90 година Крлежиног „Излета у Русију 1925.“

„Умиру руске цркве  и богови;  православни Олимп  доживљава у ове дане  свој последњи сумрак;  као што  свјетлост кандила  гасне  у рујним  пропламсјајима  и као што  се јесен на самрти разлистава  у блиставим бојама,   тако и руске цркве  пред   своју смрт свјетлуцају  жалосно и богато. ”

.У Русији нико не гладује  и сви много читају

Крлежа је за свог гавног непријатеља означио „снагу светске  гупости“ са којом се може мерити једино сила Земљине  теже.

Године  1924.  прву земљу социјализма,   Совјетски   Савез,   посетио је  Мирослав Крлежа (1893-1981),   познати хрватски писац и један од најугледнијих левичарских интелектуалаца свога времена.  Пошто је био комуниста и  веома радозналог   истраживачког духа,   желео је да   се лично упозна,   види,   доживи и осети резултате великог експеримента  који су започели његови совјетски истомишљеници. 

Вративши се у домовину,   он је  своје утиске   објавио у  виду  путописно-есејиситичке прозе под насловом „Излет у Русију“  најпре у наставцима  у листовима и часописима  „Борби“,   „Књижевној Републици“ године 1924,   1925,    1926,   затим у „Хрвату“  1925.  и „Обзору“ 1925-26 и то хронолошким редом.

Прво издање „Излета у Русију“    у виду књиге  обима од 156.  страна  објаила је  „Народна књижица“ из Загреба 1926. 

У издању београдског „Нолита“  1958.   Крлежини руски путописи  објављени су под насловом „Излет у Русију 1925.“  у обиму од   367 страна,   а загребачка „Зора“  је 1960.  у оквиру едиције  Крлежиних сабраних  публиковала „Излет у Русију“  које се разликује од првог оригиналног издања  по томе што у књигу нису увршетна она поглавља која се тематски не односе  на Крлежину руску маршуту. 
 
„Излет у Русију“  никад није био објављен   у Совјетском Савезу

Крлежина путописно-есејеистичка проза  „Излет у Русију“  никад није била објављена у Совјетском  Савезу,   а први пут је изашла   на руском  језику тек 2005.   (издање  „Хелиос“,   Москва),  чак 80 година након  загребачког издања. 

Разлог оваквог  односа совјеског естаблишмента   према  делу писца који  је не само комуниста,   него   и други од европских  познатих књижевних стварлаца посетио Земљу совјета (после  Херебрта Велса),   најбоље му је  лаконски  лично обајснио  Алексеј Сурков,   својевремено свемоћни генерални секреатар Савеза совјетских писаца,  кад је Крележа  1965,   четрдесет  година после првог боравка,   на изричит Титов захтев  посетио Совјетекси Савез на челу делегације југословенскох писаца

На Крлежино оштро постављено питање:  због чега  му се  књиге на објавњују на руском језику,   Сурков је  помало смркнуто одгвоворио:  „Тешко је с вама,   друже Крлежа“.

Уставри,   совјетска „партија и влада“  нису могле да опросте што их  је Крлежа  директно оптуживао  за репресије    над  врхом КПЈ  и што је уморство   неколико серетара КПЈ  у Москви  раскринкавао  и о  томе писао.

Крлежина дела на руском језику

Али после ове посете и разговора са Сурковим,   ипак је кренуло издавање Крлежиних дела на руском језику.

Прво   његово дело штамапано у Совјетском Савезу  биле    су   изабране   песме које је под насловом „Стихи“ 1967.  објавило највеће и најугледније совјетско  државно издавачко редизеће „Художественаја  литература“ у којој ће изаћи  безмало  и сва остала дела овог хрватског писца  превдена на руски језик. 

Две године касније (1969) код истог издавача излази и превод  најпозантијег Крлежиног романа „Повратак Филипа Латиновића“,   да би 1980.  био штамапан зборник његових „Изабраних радова“.

Најопсежнији Крлежин роман „ЗасТатве“ излази  у два тома 1984.    у издању  такође једног великог и угледног издавача,   „Радуге“.

Правим преводилачким подвигом могло би се назвати   превод Крлежених „Балада Петрице Керемпух“ написнаих на кајкавском дијалекету   и њихово објављивање 1986.  (опет у „Хиуджественој литератури“).

