На вест о смрти Гинтера Граса

Покушао да избљује историју своје отаџбине,  Немачке,  која је била и његова сопстевна историја

Целог живота се борио са нацизмом који је био урастао у његову судбину свестан да га се никад не може у потпуности ослободити

Био је моралиста,  антифашиста,  антиамериканац  кога су,   1970-их,  као уосталом и све водеће немачке писце  тога времена убројили у саучеснике  „градске гериле“  из „Фракције Црвене армије“

Више од свега  је мрзео лицемерје  налазећи у њему корен свих зала  и није могао ћутати

У понедељак,    13. априла  2015.  на  клиници града Либека  у 88. години живота  умро је  последњи немачки писац ХХ века  Гинтер Грас,  лауреат  Нобелове награде за књижевност (1999.)

Он је сам себе определио као мутног,  исцрпљујућег и моћног:

„Нити доказани антифашиста,  ни бивши  национал-соцјалиста,  а пре свега ризични плод покољења, донекле рођеног  сувише рано, делимично затрованог  сувише касно.“

Седамнаестогодишњи  младић,  мобилизован  крајем 1944. У СС једницу,  одлежао је годину дана у америчком логору,   где је играо коцку с Јозефом Ратцигром,  будућим римским папом.

Узгред буди рчено,  та игра  коцке припада пре свега оним деловима   мемоарских    мистификација  Гинтера Граса  у које спада и његова прича о заједничком наступу са Лујом Армстронгом.

Учећи за сликара и ушавши у   круг књижевне боемије  1950-их година,  он је одбацио ону варијанту осмишљавања немачке историје коју је представљала  „књижевност  спотицања“   Хенриха Бела.

Он је као  најадекватнију форму     за изражавање немачке трагедије  одабрао нешто  модернизовану форму обешењачког,  враголанског романа - својеврсну сурову варијанру „магичног реализма“.

На ту мисао га је подстакао велики песник,  самоубоца  Паул Целан с којим се  Грас  сусрео у Паризу  куда  га је 1956. послало,   дајући му стипендију,   познато књижевно  удружење  „Група 47.“ одушевљено првим главама  његовог првог  романа „Лимени добош“  (1959)  који ће постати светски бестселер.
 
Оскар Мацерат, јунак „Оловног добоша“  који је као и сам Грас одрастао у „слободном граду“  Данцигу  (сада Гдањску) као трогодишњак   је  снагом воље превазишао свој узраст,  својим  криком ломио стакла, а свирком на добошу урнебесно пратио успон и пад Трећег рајха.

Петогодишњи јунаци „Псећих година“  (1963.),  романа којим се завршава „Трилогија Данцига“  започета „Лименим добошем“,  у мундирима војника  представљали су страшила у баштама.

У његвом роману „En Weites Feld“  (1995.)   у којему је поспрдно писао о уједињењу Западне и Источне   Немачаке чему се он енергично противио,  у мршавом,  виском и малом,  дебељушкастом лику лако се препознају  Дон Кихот и Санчо Панса.

А где је подлост,  ту је и физиологија.

У поеми  „Оно  што се мора казати“  (2012.) у којој је осудио  наоружавање Израела атомском бомбом  након које је  проглашен  за персосну  нон грата у јеврејској држави, он је је напсиао: „До грла сам сит дволичности Запада“.

Стих се поклапа са  речима које је Грас у свом блиставом зборнику „Моје столеће“ (1999) у којему сумира историју   ХХ века ставио у уста  старог сликара Макса Либермана  који je с кровa своје куће посматрао    марш војнка:

„Просто нисам у стању толико да  пождерем колико ми дође да избљујем.“
 
Грас је  покушао упарво да „избљује“  историју своје отаџбине  која   је   била и   његова,  сoпстевна историја. Оскар Мацерт је имао два оца: нацисту Алфреда  који  се 1945.  удавио  значком - кукастим крстом  који му је запао у грлу приликом покшаја де је прогута уплашен од совјетских воника  и Пољака  Јана,  кога су 1939. убили нацисти док је бранио пошту у Данцигу.

Али је мајку Оксар имао само једну,  као и Гинтер,  и то баш ону  коју је,  по речима Брехта,  Грас наследио. „Немачка,  бледа мати“.

Сам   Грас је имао ујака Пољака  кога су Немци убили. Мајка му је била словенског порекла, али је и она,  као и њен муж, била присталица нацистичке идеологије и режима на њој заснованог.

Грас се целог живота борио са нацизмом који је био урастао у његову  судбину,   свестан да  га се у потпуности не  може никад ослободити.

Отуда он у „Мом столећу“  доводи у парадоксалну ситуацију  немачке великане ХХ века  који  никако не могу један другом „правити друштво“: Ремарка и Јунгера, Брехта и Готфрида  Бена, Целан и Хајдегера.

Борба с лажном „денацификацјом“  по чијем завршетку  се на високим положајима у Савезној   Републици Немачкој нашло  преко 100.000 војних злочинаца,  је било нешто преко чега Грас није могао прећи.

Грас је био моралиста,  антифашиста,  антиамериканац,  кога су 1970,  као  уосталом и све  водеће немачке писце тога времена  и саучеснике  „градске гериле“  из „Фракције Црвене армије“.

Он  је такође све добро  памтио,  све је одлично видео шта се  дешава и веома се скептично односио према свему што ће бити  после њега.

Више од свега је мрзео лицемерје  налазећи у њему корен свих зала,   и није могао ћутати,  кад је,  како је изјавио наступајући у Вилнусу 2000,  видео да „једно  бешчашће  истерује собом друго“.


Бранко Ракочевић