Жена – вечна муза за сваког сликара

•    Што је  жена била искреније одана  сликару, она је постајала, не само муза,  него и коаутор  његвоог дела. Тaкви срећни ствараоци  су по правилу проживели дуг и срећан живот испуњен смислом.

Жена као муза  сваког уметника у свим временима  увек је имала прворазредни   значај као  вечно надахнуће, уверен је  сликар  Никас Сафронов.

Кодекс  жене сликара,  „љубавни законик“

Супруга  сликара  Сергеја Судејкина,  иначе глумица,  чак је 1920.  године написала и неки Кодекс жене уметника.

Према том „љубавном законику“,  вољена   драга,  супруга или љубавница,    треба  пре свега да буде стваралачка природа, мора  волети уметност којом се њен муж,  или драган,   бави, као и њeга самог,   како би му била  идеал,   вечита  муза.  И онда ће  сликар више радити,  успеће да овлада  већим   обимом  емоција, душевности и топлоте у својим   сликама.

Са сигурношћу знамо колико су жене снажно утицале на велике ликoвне  ствараоце

Франциско Гоја је имао своју „Обнажену Мају“  чији је акт  сликао по моделу аристрокатиње –љубавнице Војводе од Албе. 

Паоло Веронез је једну жену сликао  на свим својим сликама.  Кад ње више није било, он је престао да слика,  сакривао се од свих  и негде у Венцији је купио кућицу  и на крају се прехладио,  одбио да се лечи и умро.

Рубенс  је постао сликар такође захваљујући  љубави према жени. Почео је да је слика и касније  су све жене које је слиако личиле на њу.

А колико је слика урадио Модиљани након што се заљубио у Ану Ахматову.

Сећамо се  Салвадора  Далија који је имао Галу, Јелену  Дјаконову. Управо она је од њега створила  сликара. О њој су сањали сви мушкарци који су је видели,  иако  није  била  баш тако питома.

Али Дали је од ње стврио Жељену Музу. 

Кад је Гала умрла,  Дали  се затворио у свом замку  у Шпанији. 

Но нису  се сви велики сликари могли  похвалити  таквим оданим музама. Некима су  жене помогале да створе велике слике, а некима су потурали клипове у точкове.

Хетера Фрина  и њено страдање  због „навођења на разварат најпросвећенијих грађана Републике“

У старој Грчкој  једна од најпознатијих  муза била је  Хетера Фрина.  Најчешће су ову лепотицу сликали и приказивали у лику богиње Афродите.

Према легенди,  несрећну диву  су осудили  на смрт зато што је „на разврат  наводила  најпросвећеније грађане Републике“.  Адвокат девојке,  видећи свој пораз, скинуо је с ње хаљину...

У једном моменту судије су оправдале Фрину зарад њеног савршеног изгледа.

Рафаелово „Сикстинска Мадона“,   -17.  годишња пекарова кћи,  чиста и непорочна  Маргарета  Лути,  коју је случајно срео у једном парку

Велики Рафаел  био је по природи човек који се лако одушевљавао. Али дуго времена њега су привалачиле само куртизане и оне су једине могле да га  заинтерсују.

Једном је у трагању за моделима за слику „Амур и Психа“  пошао да се прошета парком. Ту је и срео своју суђену лепотицу 17-  годишњу  Маргариту Лути,  пекареву кћи. Приписивао јој је чистоту  и непорочност,   сликао је у лику Богородице (Марагарета је насликана у слици „Сикстинска  Мадона“). 

Слиакр је Маргарету откупио у оца  за 3000 златника,   ради ње одлучио да се покаје и заборави на све куртизане,   а она...  се преобратила у  једну исту такву куртизану!

Пекарева  кћи је натерала генијалног Рафеала да се посвађа не само са својим богатим меценама,  него и са својим ученицима. 

А заљубљени  велики сликар није примећивао не погледе искоса, није чуо ни злобна оговарања  иза својих леђа. 

Чак је  својој (неверној) љубавници завештаио сву своју имовину,  коју је она убрзо после његове смрти за кратко време успела  да  проћерда. 

Рембрантова прелепа Саскија

Рембрант је имао прелепу  Саскију која је уз то била и богата. Најплоднији период  у ставралаштву холандског генија спада у време породичног живота са прелепом и пребогатом  Саскијом. Након њене смрти Рембрант је 12 година чувао успомену на њу  не само тако што јој је остао веран,  него је и престао радити,  осиромашио је до те мере да су га просто као сувишног и непотребног истерали из куће.  По нечијем савету уложио је преостали новац у неки посао,  али је пропао. Као  последица тог краха,     био је принуђен   да прода слике  на аукцији.