И последњи,   већ поменути „Излет у Русију 1925“  у издању   „Хелиоса,   Москва“,  2005.  

Крлежине драме на совјетским сценама

Дошавши  у Москву,  Крлежа је дао    народном комесару за  образовање  и културу  Анатолију  Луначарском своју драму „Голгота“ који је обећао да ће  је предати славном режисеру  Александру Таирову,   тадашњем управнику  Камерног    театра.   Драма  није ниакд извдена.

Али су зато често игране на совјетском сценама  друге Крлежине драме:  „Господа Глембајеви“,   „Леда“,   „У агонији“,  „Аретеј“.

Крлежа после Велса   први  познати  писац  који је боравио у СССР-у

Први  писац који је боравио у Совјетском Савезу  био је Енглез  Херебрт Велс.  Он је   посетио Русију још 1914,   а после тoга био је два пута у СССР-у,   и оба пута га је примио шеф државе:  1920.  Лењин,   а 14 година касније (1934)  угостио га је Јосиф Висарионович Стаљин.

Следећи  писац у посети Свјетској Русији  био је  Хрват Крлежа који,   истина,  није био тако славан као Велс,   али је  је био врло популаран и утицајан у  својој земљи,   Краљевини Југославији,   посебно на књижевној левици.   Борио се   у Првом светском рату  у  војсци  Аустроугарске  монархије,  био је  комуниста,   новинар,    ненадмашни и  непобедиви полемичар,   драмски и прозни писац,   ерудита,   песник,   издавач,   покретач,   уредник  и издавач  утицајних левичасрких књижевних часописа,   анaрхиста  по својој природи.

Крлежа је за свог главног непријатзеља означио „снагу светске глупости“  са којом  се  по његовом мишљењу може поредити  једино    сила Земљине теже.

90 година од Крлежине „Књиге утисака“ о Совјетској  Русији

Од   изласка Крлежине  „Kњиге утисака“  о Совјетској  Русији прошло је 90 година.

После њега утиске о Совјетском Савезу су делили  светски великани писане речи кјима је гостопримство пружила прва   земља социјализма: Ромен Ролан,   Бернард Шо,   Анри Барбис,   Андре Жид,  Лион Фајхтвангер,  Џон Штајнбек,    Габриел Гарсиа Маркес...

Њихове књиге су на свој начин инересантне.  Али Крлежин „Изет у Русију 1925. “  је објављен пре свих њих,   па испада да су сви  они ишли његовим трагом ,  што  и није далеко од истине. 

За разлику од фотографија,   речи с временим не бледе

Како оцењују ретки руски  колумнсти    у својим освртима поводом  90.   годишњице изласка Крлежиног „Излета у Русиију 1925“,   записи хрватског писца су и данас  свежи и јасни.  Јер,  као што се зна,   за разлику од фотографија,   речи  временом не бледе.

Хтео да упозна  сам руски живот у свој својој наготи

Крлежа  се упутио у СССР кад    се на Западу  увелико  орила свакидашња јадиковка  о мраку глади,   беди и болештинама које харајау овом пространопм земљом  и чему нова комуинистичка власт није у  стању  да стане на пут.  Он ће у  предговру „Излета у Русију 1925. “   најпре подсетити како не путује зато да би посећивао цркве,   а ни музеји га нешто нарочито не привлаче,    а да га интересује сам живот у  свој својој наготи,   гужве на улицама,  демонстрције и штрајкови,    парне машине,   жене,   сахране и гробља,   и обичне  слике из свакодневог живота  којима даје предност над оним „изложеним у салама различитих академија,   а такође бароку и ренесанси“.

Под утицајем апокалиптичних  хорова са Запада  и гост из Загреба је очекивао да ће у Земљи совјета срести све најгоре,   „глад,   голоту,  господару“  као у Мажуранићевом спеву „Смрт Смаил-аге Ченгића“. 

Уместо   владавине „новог гладног поретека“ хрватски  књижевник  у једном од ресторана  у Вологди је набројио чак 16 првих јела на јеловнику (!),   а у ресторацијама железничких станица између Јарославља и Јакшанге  видео је  на сребрним послужавницима толике количине  прженог меса као да их је на њих неко лопатама утовароивао!

Он детаљно описује чиме се све био услужен у далеким пределима,  источно од Вјатке,  где су казну пргонства издржавали Херцен и Салтиков Шчедрин. 

