Мандељштам и Пастернак

•    Осип Мандељштам: „Тако много мислим о Пастернаку да сам се већ уморио од тога“.
•    Надежда Мандељштам је била човек-мост између два велика руска   песника исте епохе - Осипа Мандељштама и Бориса  Пастернака
•    Пастернак је једини од писаца  дошао у стан код Надежде Мандељштам кад је чуо за  смрт  њеног мужа,  песника Осипа,  и то се никад не заборавља.
•    Он  је био чудо,  најобичније чудо.  С њим смо сахранили епоху.
•    Оставио нам је страшно много и разбудио силне  масе људи. Ја то добро знам. Видела сам.
•    Имао је блиставо развијено  осећање времена.

Што год је учинио,  уинио је на време.

Крајем октобра 1958. г. Надежда  Јаковљевна Мандељштам,  супруга  и верни сардник генијалног руског песника Осипа  Мандељштама, настанила се у Тарусу,  где је провела четири године.

У Таурусу ју је затекла  и смрт Бориса Пастернака,  пријатеља и поштоваоца  њеног мужа,  30. маја 1960. 

О сахрани 2.  јуна   сазнала је   тек дан пре,   и то из књижевне  читуље. 

Да је Надежда  Јаковљевна имала икакве шансе  да стигне на сахрану у Переделкино,   она би   неизставно и дошла  да се опрости с човеком са којим је  Осипа Емиљевича,  као и њу саму,   везивала толико блискот.
 
Пастренак је једини од писацa   дошао у њен стан  кад је сазнао о смрти њеног мужа, и тај племенити гест се никад не заборавља
 

Надежда, човек-мост између два велика песника  исте епохе - Мандељштама и Патернака

Осип Емиљевич и Борис Леонодович  били су на „ви“ док  је,  Надежда  Јаковљевна  с Пастренаком прешла на „ти“,  што  је била привилегија човека-моста  коју јој  је судбинa доделила за време прогонства у Вороњежу.

И после Мандељштамове смрти Пастернак  је Надежду Јаковљевну сматрао као директни наставак  Осипа  Емиљевича,  делећи са њом новости и преживаљавања.

Пастернакова супруга,  Зинаида Николајвена,   видела у  брачном пару Мандељштам опасност  за своју породицу

Сасвим другачији је имала однос с његовом женом.  Рећи  да Зинаида Николајевна  и Надежда Јаквљевна нису  подносиле једна другу,  било би претерано и неправедно:њихова узјамна  осећања била су  снажна што им је сметало да  буду толерантне   и трпе  једна другу.

Надежда Јаквљевна  никад није опростила  Зинаиди Николајевној „култове“  Стаљина и Пастернака,  док је с друге стране Пастернакова супруга обоје  Мандељштамових сматрала за недовољно прилагођене,  нису ни издалека били „комилфо“ (како треба),  чак су и представљали опасност за њихову породицу. 

Након што је Зинаида Николајевна замолила Надежду  да не долази у  Переделкино, она је потпуно престала чак и да им телефонира. 

Уместо одласка на сахрану у Передилкино, писмо Пастернаковом сину Јевгенију Борисовичу

Надежда  Јаковљевна ни овог пута није дошла у Перделкино да ода последњу почаст  свом пријатељу и пријатељу свог много страдалног  мужа,  Осипа Мандељштама. 

Онда је она одлучила да напише писмо старијем Пстернаковом сину –Јевгенију Борисовичу,   с којим  се тада још није ни познвала (познанатво до којег је касније дошло прерасло је у чврсто пријатељство).

Писмо,  из никад до краја разјашњених разлога  тада није било послато,   а у децембру 1961.  Надежда Јаковљевна га је у  Тарусу предала  драмском писцу Александру К.  Гладкову   у чијој је архиви оно и сачуавано.  Написано плавим мастилом, датирано 3.  јуна 1960. с напоменом  Гадкова  откуцаном  писаћом машином:

„Писмо  Н. Ј. Мандељштам сину Б.  Л.  Пастернака,   Ј. Б.  Пастернаку...“

Писмо доносимо у целини.

3. јуна 1960.

