Феминистичка авангарда 1970-их

„Жена не праве добре слике.  То је факат „

Слвни сликар  Георг Базелиц  је у интевјуу датом немаком часопсиу „Шпигл“ пре неколико година изрекао једну за припданике лепшег пола јеретичку мисао: „Жене не  раде  добре слике.  То је факат. “ То није било довољно, па је додао: „И то поред тога што превовлађујућу већину на  сликарским академија чине девојке. “

Није потребно наводити шта је после овог интервјуа настало и како су реаговали не само фемнистички кругови него и други припадници умтничког света  заступници равноправнсоти плова у свим областима,  па и у сликарству.

У том несрећном интевијуу због којег је доспео на зао глас велики сликар  Базелиц је истина објаснио  да су мушкарци у целими саздани примитивније: „Мушкарац сликар често стоји на грани имбецилности.   Као такав се не боји да  покаже ту своју варварску,  дивљу суштину у сликарству,  што  несумњиво представља њену одлику,  док истовремено жене не пристају да их сматрају будалама и  држе се доста уздржано. “ Отуда како сматра сликар Базелиц у науци постоји равноправност полова,  док је у уметности нема.

Али увређене жене слиакрке неће ни да чују за  било  какво допунско објашњење убеђене (с парвом) да оно што је речено у интервију Шпигл се не може билокаквим допунским коментарима ни ублажити,  а камоли објаснити или оправдати.

После тога се  Базелиц окомио на сву авангарду феминизма с Гризелдом Полок на челу,  па су му уздржано и паметно доказали  ко је ту имбцил,  дивљак и варварин поврдивши у потуности оправданост  његовог рсуђивања у Шпиглу.

Премада,  истини за вољу,  Базелиц у својим расђивањима ипак до Спинозе није доспео.
 
Колекција аустријске енергетске   компаније  Verbund основана   релатовно недавно (2004. )

Колекција највеће аустријски енергетске компаније  Verbund оформљена је релативно недавно:  тек 2004. г.  и попут многих других колекција   таквог нивоа она  је обавезна да демонстрира савременост, рогресивбост и иновације колекционара. 

Отуда Sammlung Verbund садржи слиакарска дела  с почетка 1970. -их.   Зато је у  уметности нових оријентација,  концептуланој и критичкој, у којој по  Базелцу нико не жели да испадне  будала,   гарантована   заступљеност  равноправности полова.

Уосталом,  у датом случају  никаква равноправност се не приемћује:  докотр философије Габризла Шор,  којој је поверено да  откупљује радове за колекецију корпорације  Sammlung  Verbund   специјалозовала се за  феминизам у сликарству и  њој припада заслуга за термин „ феминистичка авангарда“,  који је патентирала  у текстовима и кустоским пројектима  и отуда нумеричка предност  -„ другог пола „. 

Ефектним терином се не одређује  напредно феминситички сликарство уопште,  него уметност   седамдесетих која почиње објављивањм студије   Линде  Нихлин „Зашто није било великих сликарки“  која се сматра својеврсни  катихизис феминистичких сликарки.

Велика изложба у Лос –Анђелосу 1976.  под називом „Сликарке. 1550-1950“

Кад ће жене  престати да буду  објекат и постати субјекат сликарства? Да поставе себе у центар преформанса,  фотографија и видеа?

На ово  питање које се осећало и ваздуху  могло је бити  много различитих одговора.  И било их је.

Најједноставнији је да су оне биле светлећ заборвљене фигуре у тами векова  или обасипане  преузвишеним недпвољно  схавтљивим похвалама и недоволљно оцењеним попут Артемизије Џентилески и  Ангелике Кауфман (последња је чланица  свих европских академија,  била је толкио позната за живота  тако да јој улога заборављене жене Запада никако не пристаје).  Делимично жртва те  просте саблазни постала је и сама  Линда Лохлин,  која је   је 1976.  У Лос-Анђелесу  заједно са Ени Сазерленд – Харис приредила огромну изложбу  под називом „Сликарке.  1550-1950“.

Међутим,  у својој  епохалној  у правом смислу речи студији, Линда  Нохлин је одгворила другачије  ослањајући се на друштвене и  институционалне услове  ставрања   старе уметности  који практично нису остављали место жени међу професионалним сликарима као ни другима искљученим  из те сфере,  било да се ради о црнцима или аристократима. Линда Нохлен  је говрила да  је улзак у природни разред  дамама дуго времена био онемогућен и то онда кад је обнажени модел представљао  граматику главног  у академској хијерархији историјског жанра-сликaркама је било остављено цвеће,  кућни љубимци  и главе девојчица.

Такав одгвор је носио  у себи кудикамо важније поселедице. По целој Америци (а управо у САД је  неупоредиви снажнији и вежи  феминстички покрет него у Европи, у Америци коју су радиклно променила да светска рата,  нестанком патријархалног друштав,  формирали су се  „најкрволочнији феминситички батаљони“, насатле су  моћне женске организације  и групе као што је WAR (Women  Atists in Revolution).   Ове „формације“ су енергично  захтевале  од музеја и галерија и савета изложби буквално 50: 50  процената,  равноправно мушкараца и жена  излагача.