Ту  је био угошћен у дому једног од противника совјетске власти који  ни даље не претсаје да критикује  владајући режим.  Сто је домаћин  окитио  кулинарским  обиљем  у „коме је узело учешће“: четири врсте  разне рибе спремљене на различите начине,  свеже јабуке,   кавијар,   маслац,   три врсте вина,   хрен и павалака!

У Москви просјаци  са сендвичима премазаним густим  намазима  кавијара

У совјетском главном  граду путописац из Загреба је видео просјаке са  снедвичем премазаним густим  намазима   кавијара (не прецизира да ли црног или црвеног) и при томе не иуспуштајући  цигарету из руку,   певали  православно-циганску песму: „Уделите,  добри људи“.

„Центар Москве   представља право стовариште  хљеба,   кримског воћа,     пихтија,  кавијара,   сира,  алве,   поморанџи,   чоколаде,   рибе... “, набраја писац-сладокусац и тиме се не задовољава него наставља до бесконачности да ређа  прехрамбено изобиље    које се указало његовом очном виду и чулу мириса:  буре масти,  маслац,    кавијар,    по    метар дугачке  јесетре,   очишћена црвена риба,   слана риба,   осећао се јак  мирис     масти,    сланине,   коже,   зачина,   бисквита...  И тако се диме самовари,   рспламсава се пламен,   прже се гогољевске   пирошке,   спремају се супе од поврћа,  шчи са купусом,   луком,   говедином,   јајима,   и „просјаци који моле   бога ради“. 

Откуда  такво изобиље?

Ова и оваква прехрамбена „експанизија“  је била могућа захваљујући  Новој економској политици (НЕП)  која је напунила Свјетски Савез  обиљем  прехрамбених производа,   а НЕП    је била у процвату баш у време посете хрватског писца,   али  неће,   на њихову жалост,   дуго  потрајати,   и завладаће   глад у првој земљи социјализма. 

И за мале паре се могло јести и заситити се 

Док је трајао НЕП  отворено је не мало скупих,   елитних ресторана,   али су ницалe и народне мензе,    тзв  ресторани друштвене исхране,   где се за мале паре могло јести и заситити се. За ручак се на пример,   како прецизно описује аутор „Господе Глемабајевих“  по јеловнику иако не као у гостима код поменуте господе,   оно свакако шчи,  говеђа супа са великим парчетом меса,   риба или пржено месо са салатом или сладоледом као додатком јелима,   и све је то коштало не више од једне рубље и четрдесет копејака.  Уостлом,   било је и јефтинијих народних кухиња  у којима се могла утолити глад за  свега шездесетак копејака.
Тако је бар било  те године,   1925.    као  што то Крлежа сведочи    у свом „Излету у Русију“   у чијем предговору  истиче:   

Тко ради,   тај и једе

„Потребно је да се нарочито нагласи како је свака ријеч  написана потпуно непристрaсно. Код нас штампају се  из дана у дан лажне и тендециозне вијести   о стању у Русији,  и псиац,   који  већ годинама  слободно и независно  брани логику револуционарне  концепције противу свих домаћих пискарала  и заинтересованих слабоумника,   не осјећа потребе  да одступи од истине. У Русији не теку ни мед ни млијеко. И тамо има жалости и биједе  као и по читавом свијету,   али тко ради,   тај и једе.“  

У Русији нико не гледаје и сви много читају

Са  описивања  не само   утољавања   физичке глади,  него и могућности да се у кулинарском избиљу  размахну и сладоксуци,     аутор „Голготе“  прелази  на  опис бројних могућност       задовољавања и духовне глади.  

Путописац  истиче да се у кисоцима   и у чекаоницама по железниким постојама,   које се иначе редовно  одржавају и увек су чисте,   продају књиге најразличитијег садржаја.  „Заиста пријатно изненађење после европске  порнографије“.

Позоришна Москва: позориште би требало да постане бибилија просјака  или:  позориште као сликовница за сиромашне духом

Посебно поглавље    од 22. стране Крлежа посвећује својој вечитој животној и стваралачкој теми - позоришном животу,   овог пута у   совјeтском галвном граду. 

У том поглављу насловљеном    Казалишна Москва најпозантији и најплоднији драмси писац  на Балкану  описаће  већину од преко 40  позоришних кућа,   колико их је тада деловало  у Москви,   њихове репертоаре,   поетике,   сценску естетику,   утемељиваче,   управнике и редтеље који су обновили   европски театар и постали  светски  познати позоришни ствараоци.

