Златковић. Пројекат су финансирали:

Министарство културе Србије, Покрајински секретаријат за културу Војводине,  Министартво културе Словачке Републике и општина Стара Пазова.

 

Бранко Ракочевић