Дневник сужња из Гвантанама

18.02.2015. год.

У САД је недавно објављена књига „Сужањ Гвантанама“ (Guantanama Diary), дневник заточеника Мохамеда алд Слахиа (Mohamedou Ould Slahi) са које су власти пре две године скинуле ознаку тајности.

Под њом да припада терористичким оргаизцијама, већ неколико година је заточен у логору у Гватанаму и још протов њега није подигнута оптужница.

Дневник је изашао у редакцији новнира Лари Симса који у уводу истиче да то није ауторизована верзија пошто Слахи,   који се    налази у заточеништву, још није видео књигу.

Још од 2002. г.   Мохамед Слахи, интелигентни инжењер из Мауританије заточн је у Гвантанаму, огромној тамници на Куби у којој влада САД држи особе осумњичене за тероризам. До тога је „успео да обитава“   у затворима у Сенегалу, родној Мауританији, Јордану, Авганистану.

Његов затворски стаж траје већ 15 година и за све то време против њега ниједном није била подигута оптужница!

Слахијев „Дневник“ доступан на интернету, али је рукопис препун црних мрља, искинуте целе странице, што се поновило и у штампаном издању

Пре пет година је написао књигу, а 2013. г. влада САД је одлучила да с ње скине ознаку тајности. Наравно, не у потпуности.

Слахијев дневник је постао доступан на интернету, али је рукопис препун црних мрља,    неки сегементи текста су прецртани, а недостаје у неким поглављима и по неколико страница. Такав „рељеф“ је у основи сачуван и у штампаној верзији која тек што је објављена у Америци. То је очигледна последица продуженог задржавања аутора у Гватанаму.

У „Дневнику сужња Гванатанама“   читамо како су аутора бесконачно премештали из једног затвора у други, предавали из руке у руку специјалним службама, од иследника до иследника. Та премештања скоро ни у чему нису променила понижавања и тортуру кроз које је сужањ пролазио и још ивек пролази. Хладне ћелије, сурови и неумољиви затворски стражари. Глад, премлаћивање, силовање, морални и физички суноврати.

Од ове књиге постајеш и уморан и суморан. И то не толико због њене суровости на коју наилазиш на свакој страници, колико због монотоности. А у књизи су описане само првих пет година Слахијеве голготе, а сам Бог зна колико га још чека.
Слахијева прича је првенствено литерарна.   За читаоца се она налази негде између руског „Житија протопопа Авакума“ и Кафкиног „Посцеса“, али са изразитим обележјем постоколонијалног времемна   и атмосфере. Искрени верник,   дубоко убеђен да је праведник, уз то веома оштроуман, Слахи је у свом Девнику убедљив и читаоци му верују да је одабран за кривца ван конкретене кривице,   као жртвени јарац. Или тачније, кривица сваки пут нестаје пошто се, као непостојећа, не може доказати, јер докази се увек распрше, нестају, ишчезну. Понижени и невидљиви човек из трећег света добија реч и постаје за западну културу личност која је овлдала њиховим језиком.

Почетком 1990-их година сасвим млади Слахи тек што је завршио универзитет у Немчакој, провео је неко време у припремном логору Ал каиде и отишао да се бори у Авганистан против комунстичке владе. То је у то време било врло примамљиво   међу муслманском омладином и тих некоико месеци били су једини период који је повезивао Мохамеда Слахија са исламским организацијама. Из Авганстана   поново се враћа у Немачку, затим покушава да се насели у Канади и у Мариутанију се враћа тек 2000.

Завера Миленијума

Тада се одиграо такозвана „завера Миленијума“,   истовремени напад у неколико светсих градова на америчке амбасаде планиран за 1. јануар 2000. Глвни организатор тог напада Ахмед Ресам посећивао је у Квибеку исту џамију као и Мохамед Слахи и обојица су били интересантни за америчке тајне службе које су покушале да Слахија окриве као другог главног организатора, али се убрзо показало да он с тим догађајима није апсолутно имао никакве везе.

Али то Али то није сметало америчким властима да Слахија оставе на списку вечито осумњичених. Стога су га се брзо сетили после 11. септембра 2011. Радило се о томе што је Мохамедов братанац - Абу Хафас био десна рука Осаме бен Ладена. За разлику од свог рођака, Салхи се од власти уопште није сакривао. После, кад се он већ нашао у Гвантанаму, Хафаса су ухапсили, судили и ослободили кривице пошто се покаало да је он у Ал каиди био у опозицији иступајући против бомбардовања америчкх градова. Али на случај Слахија то уопште није утицало као олакашавајућа околност и доказ невиности.   А шта желе да докажу и у чему се састоји његова кривица, засад још увек није познато.