Трагична љубав  сликара Бориса  Кустодијева и изабранице му Јулије Прошинске

Невероватно потресна и истовремена трагична љубав збила се  сликару Борису Кустодијеву и изабраници његовог срца,   венчаној жени  Јулији Прошинској. Сликар је признао да се у ту невероватну жену заљубио на први поглед,   по њој је сликао лик Богородице на својим иконама. Уследила је  затим свадба,  путовање у Европу, рођење наследника,   и Кусодијев је био убеђен да му је судбина   наменила срећан живот.  Али... Син је умро од менгитиса  у 11.  години,  а сам сликар је  оболео од  тумора на мозгу. Ужасни  болови,  стравичне ноћи кад се сања само један једини  кошмар: црне мачке раздиру му леђа.

Јулија му је била  све истворемено: и лекар и неговатељица, и жена,  и дворкиња.  „Ја сам стрпљива“,  понављала је она из дана у дан. 

Он је сликар, спасите му руке

За време операције,  хирург је рекао Јулији: „Можемо спасити само једно: или ноге,  или руке“. Брижна супруга је одговорила: „Он је сликар,  спасите му руке“.  Јулија  је за њега  измислила специјалну фотељу   покушавајући  све до последнјег часа да  код мужа сачува  жељу за животом и  стваралаштвом.

Да не беше Казимирке,  не би било ни Казимировог „Црног квадрата“

Казимир Маљевич, утемељивач супрематизма и творац „Црног кварата“ рођен 23.  фебруара 1878,,    поживе   55 година. Али према сведочењу савременика било је сасвим могуће да он оде с овог света знатно раније,  и пре него што је стврио своја  дела,   међу којима и „Црни квадрат“ који га је прославио.

Јер  Казимиру Маљевичу се црно писало,  претила му је глад и немштина,  све док није срео жену по имену Казимирка,  која је утемељивача супрематизма спасила од претећег краха.

Догодило се у Курску: лекарског помоћника кћи се звала Казимирка

Пошто је  једном у Курску сусрео кћер лекарског помоћника,   слиакр је  би ван себе од  одушевљења.  Био је безумно усхићен...  њеним именом!

Лепотица   се звала Казимирка!

То је прст судбине и не сме се пренебрегнутуи,  помислио је  Мљевич и решио да се одмах  ожени Казимрком. 

Казимир & Казимирка,  зар има ишта лепше од те брачне заједнице!

И заиста,   супруга Казимирка   је омогућила супругу Казимиру безбедан живот тражећи и од њега да зарађује бавећи се  другим пословима. Тако је он оставио кичицу и запслио се као цртач у Управи Курско –Московске  железничке пруге.

Али то га није дуго држало. Маљевич је  наврат-нанос побегао у Москву где су у то време почели  да дувају нови вихори у уметности. Остављена Казимирка хје успела да са децом дође к мужу тек кроз две године.  Видевши да јој супруг у престоници ништа није постигао, она је најпре завела једног  генерала који јој је постао  љубанвник,  а затим се и судски развела од Маљевича.

Следећу жену Казимир  Мањевич је бирао не само срцем,  него и умом. 

Дечја списатељица  Софија Рафаловиоч значаила је   за сликара  право  олакшање. Она није кињила сликара,  није му тражили новац, обезбедила му је топли дом на Немчиновки.

У тешким временима она је буквално спасила породицу од глади  и смрти-плела је    старинске торбе,   продавал их комшијама  и   тако зарађивала  за голи живот.

Вермер због љубоморе своје супруге на његове  моделе престао да слика

Сафронов даље наводи примере да нису и увек све жене помагале стваралаштво сликара.

Тако на пример жена Јоханеса  Вермера   који је насликао чувени портрет „Девојка с  бисерном минђушом“ била је страшно љубоморна на његове  моделе. Њена љубомора је ишла дотле да је  секла,  потпуно уништавала платна,   чиме је била на великој сметњи сликару да ствара.

Веремер је  на крају био принуђен да  престане да се бави сликарством пошто   ије успео да се избори са љубомором   своје супруге.

Што је жена била  искреније одана сликару, постајала је не само његова муза,  него и коаутор  његовог дела.  Такви срећни ствараоци су по правилу  проживели дуг и срећан    живот испуњен смислом.

Као што смо видели и у овом приказу,   нису  се сви  гениајлни сликари могли похвалити таквим оданим музама.

 

Бранко Ракочевић