Овај текст је посвећен једном од намрачнијих и најзамршенијих периода у Европи после Другог светског рата

РАФ (Rote Armee Fraktion)

17.02.2015. год.

Овај текст посвећујемо једном од намрачнијих и најзамршенијих периода у Европи после Другог светског рата

Изложба „RAF - терористичко наслеђе“ отворена   у Историјском музеју Немачке у Берлину до 8. марта 2015. јавно је планиарна као комплентна на ову тему.

Сви њени раздели су избалансирани, чињенице одaбране и истакнуте, акценти тактични, третман максимално    неутралан. Тридесетогодишњи рат вођен у Западној Немачакој с тероростичким удружењем „Фракција Црвене армије“ (Rote Armee Fraktion, RAF) и уопште то дуго време је трајала историја болести.

17. година од званичног признања да RAF више не постоји: тема је затворена

Данас, након 17   година од офицејлног признаљња да RAF више не постоји, кустоси су поставили експозицију која свим својим силама настоји да утврди: тема је затворена, сада можемо на њу гледати са безопасне дистанце.

Али,   наслови у новинама опомињу да, на жалост, музеји греше: „Фракција Црвене армије“ заиста више не постоји, али то ни у ком случају не значи да је тема затворена, архивски сижеји на очиглед јавности добијају на актуелности.

Нарушавање тишине

Из историјске перспективе све изгледа наоко исто: почетак шездесетих година прошлпог века у   Западној Немачкој протицао је као и у осталим земљама, „као код свих“: бучна музика која је трештала,   малдићи носе дуге косе. За оне који још нису напунили 25 година, Минхен, Франкфурт и Берлин били су сувише тихи, превише конзервативни, живот је у њима текао одвећ споро.

Убрзање се догодило тамо где се најмање очекивало - у сукобу генерација који је текао својим редоследом док се није умешала полиција.

Побуна у Швабингу

Оно што се назива „Побуна у Швабингу“ данас изгледа безазлена забава с националним колоритом. Швабинг – вечити минхенски „Аеродром“: место обитавалишта боема и студената, није био респектабилни рејон, али кад је у јуну 1962. безбрижна младеж једне вечери изашла на улицу громко певајући, нашло се довољно старијих становника којима   та песма сметала да спавају. Историчари и очевици су тврдили да су се међу песмама чуле и руске народне.

Противници ноћног уличног певања телефиниарли су полицији која је пристигла на коњима и одмах констатовала да је на улици маса знатно већа него што обично бива после сваке вечеринке и одмах позвала појачање. Из само њима знаних разлога полција је употребила пендреке против мирних,   премда и припитих грађана – а то се десило први пут у послератној Немачкој.

Добивши удраце пендрека по главама, демонстранти су одбили да се разиђу, па су такође позвали појачање.

Сукоби с полицијом захватили целу земљу и трајали четири дана

„Побуна у Швабингу“ захватила је цео рејон. Сукоби са полицијом, у којему су узели учешће представници свих слојева становништва, су се ширили, захватили су целу земљу и потрајали су четри дана.

Међу протестантима који су код куће видали ране од задобијених батина од „бикова“ (полицајаца) био је и 19. годишњи    Андреас Бадер, будући оснивач и лидер „Фракције Црвене армије“. Да живи на слободи остало му је још десет година, а да буде жив уопште – петнаест.

Ескалација у општеевропском смеру

Следећих пет година ескалација је текла у општеевропском смеру. Студенти су захтевали промене у формализованом образовању, студнеткиње су инсистирале на равнопрвноти полова и бесплатним дечјим вртићима, професори су лако прелазили са студентима на „ти“. Радници су инсистирали на јачању синдикалног покрета. Америку су проклињали због Вијетнама и клањали јој се за Боба Дилана. Совјетски Савез, Куба, Кина, Чиле - изазивали су живо интерсовање можда и зато што су се те земље налазиле на довољно безбедном растојању. Деловало је десетак левих група и фракција: социјалсити, марксисти, маоисти, троцкисти,   заступници слободне љубави, органозовали су конгресе и семинаре, издавали рукописне новине, истицали плакате и снимали филмове. За чарапе, панталоне и цигарете, сналазили су се како су знали и умели-неко од родитеља, неко од збуњениих пролазника на улици.

