21.МАРТ - СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

Реч „поезија“ потиче од грчке речи „poieo“ - стварати,   градити,   зидати.

Сматра се да је најстарије песничко  дело  настало у 23. веку  пре нове ере. То су били стихови химне  акадске  принцезе  и врховне свештенице  познате као Енхедуана.

Химне Енхедуане су сматране светим.

Стихови  су све до Ренесансе  сматрани главним обрасцем лепоте

Песничке форме су све до епохе Ренесансе  у Европи сматране   као  главни образац  лепоте и биле су уствари једини инструмент  за  преобраћање речи у уметност.

У језицима и културном наслеђу многих народа,    па  често  и данас,  поред осталог и у србском,   под „поезијим“ се подразумевала сва уметничка  књижевност,   за разлику од оне неуметнилке,   која  не спада у поезију.

Поезија –„душе прекрасних заноса“  и „душа музике“

Цео свет обележава 21.март као  Светски дан поезије (World Poetry Day) на основу Резолуције  30. Конференције   УНЕСКА одржане 15. октобра 1999.г. у Паризу.

Ове године се  Светски дан поезије  одржава 15. пут  заредм након установљавања,   а први пут овај празник  Гетеовог  светског духа обележен 2000. године у Паризу.

Иницијатива америчке поетесе Тесе Веб:  Светски дан  поезије 15. октобра на  рођендан  Вергилија

Са иницијатовом да се прослави међународни Дан поезије прва је у историји светске  културе  наступила америчка списатељица  Теса Веб још средином 20-их година  прошлог  века. Она  је предложила да се  светски пазник поезије  обележава  15. окотбра на рођендан славног римског песника и филозофа  Вергилија,   аутора „Енејиде“,   кога је Данте узео да му буде водич  у „Божанственој комедији“.

Њен предлог је наишао на срдачан одјек у срцима многих људи:   сваког 15. окотбра од 1951.  г. слављен је Дан поезије не само  у 38 савезних држва у САД,   него и у европским земљама. Свечаности су имале неофицијелни карактер,   па ни датум њихових одржавања није био фискиран у календару значајних културних догађаја.

Да се песници огласе и  говоре о себи и свом времену

И тек 15. октобра 1999. УНЕСКО је на својој 30.конферецији усвојио резолуцију којом је „удахнуо нови живот“  овом празнику и светском поестком покрету у целини,   Гетеовом светском духу,  са циљем да се  скрене пажња на  огроман значј који игра књижевност  у културном животу савременог друштва,   да се обједине песници целог света,   да им се да право и пружи могућност  да  се огласе,   да говоре  о себи и свом времену.

Празник поезије је устанвљен и са циљем да се песничкој  уметности  приближе савремени људи,   који су,   као што  нам је итекако добро знано,    тако далеко од  било којег вида романтике и лирског мишљења.

Као  што нам такође није непознато,    проблем умирања културе сваким даном постаје све заоштренији.

Осим тога,   треба упозорити да се у ери популаризације   тржишних односа  поезији не пише добро с комерцијалне  тачке гледишта,   што би (не дај,   Боже,  ) могло,  или чак требало,   да значи да је она,  поезија,  постала сувишна на списку људске делатности.
 
Зато је и Дан поезије неопхопдан друштву како би  разбио песимистичке заблуде и предрасуде  потрошачког друштва

Подстицање језичке разнообразности

Не треба заборавити на још један задатак који је УНЕСКО поставио  Резолуцијом о установљивању светског  Дана поезије: подстицање језичке  разнообразности и подршка помоћу поезије језицима којима прети опасност од ишчезнућа.

Осим тога,  овај празник треба да  допринесе развоју поезије,  враћању ка усменој традицији песничког казивања,  предавањима  из поезије,   успостављању дијалога између поезије  и других видова уметности као што су позориште,  плес,   музика,   сликарство,  а такође и стимулисању издавачке делатности и ставарању у медијима позитивне слике поезије као превасходно савремене уметности која је отворена према људима и животу.

Посланица Ирине  Бокове,    генералне директорке  УНЕСКА поводом Сетског  дана поезије

У посланици генералне директорке УНЕСКА Ирине Бокове,   поводом Дана поезије    је поручено:

„Будући да је  најдубљи израз човечјег духа и светске уметности,   поезија је незаменљиви инструмент  дијалога и зближавања међу људима.Чинећи проходним   приступ  правом изражавању  језичког богатсва,   распростирање поезије  подстиче дијалоге међу културама  доприносећи  њиховом  међусобном  разумевању.  Ми у томе препозанјемо  стремљења народа да уважавају  нематеријалано културно наслеђе,   да  брину  и негују свој  матерњи језик и  развијају мултикултуралност  у којој поезија игра кључну улогу“.

Поезија ко једно од најгенијалнијих достигнућа  људског духа и неусахле моћи ствралаштва

Поезија   бесумње спада у једно од најгенијалнијих достигнућа људског духа и човекове неусахле моћи стваралаштва.

Изражавати  своја осећања и мисли у  стиховима,    бележити у ритму своје схватање света и судбине,  маштати о будућности и спомињати се прошлости,    истовремено се обрааћти милионима и остајати при том   вазда сам самцит са собом,    - тако нешто  је у моћи да учини једино поезија,   уз музику,   најблиставији  пород  срца и ума човековог.