Своја есејистичко- критичка запажања  у поглављу   Казалишна Москва,   велики  позоришни зналац Крлежа   започиње једном од оних својих бујних,   засићених реченица  које ваљају између  обала ерудиције,   како се једном сам изразио,       „дрвље и камње“ асоцијација,   емоција,   факата,   фиксација,    слутњи:

„Мислим да је Стриндберг написао      како би казалиште требало да постане библијом просјака.  Доиста!

Казалишзте за последњих триста-четири стотине године  и није друго него нека врста сликовнице  за сиромашне духом,  а да би збивања на даскама могли да прате и аналфабети,   драмски се тесктови објашњавају сликма.

Сцена и сликарство    неодољиво су везани већ од молиеровксих дана,   пак је одвајање  сенске проблематике од  ликовне покушај јалов.“ 

Развијајући даље ову мисао,   својим реченицама без обала,  којима плове увек нове мисли и асоцијације,   Крлеже се упућује као опште естесским уопштавањем  повезујући поставке у Третјсковској галерији
 
„ пак све  до Музеја Живописне културе  на Рождественки  лежи читав  распон сувременог сликарског раскола.  Из предемтног и беспредметног  ту се његују нве формуле свијести и  спознаја,  ту техника подређује под своје императиве све новонастале  изражајне  могућности,  ту морално-интелектуални распон сувремене позије постаје јединим стваралачким мовенсом и јединим извором надахнућа,   у сјени вакуума.“

Разуме се да није могло никао да прође  опис „настамби „ у галеријама и музејима,   привремеми  боравак на изложбама у њима или пак  усељење у музеје за   вечита времена,  а да се не помене  Кандински.

„<... > у сликана све се  јаче наглашава „апсрактно“„ и „духовно“  од Кандинскога  до супрематиста,   до сликара беспредметних мотива.“    Или неколико редака даље:

„<... > до микросскопг свијета какав се указије радозналом оку  под ситнозором гдје се све појаве претварају у сабласти као што је аветињски свијет мухине ноге од повећалом до  апстрактне дружбе сањара  и пустолова који се крећу у сјени Кандинског (документа очигледног расула  академског укуса и културне анархије наших дана)....“

Како је казалиште постало  нека врста пучке,   плебејске сликовнице 

У свом критичком – есејистичком разматрању стања у москвксим позориштима  чије је представе у  већем броју  гледао за  време своје посете Совјетској Русији и доводећи њихова сценска збивања у директну везу са   тотал дизајном  „настамбе“ позорнице   и њеног ликовног опредмећења,   Крлежа ће у Казалишној Моксви устврдити:

„И управо зато  јер је казалиште доиста постало нека врста пучке,  масовне,   плебејске  сликовнице,  није чудо  да се помјерење укуса  које је угрозило досадне  академске и постимпресионистичке  формуле,   јавља и на сцени,   не толико у самим текстовима,  колико у ликовмим областима сценарија.

Пред нашим очима одвија се двоструко парадоксалан и нелогичан
заплет:  драма је написана у својим контрастима  једноставана,  елементи сувремене   трагедије  су позанти:   они се јављају услијед  разумног судара логике  и интереса,  пак би  поетска ријеч  сувремене драматике која би хтјела есхиловски  да  одрази стварност,  требала да буде исто тако масовна  и продорна,   јасна и једноставно пластична.“

Још траје суверена владавина МХТ

Крлежа ће у анализи позоришног живота Москве констатовати да у њему још увек суверено влда Московски Художествени Театар (МХТ) С.  Станиславског  и Немирович – Данченка,   у којему осим Москвина играју  Книпер - Чехова,  затим млади глумац Чехов и Качалов. 

МХТ,   који по аутору  драме „У агонији  представља  акадмску прошлост,    неку врсту  угледне узорности,   о којој се пишу синтетичне студије  и говори тоном  сухопарним,   узвишеним,  заиста достјанствено акадмеским“,   делује осим у основном,   матичном,  још и у четири студија – филијале.