Пет година касније: историја се поновила али не као фарса

Другог јуна 1967. историја се поновила, али не као фарса. У Берлин је у званичну посету Западној Немачкој стигао ирански шах Мохамед Роза   Пахлави кога су сматрали за гушитеља слободе иранског народа. За ову посету припремили су се политизовсне масе омладине, али и органи правног поретка. Демонстранти нису дозвољавали полицијском кордону да се првилно формира и развије чак ни метар, гађајући полицајце парадајизом, бојама, лецима. Полиција на коњима је је формирала ланац и гађала демонстаранте воденим топовима. Али најважније је било што она није спречавала гомили људи егзотичне спољашности да туку по демонстрантима шипкама и моткама. Касније су у официјелним полицијским саопштењима ти батинаши названи „припадницима специјлних служби безбедности Ирана“.

Полицијски злочин и погибија студента Бена Онезорга ван демонстрација

Истовремено у једној бочној улици недалкео од сукоба полиције са демонстрантима,   полицјац по имену Карл Курас, пуцао је на студента Бена   Онезорга, наневши му смртне ране. Полицајц је био у униформи и пуцао је несрећном студенту у потиљак. Вишемесечна истрага која је потом уследила оправдала је делоавање свих припадника полиције, међу којима и   Карла Кураса   ради којег је у кривично законодавство Западне Немачке уведен појам „неселективне нужне самоодбране“, којом се дозвољава да се служвбено лице брани употребом оружја због тога што му се, наводно, „смркло пред очима“.

Године 2009. објављена су архивска документа у којима је потврђено да је полцијац Карл Курас био агент Министарства државне безбедности Источне Немачке. Кривични поступак против њега никад није покренут и он је и дан данас здрав и уз брдо брз.

Нагла промена политичког пејзажа

После 2. јуна 1967. политички пејзаж Запдне Немачке је почео нагло да се мења. У њој су након годину дана донети нови закони о ванредној ситуацији, а против „дугокосих“, „симпатизера комуниста“ средтва масовних комункација су свакодневно водила жестоку пропганду.

На дистаци од великих левичарских покрета неприметно се појављује сићушна група истомишљеника - Фракција Црвене армије   RAF

А на извесној, не тако јасно одређеној дистанци од свих маоиста, троцкиста и њима сличних „левих“, појавила се микрoскопски малена група људи, у јојој је у почетку било мање од десетак,   која је себе називала „Фракција Црвене армије“ (Rote Armee Fraktion).

Борба с њима годинама ће представљати један од најважнијих фактора унутрашње политике једне европске државе.

ОСНИВАЧИ „ФРАКЦИЈЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ“

1. Андреас Бадер (6. Маја 1943-18. октобра 1977.)

Одрастао без оца који је нестао без трага за време рата. У младости био чеато осуђиван за мање криманлне преступе. За учешће у провали две продавнице 1968. У Франкфурту на Мајни осуђен на три године робије, али се није јавио на одслужење казне, био је поново ухапшен у априлу 1970, а у мају је већ побегао из затвора. После тога извесно време проводи у палестинком логору у Јордану. У мају 1972. учествује у неколико пљачки и атентата. Ухапшен је 1. јуна 1972, а пет година касније (1977.) осуђен на вечиту робију.

Дана 18. октобра 1977. г. нађен је мртав у својој затворскојх ћелији. Према налазу затворског лекара, Бадер је извршио самоубиство простреливши себи глави пиштоњем који му је неко дотурио у затвор.

Урлика Мајнхроф (7. октобра 1934. -9. маја 1976.)

Одрасла у пристојној породици, студирала педагоију, социологију и филозофију у Малбургу и Минстеру. Од 1956. до 1964. члан је забрањене Комунистичке партије Западне Немачке. Године 1961. родила је две бизнакиње. С другим припдницимa RAF упознала се 1968.

У мају 1970, организовала бежање Андреса Бадера из затвора прелазићи заједно с њим у илегалу. Учестовавала у оружаним пљачкама и атетантима. Ухапшена у мају 1972, а 1974. осуђена на 8 година робије због помагања Бадеру да побегне из затвора.

Дана 9. маја 1976, нашли су је у њеној ћелији обешену о решетке прозора.

Експерти су констаовали да је у питању самоубиство, али је и до данас немали број заговорника који сматарју да је вешањем маскиран прави узрок насилне смрти којом су је уморили затворки чуври по налогу власти.

Јан Карл Расне (24. јула 1944. -18. октобра 1977.)

Син немачког индустријалца који је умро 1944. г.

На Универзитету у Западном Берлину студирао хемију и социологију. Био је члан Сцијалистичког савеза студената.

Од 1970. г. његов берлински стан је служио као склониште за чланове оружаног подземља. Претпоставља се да је управо Расне прaвио бомбе које је „прва генерација“ терориста RAF користила приликом провалних крађа и атетната у мају 1972.

