Сатирична прича Како смо расцепили гусле јаворове

Сатирична прича

           КАКО СМО РАСЦЕПИЛИ ГУСЛЕ ЈАВОРОВЕ

    Све је почело поткресивањем гласа ко жалосне врбе . Поткресана врба би бујала још више, што са гласом није био случај. Кад смо рођени засадили шуму јаворову да расте упоредо... Громови расецали јавор ко иверје, дували у жар распиривачи...

   Тек рођене напојили нас водом из тикве, захваћене са три бунара и магарећим млеком. Окупали нас на извору да никну гласови, ко пелцери. Амајлија нам: нокат од орла, зуб од вука, трн од црног глога и незаобилазно гушчије перо. Пратиле нас уходе, пресвлачиле змијске кошуљице и љуштуре гуштера. Њихове троструке сенке, поткопавале су земљу ко кртице. Костимографи и међаши, налик на стршљенове и пијавице, на страшила за птице, за вратом су нам и за петама. Због кресања гласа летело је перје и пауново и лабудово .Прелиставале се књиге родословља . Извод из матичне књиге рођених доказао је да су нам шуме јаворове-близанци!  ДНК нашег ћутања је проговорио. Ликовали међаши, њима смо вредели колико пепела у шаку стане

  .Даривали нам кожна седла и златне потковице, још  само да нам зајашу грбаче и да започне мамузање...У међувремену открили смо да тајне службе, још  увек чувају архивске снимке песника кога нема и песму гусларску. Наступило тајно шибање последње речи. Поткованији од нас, способни да поткују и коња и овна и јарца и вола, а да неће  голубија и јаја ноја, препелица, славуја.. .Спремни су да нас сатру до последњег

колена. Ко да смо шугави јаловци, сабљари нам комадају гласове. Ко да нам је камен у устима, док нас вуку за језик . А наши рођаци по перу, мислећи да се рат није завршио, скривали су се високо у брдима, све док им ми доле потписани књижевници, јасновида и лучи, ко шеве сто певају дуго у лету, нисмо дојавили лозинку. О нама грбавцима погуренима, који нису на истој фреквенцији са оштрацима језика. Наш  тајни досије бележи да иако су нас тровали : буником, чемериком и кукуреком, да смо најчешће држали савијене главе и  језик за зубима. А  на грбачи уходе...Корачали смо уморних табана, живи сахрањени, самоникли, а устукнули. Отресли нас ко шљиве, ко дудиње, ко мушмуле и жуте џанарике. Поткресали и глас и корен и семе. Шибали народ на мртво име. Бројали ребра. Распојасаних пупкова уништавали тонске записе наше песме. Кренули у лов на зечеве, пропуштајући нас кроз шпалир топлог зеца... Марширају њихове војске, палацају ко двоглаве змије, ко јахачи ветра. И баш  онда кад заћутали проговори, дигне главу, кад прероди жива реч , која је надживела и корњаче и

лажна сведочења и врзина кола ковача муња, подметача кукавичијих јаја, међаша од глоговине и песме препарираних птица. Баш  тада... Доживели смо да нас уходе са пуно имена.шибају преполовљене .Да крешу глас јавора, расцепе гусле вековне. Да без гласне речи постанемо беле вране и црне овце. Да нам расцепе Бога, раскопају земљу, распарчају племе, сасеку народ, располуте цркву, преполове мошти исцељујуцег свеца, пресеку погачу, располуте језик, располове глас и срце ластавице.

  Зора ко тек помужено козје млеко, а ја грбавац босоноги , без вунених чарапа, без прапораца . Гусле расцепљене, распукле се напола. Сад нит их свирам ја, нит их свира ухода . Док не прекипи. А потковани глас букне као врба... Вуку нас за језик, сврби, ко да сам се коприве најео. Наћутао сам се. Време је да проговорим. Свирале ми расту на дрвету, ко гусле јаворове. Иако сам преполовљен, распалићу по уходама. Дићу и глас и главу као буру. Огрлатићу! Ја нисам буква.  Ја сам јавор, са грбаче збацићу гуштере и јахаче ветра.

  Јер, то је мој усуд и белег од рођења...Тако ми гласа поткресаног.

Славица Јовановић

из књиге "Подсмевач " објављене 2009. године издавач : Удружење писаца Србије

Сатирична прича објављена је у "Приморским новинама" 2000. године Издавач : Информативни центар Будва

   Славица Јовановић новинар и књижевник