Сентиментални бели галеб,   симбол на завеси  МХТ,   не лети  ну висине већ седи као  туста  патка  на хридини театарског успеха 

О окошталости   тетарске естетике  МХТ пре него ће то саопштити директно,   Крлежа   говори метафором
 
„о сентименталној  Бијелој Чајки (Галебу,  наслов првог  дејла А. П. Чехова коју су Художественици извели упркос  неуспјеху код прве петроградске изведбе),   тај галеб није пао настријељен  и крвав,   као у лармоyантној драми А. П. Чехова,    већ је полетио високо  и као туста патка  сјео на солидну хридину театарског  успјеха  славе и традиције.
 
Дананс се  та стара патка тови   акадмском ловориком пјевајући своју увјек једну  те исту пјесму  пуну чежње за  драгом старом,   предратном Мосвом као  симболом добрих,  давних,   несталих дана.“

Точкови времена прегазили стару либералну концепцију МХТ

Крлежа  није проустио да нагласи како су точкови времена прегазили стару либералну  концепцију МХТ

 „и тако човјек у своме млину  меље још увијек  и даље ’Модру   птицу’,   ’Цара  Фјодра’,   Грибоједова. 

Станиславски  даље кука над катастрофом ’Вишњевог сада’,   он плаче за Москвом,   свирајући на старој чехвској гитари своју стару пјесму неуморно али  доследно упркос свенму,   али ипак даље тако,   да се тај пркос објављује у очитом несразмејру  спрам проблематике књижевног  и политичког руског амбијента.“

Авангардна поетика нових московских позоришта Вахтангова,  Мајерхолда,   Таирова 

На супротним  идејним и естетскм концепцијама  засноавна је поетика нових позоришта чије је  представе Крлежа гледао:  Позориште В. Ф.  Комисаржевске,   „Позориште  Револуције“,   „Позориште Мајерхолда“,   (у коме је гледо  комедију у три чина „Мандат“ младог писца Ердмана),   „Позориште Вахтангова“,   „Камерни театр под управом Таирова“  и други.

Савремени  руски књижевни живот - више вербалистички и пргарматски него што је  белетристика

Крлежа је оценио како  се савремени руски књижевни живот одвија данас

 „У знаку савладавања  највећег отпора у међународном и у светском смислу.  Тако  дивље,   тако старствено као што се  у московској књизи данас вјерује  у политичке побједе  никада се у руској књижевности није ни у што вјеровало...“

Можда је баш то узрок што се
„хероји сувремене руске  књиге  пјављују данас  више вербалситички  и програматски,   оне су више  реторика него белетристика“.

Трјумфална слава  руских храмова све се више гаси као блага  успомена на  давно већ повехло цвијеће

Међу најлепшим  записима  овог  Крлежиног   путописно-есејистичког наратива су  свакако његови  описи  руских лаври,  натопљени лиризмом,    неком побожном  сетом и емоциначношћу. 

Узбудљива је његова дескрипција  предускрсног немира  „кад удишу људи пуним прсима  свјеже,   прољетне слапове  поднебља,   веселе се дјеца играчкама,  расту гласови на улици,   по собама и по црквама бруји  предускрсни   немир...“

А за то  време:
„Осам дана пред Пасху,   осјећа се немир  по руским црквама. Скидају се локоти с окованих средовјечнох двери,   брише се прашина са старозавјетних златних свјећника,   метла гребе по византјским мозаицима,   одјекује грмљавина  клецала,   спрема се црквено казалиште за велику ускршњу гала-представу.“

А како су изгедале руске цркве  како их је Крлежа видео?

„Љепота московских цркви  тиха је као што су  тихе пјесме из старих  мртвих времена. Тријумфална слава руских храмова  све се  гаси као блага успомена  на давно већ повехло  цвијеће у споменарима.“
 
Умиру руске цркве и богови

Умиру руске цркве и богови; праволсавни Олимп доживљава у ове дане свој последњи сумрак;  као што свјетлост кандила  гасне у рујим промпламсјајима  и као  што се јесен  на самрти  разлистава  у блиставим бојама,   тако и руске цркве  пред своју смрт свјетлуцају жалосно  и богато.“

Нека нам буде допуштено да  овом фрагменту  о   умирању  руских цркава  придружимо још један цитат из  ауторововог  предговора првом издању  „Излета у Русију 1925“:

„Писац је проматрао руске цркве   и безбожнике  лирским оком,   прислушкујући  пјесму  руског вјетра  и размишљајући о прошлости  и о кутурној проблематици  више  него о статистикама.!“


Бранко Ракочевић