Учествовао је у неколико оружаних акција „Фракције Црене армије“, а ухапшен је у јуну 1972, у Франкфурту на Мајни заједно са Андреасом Бадером и Холгером Мајнсом, а 1977. осуђен на доживотну робију.

У ноћи 18. октобра 1977, према закључку експерата пиштољем који су крималци успели да протуре до њега у зтвор пуцао је себи у главу и и од последица преминуо истог дана.

Гудрун Енсли (15. августа 1944-18. октобра 1977.)

Одрсла у породици протeстантског пастора који је имао седморо деце. Студирала најпре педагогију, затим германистику. За све време док је студирала учествовала у многобројним политичким акцијама. Године 1967. родила је сина, а годину дана касније упознала се с Андреасом Бадером заједно с којим је била у акција паљења две продавнице у Франкфурту због чега је ухапшена. Као ни Бадер, није се јавила на издржавање казне од три године и прешла је у подземље. Учествовала у организовању бегства Бадера из затовра и заједно с њим завршила обуку у палестинсом кампу у Јордану. У мају 1972. била саучесник неколико провалних крађа и атентата, а убрзо затим, 7. јуна ухапшена у Хамбургу пошто је продавачица у бутику приметила оружје у њеној торби.

Дана 18. октобра 1977. нађена је обешена у својој затворској ћелији.

Холгер Мајне (26. октобра 1941-9. новембра 1974.)

Син трговца из Хамбурга, студирао је на Академији ликовних уметности, затим на Академији за филм и телевузију у Западном Берлину заједно са многим касније прослављеним   филмским ствароцима. Учесник је студенстских демонстарција 2. јуна 1967. Радио је као сниматељ и режисер, сарађивао у студентској опозиционој штампи. Пришао је „Феакцији Црцене армије“ у октобру 1970, а ухапшен је заједно са Бадером и Распеом.

У затвору је три пута штрајковао глађу захтевајући побољшање затворских услова.

Последљи штрајк глађу трајао је од 13. септембра до 9. новембра    1974. и завршио се Мајнсовом смрћу.

Хорст Малер (23. јанура 1936)

Син стоматологаа Вилиа Малера, ортодоксног нацисте   који је извршио самоубиство 1949. г.

Завршио је правни факултет и успешно се бавио адвокатуром. Године 1969. оснива „Социјалистички адвокатски колектив“. Јеадн је од оснивача RAF-a и био међу организаторима акције   бежања Андреаса Бадера са робије. Године 1970. лишен је слободе због учествовања у оружаним пљачкама и атентатима и осуђен на 14 година робије.

Ослобођен је 1980. пре него је у потпуности одслужио казну, а од 1988. поново се бави адвокатуром.

Крајем 1900–их прилази десним радикалима, а тренутно је на одслужењу казне због распиривња мржње.

Људи у оловно-црним одеждама

Стотине раљениих и 34 убијена, неколико десетина   атентаната, подменутнутх експлозија, оружаних пљачки -то су резултати скоро тридесетогодишњег деловања RAF.

За то време од   убистава,   самоубистава, штрајкова глађу и њихових последица смртно је страдало 20 од отприлике 80 чланова „Фракције Црвене армије“.

Цифре не шокирају. Аналогна статистика блиских „рођака“ RAF - француксог покрета „Директно деловање“ и италијанских „Црвених бригада“ изгедају скоро исто.

Осим тога,   мора се констатовати да бројке саме по себи, ма колике оне биле, не могу ни издалека дати представу о томе какву је колективну трауму у Западној Немачкој изавао сукоб државе и терориста, супростављања заснована не на одвећ рационалном понашању и са једне и са друге стране.

Државана, односно полицијска логика: од изолације до тамнице је само један корак

Државна, или ако хоћете, полцијска логика се заснивала на томе да   радикални протест настао у подземљу стално окруженом законитом оградом, на свој начин је „сношљивији“ од умереног, зато што по дефиницији не може бити масовна или да рачуна на било какву значајнију подршку. Изучавати Мао и Маркса, „тикати“ професору, нарушавати свете заповсти, организовати показна суђеља америчком и империјализму и универзитетском аудиторијуму је ејдно, а доспети у илегалну позицију с напуњеном пушком, али без подршке и новца-је сасвим друго. А од изолације до тамнце је само један корак.

Да   радикализацију RAF „органи“ у почетку не само што нису спреачавли, него су је, напротив, потпомагали, постоји неколико    доказа, од којих један директан.