Драги Јевгеније Борисовичу! Нисам могла стићи на сахрану  вашег оца.  Нисам имала могућности,  а и касно сам сазнала. Требало је да пошаљем телеграм саучешћа,  али  сам о удовици сачувала такве успомене да просто    о тако нечему  није могло бити ни говора. Одједном сам се сетила вас  премада се не познајемо. Али нисам вам знала адресу.  Због тога је и ово писмо одоцнило,   али ипак ће стићи,  иако касно. 

Осип Мандељштам: „Тако много мислим о Пастернаку,  да сам се већ уморио од тога“

Вама је вероватно познат  однос Осипа Мандењштама  према Борису Леонидовичу. Једном је он рекао Ани Андрејевној  (Ахматовој): „Тако много мислим о Пастернаку,   да сам се већ уморио   од тога“.  Писао  је о њему.

Оних тешких дана кад је стигла вест о смрти Осипа Мандељштама,  ваш отац је био једини писац који је дошао да ми изјави саучешће.

Следеће ноћи после хапшења Осипа Мандељштама ,    тридесет четврте  године,    у наш стан  га је довезао  Демјан  Бедни и нас троје  (Пастернак,  Ана Андрејевна и  јаž)  дуго смо причали о „животу и смрти“.    

После  резолуције о часописима „Звезда“  и „Лењинград“ нас двоје смо стајали у предворју   дома на Лаврушинском и он ме је питао хоће ли  се моћи   живети  ако Ана Андрејевна  умре. Тада је хтео да  иде к њој у Лењинград.  Онда смо се  раздвојили да нас не виде заједно.

О чуду настанка књиге

Некад сам била код њега у Передилкино и од њега сам сзнала шта значи  књига стихова. Не циклус,  не ред стихова,  него баш  књига. Он је говрио о „чуду настнака књиге“.
 
Кад је Осип Мандељштам био у Вороњежу,  они су разговарали преко мене,  која сам им била мост.

Водили  смо тешке разговре  (он и ја),   и ја их памтим,  и он их је памтио. Са Осипом Мандештамом  тога није било.

Осип Мандељштам је сматрао да је Борис Леонодович „увек у праву“.
 
Ту се ради о „исправности“  песника. Нас двоје смо разговарали о нашем животу и песнику у њему. Радосна сам што  при крају тог разговора  спора већ није било: песник је увек у праву.

Неки подлаци (Ошанин,  на пример) икористили су  стари разговор Бориса Леонидовича,   ви знате  с ким (Надежда Мандељштам је  у својим „Успоменама „ у глави „Извори чуда“  је написала:

„Сада се  шире гласине  да се Пастернак   био тако уплашио   за време разговора са Стаљином  да се одрекао Оспипа Мандељшама  (прим.  прев. ),  хтели су да  га искористе  против вашег оца.

Нажалост,  није ме послушао (срели смо се у чекаоници код Суркова) да запишемо тај разговор заједно како би свима било јасно шта се уствари десило. Али су  после  почеле да круже све те приче и ми нисмо успели то заједно да напишемо. Жао ми је због тога.

Особеност тог разговора (са Стаљином,  на његов позив,  прим.  прев.) састоји се у томе што је Борис Леонодович говорио   са својим сабеседником као што разговора с било ким другим-са мном,  с Аном Андрејевном,  с ким год хоћете.

А понешто је било и здраво казано. И нас троје-Ана Андрејевна,  Осип Мандељштам и ја смо то  тако оценили,  врло повољно.

Последњих година  нисмо  се сретали. Једном је  свратио до мене на Лаврушински  где сам живела  код Шкловских.

Замишљам га као моћног,   величанственог старца

Размишљајући о њему ових дана нисам га замишљала као младог каквог сам га знала,  него  остарелог. Моћног и величанственог старца.

Знам да је он био чудо,  најобичније чудо. С њим смо сахранили епоху.  У којој смо се тукли  и разбијали  себи главе. А он је  свирао као органа.

Први пут у гробу постао Јевреј

Рекли су ми да је  тек у гробу први пут постао  Јевреј-јеврејски пророк.

Тај Московљанин,  викендаш,  који шета по растињу Передилкина,  тај јеврејски пророк,  нека почива у миру; оставио нам је страшно много и разбудио силне масе људи.  Ја то добро знам. Видела сам.

Имао је блиставо осећање  времена,   и оно што је он урадио,  урадио је на време. 

Последице тога су неизмерне. Можда их ни он сам није с био свестан: говорим о ономе што је овде.  А не тамо...

 

Избор,  превод и обрада: Бранко Ракочевић