Међу актвистима овог покрета и „формција“  преовлађивале су  сликарке као што су:  Фејт Ринголд, Синди Шерман, Ердиен Пајпер, Ненси  Сперо,  Мери Кели,  Ида Еплбург, Барбара Кригер, али је нило и критичарки,  -пре свега ту се мисли на  Лиси Липард. Она је и дала наразумнији одовор на горе постављено питање,  одовор који произилази како из теорије, тако и из праксе савременог сликарства.

Подсећамо да је питање галсило „Кад жена престаје  да буде објекат и кад ће постати субјекат сликарства? Кад ће  престати да буде „реквизит  за мушкарце“? Да постави саму себе,  своје лице и тело,  у центар пеформанса  фотогтафије и видеа.

„Кадрови  зи филмова без назива“  Синди Шерман   већ деценију узорни   радови феминистичке  авангарде

И данас  се сматра да је  главна сликарка авагарде децениј још увек  непреавзиђена Синди Шерман са својим „Кадровима из фимова  без назива“.  Њена галерија женских ликова састављена је из тачних ремејка извесних свима познатих филмских слика , али уствари  цитати  нису имали изворе,  или тачније,  заједнички пригинал за њих је  био,  обкетивизирани мушки изглед.

Треба подсетити да је  своју слику  Синди   Шерман у основи урадила на излету 1970-их,  а осмишљена  је касније.

Ана Мендита,  кћерка кубанских политичких емиграната постала културни херој револуционарних 1970. -их

Револуционарне 1970- е  године  иамле су своје култирне херојине.  Најпознатија међу њима је била Ана Мендита,  кћерка кубанских политичких емиграната у САД.

Жене,  значи,  не  праве добре слике. Заначи ли то да  слиакрство треба  оставити мушкарцима?

Ана Медиета  прислонила је лице на стакло  да се уместо лепог  изгледа   собратне старне види смежурано, искривљено,  унакажена кожа исто као код  Франциса Бекона.

Међу енама ниоје билоо скулптора равног  Никеланђелу? Да ли се  заиста архетип  субјективно-објективних односа изливених у миту о Пигмалиониу и Галатеји  то не може ни наслутити ?

Ана Мендиета је укинула границу  између скулпуре и перформанса  и помоћу ритуала  преобратила вајање у  облик сештеног чинодејествија   са земљом,  крвљу и сосптвеним телом,  тако да је сам прцес постао важнији од резултата. Реагујући на један грозни злочин,  он је преставила  слику жртве  насиља као крв, блато,  ружно разголићено тело. Иза  отмице Прозерпине, отмице Левкипових кћерки, отмице Сабоњанки, са класичним сижејом и поетским називима,  за прелепи обнажени модел виђен мушким оком, морала је  стајати одвратна  реалност  као на фотографији из   полицијске картотеке.

Скок са 34.  спрата облакодера

Дана 6.  септембра  1985.  Ана Медиета,  након што се посвађала с мужем,  Карлом Андреем,  познатим  сликаром-минималистом, отворила је  прозор  на спаваћој соби и искорачила  на улицу –са 34.  Спрата облкдера на Гринвич-Вилиџу у Њујорку.  У сваком слиучају суд је повераовао у верзију  мужа који је био осумњичена за убиство.

Карл Андре је сведочио да су  се они препирали и посвађали због славе,  ко је од њих двоје уметника популарнији. 

Светица и икона феминизма,  великомученица,  невино  убијена

Ана Мендиета је постала светица  и икона феминизма,  великомуеница,  невино убијена. Слике њеног мужа,  кога смарају за Аниног убицу,  феминисткиње  цепају и дан данас.

Смрт  Франческе Вудмен

Самоубиство је била честа појава  међу сликаркама феминисткињама. Неколико година пре  трагичног скока  Ане Мендиете са 34.  спрата  гринвич-вилџског облакодера, из солитера на Махетну искочила је још једна  сликарка.  Била је то Франческа Вудмен,  22.  годишна слиакарка   која се на овај очајнчкичин који је потресао цео свет одлучила нако што јој је  понестало поверење у себе, измучена душевним патњама због неуспеха  на уметничком плану,  несрећна у личном животу.  Њена волшебна фотогафија се до дана данашњег појавњује на сваком бијеналу. 

Поука историје:  авангарда мора  у почетку бити поражена,  да би касније тријумфовала

Историја нас учи  да аванагарда мора стално гбити да би  касније побеђивала.
Ни жртве „феминистичке авангарде“  нису биле узалудне.

Шта је била  Синди Шерман  1970. ? Девојка  Роберта  Лонго.  Ко је то Роберт Лонго  данас?Онај што је тад абио момак Синди Шерман.

Вали Експорт не  само што је  бацила у  сенку свог негдашњег коаутора,  него је упарво приграбила од њега  сва ауторска права на  некадашњ е закједничке дела са мушкарцем кога сад води на поводцу  на једном од њихових чувених перформанса.

Он је за, многе постао само  „реквизит за жене“.

Фотoграфија,  видео,  перформанс.

Ко је уосталом данас највећи сликар пеформанса  у целом свету? Зна се:  Марина Абрамович. 

Да није то неко рекао: „Марина Абрамович и Улај“ ?

Изложба „Фемистичка авагарда  1970-их“ у Кунстхали у Хамбургу  отворена је до  31. маја 2015.

Бранко Ракочевић