Питер Урбах и његово „дело“

Један од галвних снадевача оружја „прве генерације“ још пре одласка у подземеље био је човек по имену Петер Урбах, берлински мајстор за све и дугогодишњи сарадник тајних служби. Управо је   Урбах донео адвокату Хорсту Малеру први пиштољ, снабдевао оружјем Бандера, израђивао Молотовљеве коктеле и разне друге експлозивне направе ручне израде. Два пута је потказивао Бадера полицији навлачећи га на раније припремљену заседу, и као сведок се појавио на суду против тог истог Хорста Малера. Током суђењу је била и проваљена Урабахова припадност    тајним службама, после чега је остатк живота морао да проведе у САД промењеног идентитета и са новим документима. По не сасвим веродстојним подацима, умро је 2011. г. у Калифорнији у 70. години живота.

И поред њиховог држања у изолацији, неколико десетина терориста успева да претвори у кошмар свакодневни живот једне велике европске земље

Међутим, и поред изолације терориста, полиција је била суочена с тиме да   и неколико десетина људи могу дуготрајно да претворе у кошмар живот једне велике земље. И то прво због честих грешака и промашаја полције која је суровост прихватала као стварност и друго збг специфичне логике саме RAF.

Претворити себе у пројектил: и садржај и метод деловања RAF-a

У неким од безбројних манифеста „Фракције Црвене армије“ постојао је израз „претворити себе у пројектил“, то је био истовремно и садржај и метод деловања RAF. Oсновна премиса „прве генерације“ била је да немачка држава после 1945. г. уопште није престала да буде фашистичка по својој природи него је само навукла цивилизовану маску. Са таквом тезом, уосталом, у то време су могли да се сагалсе и многи учесници најразличитијих протестних   удружења међу којима и она која су била искључиво за мирно изражавање несагласнсоти са режимом. Али „Фракција Црвене армије“ је настојала да својим деловањем примора државу да збаци маску, а не да   делује у складу с њом. Себе су користили не у својству   „стрелаца“, него управо као „пројектиле“, стварних елеманта који се урезују у тело, пробијајући кожу, обнажујући кости, мишиће и живце.

Пројектил, за разлику од стрелца, не осећа ниакво задовољство од свог поготка у циљ, он на почетку усмрћује.

Терор који провоцира репресије, то је, могло би се рећи, најмрачнија варијација на тему „што горе-тим боље“ стварјући од    RAF-а дуговечног противника и наоружани факт.

„Немачка јесен“

Кључна епизода у истрорији борбе с тим фантомом требало је да буде последња, али је постала „само“ најпознатија, која је ушла у хронику светског тероризма под називом „немачка јесен“.

Та „јесен“ је трајала од 5. септембра до 19. октобр 1977. г.

На дан 5. септембра у Келну је био отет Ханс Мартин Шлајер, бивши официр СС, председник Савеза послодаваца Западне Немачке, а четворица његових пратилаца су убијена. Отмичари су саопштили да ће Шлајера пустити у замену за ослобођење терориста RAF из затвора у Штутгарт-Штамхајму.

Организована је дотада невиђена полицјска акција најширих размера која није дала никакве резултате, и до преговора између власти и терориста није дошло.
Уследио је и „црни“ 13. октобра кад је група палестинских терориста отела авион „Луфтхансе“ који је летео на редовној линији Мајорка – Фракфурт и после слетања у Магадиш (Сомалија) упутила исте захтеве за ослобађање чланова   RAF-a.

Пет дана касније, (18. октобра) после поноћи немачка специјална јединица GSG 9 брзо је пребачена у Сомалију, нападом одузела авион, побила три од укупно четири отмичара.

Ујутру тог дана троје терориста RAFa- Бадер, Енслин и Рсле,   нађени су мртви у својим ћелијама у затвору Штутгарт- Штамхајм. Сахрањени су 27. октобра 1977.   На градском гробљу Дорнхалден у Штутарту.

Дан касније, 19. октобра, леш Ханса Мартина Шлајмера нађен је у пртљажнику у граду Милхаузену у Алзасу.

То је прктично био крај „прве генерације“ RAF-a, али је означио и почетак деловања две следеће.

ЦИЉЕВИ И ЖРТВЕ RAF-a

1.    Банке

Све три „генрације“ RAF-a учествовале су у редвним нападима на банке и продавнице. Са изутеком првог случаја кад су нападнуте две продавнице у Франкфирту на Мајни у знак протеста против рата у Вијетнаму (2. и 3. априла 1968.), све каснији напади су били организовани како би се терористи домогли новца и оружја.