Звезидце уместо имена

Контуре догађаја у овој књизи могу се само наслутити,   пошто су имена у „Дневнику Гванатанама“ замењена звездицама, што утиче и на одбојност читалаца .   Уосталом, Мохамед алд Слахи и пише искључиво књижевно штиво. Не у том смислу што би нешто измишљао, него са становишта посвећивања велике пажње   стилу и композицији дела. На нешто више светла, али и то сасвим недовоњно,   наилазимо у предговру и примедбама.

Пише на језику својих мучитеља

Уз све ове околности треба додати још једну,   веома значајну: Сaлахи пише на језику својих мучитеља, енглеском,   који је почео да учи тек у тамници, и то практично од нуле. Њгов енглески,   истини за вољу, не одушевљава, али је у књизи интерсантније нешто друго. Ради се о практично иделаној, рекло би се   нарочито смишљној ситуацији с тачке гледишта постколонијалне перспективе.

Понижени и невидљиви човек из трећег света који је добио реч, постао је за западну културу личност која је овладала њиховим језиком.

То добијање видљивости произилази из најсавршеније, просветитељске верзије сижеа - он пише своју биографију.

Његови читаоци неће бити пишчева родбина   и пријатељи,   него чланови друштва које настоји да на све могуће начине уништи аутора.   И ми, сви чиатоци, с тешком муком разумевајући тај,   аутору страни језик из његовог штива, постајемо делови машине тог картела.

Постајемо тако разобличени, скинувши маске   пред нашим општекултурним страхом пред туђим, које поприма магичну форму борбе с тероризмом.

То је, вероватно, најснажније осећање које доживљава читаалц над „Дневником“ Слахија   с којим је могао да се упозна на интернету,   још пре његовог недавног појављивања у САД у штампаном издању.

Изабрани фрагменти из „Дневика сужња из Гвантанама“ Мохамеда алд Слаха

1.    Слика Џорџа Буша међу авионима на зиду

Просторија   у коју су ме увели и сместили била је чудовишно студена,   а по свим зидовима висиле су слике које демонстрирају славу САД: оружја, авиона, фотографије Џорџа Буша.

„Немој да се молиш! Ти вређаш моју земљу кад се молиш уз звуке моје нацоналне химне! Ми смо најмоћнија држава на свету “ - дерао се затворски чувар. Сву ноћ сам морао слушати химну Америке. Мрзим химне. Све што сам запамтио,   било је почетак : „О реци, ти видиш!“

Био сам ипак радостан што ме нису посипали хладном водом. Још би ми само то требало.

2 Нису ми никад дозвољавали да скидам   одећу

Никад ми нису дозвољавали да скинем одећу. Остајао сам увек обучен, макар шта из тога произашло. Главном стражару сам увек био на оку. За све то време сам клањао.

-Престани да се молиш, скотино! Вучеш се с америчким жентурачама, а овамо се ко бајаги молиш. Није, него !Ти лицемеру, покваренштино једна, !“ - врискао је стражар улазећи у ћелију *****. Одбио сам да прекинем молитву и током слдеће године забрањивали су ми да упражњавам ритуал

2.    Стражари су ме гледали с уважавањем кад су чули да говорим немачки – Wahrheit macht frei (Истина ослобађа)

Стражар је потврдио свом колеги да ја добро говорим немачки. Од тада су ме обојица гледали с неким видом уважавања, премда то уважавање није било довољно да ме спаси од њиховог гнева*****. Питао је само где сам научио немачки и додадо да ће ме о осталом питати касније.

Wahrheit macht frei! Истина ослобађа.

Чим сам чуо те речи, дмах сам схватио да ми истина неће помоћи.
Као што ни Јеврејима такође није помогао Arbeit.

3.    Човек који се бојао петла: Већ годинама покушавам да докажем америчкој влади да ја нсиам кукуруз

Има једна мауританска анегдота о човеку који се бојао петла. Кад год чује кукурикање петла, он увек премре од страха.

-Зашто се бојиш петла, питао га психијатр.
-Петао мисли да сам ја кукуруз.

-Али ти не можеш бити кукуруз, ти си огромна људина и уопште не личиш на кукуруз.

-Знам ја то, докторе, али петао то не разуме. То је ваша надлежност, а и посао, да га убедите да ја нисам кукуруз.

И тако човека нису излечили из разлога што је сваки разговор с петлом бесмислен.

И ја већ много година покушавам да докажем америчкој влади да ја нсам кукуруз.

4.    Кад чај и шећер нису ништа друго него само чај и шећер

Американци су тражили од Канаде да им досатви транскрипте мојих телефонских разговора. Дуже од четири године од кад су добили информацију, амерички иследници су се задржали само на двема речима: шећеру и чају.