Поезија се  одликује оном врстом моћи захваљујући којој сваки пут  изнова  и на нов  начин покушава да одгонетне  како се користимо речима и својим представама о стварима,   како разумемо  свет и како  га прихватамо.

Језик поезије - непоновљив израз општења међу људима

Благодарећи својим  асоцијацијама,   метафорама,  сопстевном граматичком поретку,   језик поезије  постаје још један,   и то самобитан,   непоновљив  израз општења међу људима.

Придоносећи сликовитости  у  дијалогу,  слободном распростирању идеја  речима,  твораштву и  језичком инваторству.

Стога и Свестки дан  позеије  треба схавтити и као својеврстан позив да се поразмисли над снагом језика и  стваралачком развоју сваког човека.

Поезија као копрена затегнута   на оштрицама речи

Мало је    талентованих поета,   који по природном унутрашњем пориву пишу стихове,   који не би били саглсни  са оним што је о поезији  рекао славни руски песник Александр Блок:

„Свака песма је копрена затегнута на оштрицама  речи.А те речи светле попут зезда,   па  због њих   је   и створена   песма.“

Струшке вечери поезије међу највећим и најпознатијим песничким фестивалима на свету

Један од највећих,   најпозантијих и најстаријих светских песничких фестиавала  су „Струшке вечери поезије“ (Struga  Poetri  Evenings) које сe одржавају од 1961. у Струги,  малом   македоноском граду на Охридском језеру.Године 1962. велики број македонских песника стартовао је у Струги са говорењем својих стихова у  спомен на македонске песнике  и просветитеље браћу  Миладинов,   Константина и Димитрија,   из  XIX  века који су писали поезију на свом матерњем,   македонском  језику.Константин  Миладинов се сматара за родоначелника  савремене македонксе поезије,   а сваке године Струшки песнички фестиавл се отвара говорењем његове позанте песме „Тга за југ“  коју је  написао у студентским данима  у Москви.

Од 1963. г.кад су се Фестивалу придружили и песници из свих  осталих република  тадашње Југославије,  установњена је  и почела да се додељује  награда „Браћа Миладинов“  (Мiladinov Brother's)  за најбољу књигу поезије издату у Републици Македонији.

Године 1966. „Струшке вечери поезије“  постају међународни песнички фестивал,   и сходно томе  оснива се међународна  награда за поезију „Златни   венац“  (The  Golden  Wreath)   који се  додељује позантим светским песницима,  а чији је први  лауреат постао британски песник Вистен Хју Оден (W.H. Auden). Међу добитницима су били  и нобеловци: Пабло Неруда,  Леполд Сингер,  Јосиф Бродкси,   затим Рафаел Алберти,    Мирослав Крлежа,   Миодраг Павловић,   Мак Диздар,   Никита Сранеску,   те прослављени руски песници Булат Окуџава,   Роберт Рождсвенски,   Андреј Вознесенески   и многи други.

„Мостови Струге“  подстицај младим песницима широм света

Од  2003. „Струшке вечери поезије“  у сарадњи са УНЕСКОМ   су ради подстицања стваралаштва младих песника дебитаната из свих крајева света увели песничку награду „Мостови Струге“.

Биланс за понос и дику

За 45 година постојања  на песничком  фестивалу „Струшким  вечерима  поезије“ наступалао је око 4 хиљаде   песника,   преводилаца и књижевних критичара из  око 95 земаља света.

Светковина ружа у Војки 

У бившој Југославији  је   осамдесетих година прошлог  века  била  позанта поетска манифестација „Светковина ружа“ која се осам године у славу поезије одржавала  у великом сремском селу Војки,   чији су житељи,   претежно паори,    уметничком стварању склони. „Светковина ружа“,   названа по истоименој песми Тина Ујевића,   је осам година заредом одржавана крајем маја или почетком јуна  кад су сви шорови у част  ове сеоске песничке славе били окићени ружама,   а  у школсом дворишту  две до три хиљаде  одушевљених  заљубљеника у чаролије пеничких речи  је  громогласно поздарвљало  песнике и глумце  који су говорили поезију. Међу њима су били и они најпозатији:  Мирослав Антића (на савкој од осам “Светковина „),   Флорика Штефан,   Славко Вукосављевић,   Никола Дреноваац,  Брана Петровић,   Алаксандар Секулић,    Горан Бабић,    Јеврем Брковић,   Вујица Решин Туцић,  Милован Витезовић,   Гојко Ђого,   Рајко Петров Ного,   Милан Комненић,   Адам Пуслојић,   Радомор Андрић,   те плејада драмских ументика:  Марија Црнбори,   Олга Спиридоновић,   Ксенија Јовановић,  Неда Спасојевић,  Мира Бањац,   Љиљана Крстић,   Љуба Тадић,  Стево Жигон,    Славко Симић,  Бранко Плеша,  Стојан Дечермић,   Петар Банићевић,   Миша Јанкетић,   Воја Брајовић...

За осам година на „Светковини ружа“ у Војки  је учествовало  више од   триста  наши врхунских песника и глумаца који су говорили поезију.

Награда Јејлске  групе  младих песника

На америчком континенту је позната награда Јејлске  групе  младих песника,   установљена  још 1919.и сматра се за најстарију песичку награду у САД.Додељује се младим песницима који по мишљењу ескспертског жирија имају шансе да се прославе  својим стиховима.



Бранко Ракочевић