Непотуни биланс:

29. септембра 1970. (Берлин),   кад су истовремно обијене три банке и из њих опљачкано 217.000 марака;

15. јануара 1972. извршен је у Каселу истовремено напад на две банке (опљачкано 114.000 марака);

22. децембра 1971. У Кајзерслаутерну из две обијене банке узето је 134.000 мрака;

17. априла 1979.   из баке у Нирнбергу опљачкано је 200.000 марака;

15. марта 1984. на реду је била банка у Вјурцбергу иуз које је узето 171 хиљада,

3. јуна жртва је био инкасант у Кирхентелинсфурту од од кога су терористи RAF-a одузели „сићу „ од 157. 000 марака.

2. Напади на америчке војнике и базе САД

Борба против америчких империјалиста и агресије на Вијетнам један је од глвних прокламованих циљева „Фракције Црвене алрмије“

Основни видови ове борбе били су напди на војне објете САД у Западној Немакој којих је било на све стране.

Непотпуни биланс овог вида борбе:

11. маја 1972. г. постављен је ескплозив у Штабу V армијског корпуса САД у Франкфурту на Мајни у коме је један амерички војник пигнуо, а 13 рањено;

24. маја 1972, одјекнула је експлозија у Штабу европских снага САД у Хајделбергу која је усмртила три војника и пет ранила;

25. јуна 1979. г. у Касту, Белгија, извшен је атентат на гавнокомадајућег НАТО у Европи, генерала Александра Хејга, при чему су два војника рањена;

31. августа 1981. г. постављен је ескплозив у Главном шатабу анеричке војске у Европи у немачком граду Рамштајну, од којег је рањено 14 војника,

15. септембра 1981. г. у Хајделбергу је покушан атентат на америчког генерала Фредерик Џејмса Крезена, галвнокомадајућег пешадијских снага САД у Европи, и том прилико 4 војника су рањена;

8. августа 1985. г. у Франкфурту на Мајни од постављеног експлозива у бази оружаних снага САД у Западној Немачкој два војника су погинула и 11 рањено.

3. Представници државе и привредно-финансијког естаблишмента

Високе државне личности су неједном биле жртве или таоци RAF-а.

Најпознатији атентати које су извели припадници RAF-a

19. маја 1972. г. – експлозија у згради издавачке куче Axel Spinger, 17 рањених;

27. фебруар 1975. г. -отмица Петера Лоренца, кандидата за градоначелника Западног Берлина,   једини успео покушај размене таоца за робијаше RAF-a. Размена је извршена 3.   и 4. марта 1975, кад је Хорст Малер одбио да буде ослобођен и остао је и даље у затвору;

7. април 1977. г. -убијен Зигфрид Бубак, генерални тужилац при Врховном суду Западне Немачке и два лица из његове пратње;

30. јула 1977. г. - ликвидиран Јурген Понто, председник управног одбора    Dresdenr Bank;

30.   новембра 1989. г- подменутим експлозивом убијен Алфред Херхаузен, предсдник управног одбора   Deutsche Bank.

4. Уметници- „симпатизери“ и „интерсенти“ RAF-a

Трагедије дуге „немачке јесени“ одигравала се у непосредној близини боeмске средине метропола-Берлина. Минхена, Франкфурта, Хамбурга. Писце, глумце, режисере, музичаре, јавно мњење је врло радо сврставало у „симптизере“. Неки од њих, као на пример шансоњер Ханс Вадер у чијем је стану полиција пронашла право складиште оружја, заиста је припадао ужем кругу. Али у већини случајева уметници нису били „сипмаптизери“   него „интерсенти“.

Прогерсивни писац и филозоф Жан Пол Сартр је специјлано из Француске долазио у Штутгарт и добио дозволу да разговара са утаманиченим Андреасом Бадером.

Хенрих Бел после објавњивања есеја у Шпиглу о оснивачима RAF-a због претњи које су уследиле, умало није морао бежати из земље. У том есеју Бел, који је дуго времена био савест послератне Немачке писао је о „борби шесторице против шездесет милиона“, а булеварски дневник Билд је самог писца оптужио да је сам злочинац. Многи од „интерсаната“ су били објекти дуготрајне истраге, а за симпатизере терориста су оптуживали издавача Клауса Вагенбаха, песника и есејеисту. У то вцреме врло утојаног у књижевним круговима у свету Ханса Магнуса Енценсбергера и десетак других.

Али ипак, најпознатији уметнички одзиви посвећени немачком тероризму десили су се на пољу филмске ументости имајућу у виду оно шро је урађено паралелно са догађајима, а не постфактум, по диктату накнадне свести.

Делови тог филмског анагажовања у расветљавању догађаја RAF-а паралелно са његовим настанком, садржани су у сторијама о Урлики Мјанхорф, Гудрун Енселин, Холгеру Мајнсу.

О томе опширније у наставку овог огледа под насловом „Филм и смрт“.