-Шта сте имали у виду кад сте спомињали шећер и чај?

-Имао сам у виду шећер и чај.

Ни сам не знам колико пута су ми службеници америчких истражних оргна постављали то исто питање (о шећеру и чају) или су тражили од других иследника да ме исто о томе питају.

5.    Сумњив и немачки рачуансрки часописа „PC Laden”

Уништио сам целу своју бележницу са телефонским бројевима и адресама. Нисам желео да америчке власти малтретирају мирне грађане само зато што су бројеви њихових телефона уписани у мој именик. Инетерсантно је да сам избрисао из своје бележнице и „PC Laden“ што означава комјутрески магазин „Laden”,   то је магазин на немачком језику. Али ја сам био свестан да, ма колико се будем уносио да то протумачим америчким истражним органима, они ми неће веровати.

6.    Суђења неће бити

Два месеца су нам прошла у међусобном препирању.

-Изведите ме пред суд и одгворићу на сва ваша питања.

-Суда неће бити.

-Шта сте, и ко сте ви уствари ? Мафија? Отимате људе, хапсите их, мучите.

- За момке   сличне теби нормални закони не важе. Треба нам само пар шибица па да те запалимо.

-Али ја нисам учинио никакв злочин против ваше земље, зар није тако?

- Ти се део огромне завере против Сједињених Држава.

-Ви тако можете окривити било кога. Шта сам ја конкретно урадио?

-Ја не знам. Али ти ћеш ми рећи.

8. Фотографија Гамала Абдела Насера као „саучесника“

Стално су ми показиавли фотографије на којима никог нисам познавао и осећао сам се глупо. Због чега ми показују фотограгрфије стотине тих људи кад никог са њих не познајем. Обично би иследници питали за људе за које би претпостављали да их познајем, да сам с њима повезан. Зато сам решио да препознам макар једно једино лице.

-То је Гамал Абдел Насер-, рекао сам ја.

-Ти се спрдаш са мном, завриштао је*****

-Не, учинио ми се на моманат да је то он. Насер је бивши председник Египта који је умро пре него сам се ја родио.

9. Показали су ми списак најопаснијих   затвореника

Показали су ми списак најопаснијих затвореника. Било их на њему 15, а ја сам био под бројем 1.

-То је вероватно нека шала, рекох.

-Шта је с тобом, зар не схваташ озбиљност свог положаја.

-Отели сте ме из моје куће, из моје земље, затим сте ме ислеђивали без икаквих резултата у Јордану, у Баграму, и до дана данашњег сматрате ме опаснијим од људи које сте ухватили с оружјем у рукама.

-Да, ти си опаснији. Много си паметан и по мом мишљењу рођени си терориста. Ти у потшуности одговараш критеријумима за терористу из мог анкетног листића.

Био сам веома уплашен, али сам покушао да савладам страх.
-И шта се налази тамо у том листићу?

-Ти си Арап, млад си, учествовао си у џихаду, говориш стране језике. Био су у многим земљама и специјалиста си за технику.

10. Понуда за сарадњу

-Јеси ли спреман да сарађујеш с нама? У противном,   твој положај ће бити врло лош.

-Ви добро знате оно што ја знам, да ви знате да ја ништа нисам урадио. Држите ме заточеног зато што је ваша држава исувише моћна да би претендовала на праведност. И то уопште није први пут у историји да ви нападате   Африканце и поробљавате их.

11. У новом затворском блоку без икаквих знакова живота

Кад су ме преместили у нови затворски блок, у њему није било никавих знакова живота. Сместили су ме у најудаљенији крај тамнице, а момак из Јемена је лежао у ћелији на самом почетку блока, тако да је било каква комуникација између нс била унапред искључена **** И кад су касније једног затвореника   сместили у средину блока,   разговори међу нама су такође били немогући. Затим су обојицу некуд одвели, па сам у новом блоку остао једино ја, сам самцит. Ја,   Алах**** и стражари који су у њему били на служби. Био сам поптуно остављен на милост и немилост *****. Милости није било тако много.

12. Куба је ипак далеко

Знао сам да је Куба далеко, ало сам рачунао да удаљеност није баш толика...

У једном моменту сам помислио да би влада могла инсценирати изнад океана удес авиона са заточеницима ,    како би их се свих одједном решила. Јер сваки од затвореника је   испитиван по стотину пута, али иследници никакву нову информацију од њих нису могли добити, осим оног што су већ добро знали.
Али тај сулуди план о погибији свих заточеника у инсценираној авионској катастрофи изнад океана учинио ми се привлачним.
Треба ли се уопште онеспокајавти због смртног бола после којег ћу ја,   милошћу Бога, поћи у рај?