Вечити књижевни календар (III)

ФЕБРУАР

3.  фебруар: Жан-Пол Сартр   „Мучнина“

Седећи у кафеу, Антуан Рокантен  је на крају схватио шта је Мучнина

„Његова плава цицана кошуља на фону чоколадног зида  деловала је весело. Али и од тога му је мука. Или тачније: ТО И ЈЕСТЕ МУЧНИНА.

Мучнина није у мени:  осећам је тамо, на том зиду,  свуда око мене.  Она се слила у једну целину са овим кафеом,  а ја сам унутра.“

Родио се Гаргантуа. 

Франсоа Рабле: „Гаргантуа и Пантагруел“

Син јединац Гаргнатуе и  Гаргамеле угледао је светлост дана пошто је 11 месеци првео у мајчиној утроби.

„Тек што се појавило на  свет,   дете није заплакало као друга новорођенчад , И-и-и-и“!  Oно је продорним гласом забрујало:  „Хоћу да лочем,  хоћу да лочем,   хоћу да лочем!“ и крик  се његв чуо од Бисе до Виваре.

Плашим се да вам такво необично рођење изгледа  мало вероватним. Али је у реду ако и не верујете,  и не треба, али само  запамтите  да нормални људи,  здраворазумни људи верују  свему што  лично  чују или се прочуло.“

4.  фебруар - умро Иван Иљич,  Лав Толстој: „Смрт Ивана Иљича“

Тог дана у својој 45.  годин умро је  Иван Иљич Головин, који је током неколико месеци  настојао да осмисли приближавање тог догађаја.

„Онај  прмер силогозма   који је он учио у логици Кизовестера: Кај  јечовек, љди су смртни, зато је Кај смртан, сматаро је целог свог живота правилним  само у однсу на Каја, али никао не  у односу на  себе... Зар је Кај био тако заљубљен? Зар Кај није могао председавати заседањем?

И пошто је Кај заиста  смртан,  он зато треба да умре, али ја,  Вања Иван Иљич,  са својим осећањима,  мислима - ја сам нешто друго.  И не може бити да иени следује да умрем.

9.  фебруар- У Ајпинги се појавио  неки чудан човек,  Херебрт Велс: „Невидљиви човек“

О томе  да се тајанствени незнанац, стигавши уАјпинг  у последњј мећави године, генијални научник Грифин,  који је успео да постане невидљив,  али му не полази за руком да се врати у првобитн облик - у Јужној Енглеској су сазанали тек касније.

„Велике,  небичне идеје које допиру  из  предела искуства,  чешће имају мање власти над људима него оне мање значајне,  али зато  пуне конкретне уобразиље.“

10.  фебруара: Тројекуров  одузео имање  Дубровском

Александр Пушкин: „Дубровски“

Тог дана је Андреј Гавролович Дубровски   сазнао да је судским решењем  од 25.  октобра  село Кистењовка  предато у посед Кирилу Петровичу Тројекурову,  због чега  је Андреј Гаврилович  изгубио разум и ускоро умро,  а његов син Владимир Дубровски напустио службу,  запалио  бивши очев и свој дом и постао разбојник.

10. фебруар: Били Пилиграм је  поново умирао

Курт Вонегут: „Кланица број пет“

Исходиште   свих   доживљаја  америчког војника  Била Пилигрима  кога је посттрауматски синдром стално бацао  час у то,   час у  у друго време,   час на планету Тралфамадор, увек је остао дан  крвавог бомбардовања Дрездена.  Били ,  као и сам аутор романа преживео је бомбародвање налазећи се у немачком заробљеништву у  бараци број пет за клање стоке претвореној у концетрациони логор .
„...Не, не- без панике је говорио Били. -Време вам је да идете кући,  к жени и деци, а мени је време да ускоро умрем и после поново да оживим. 

У том трену  високо Билијево чело већ је  добило облик нишанског поља  међу нишанима моћне снајперске пушке.  Пушка је уперена на њега ослоњена на   тамни кундак. Тренутак –и Били Пилиграм је мртав.  Такав је посао. 

И Били је преживео превремену смрт. То је уопште обична  љубичаста   светлост  и  лако звоно. Више тамо ничега и никога нема. Чак ни самог Билиа Пилиграма тамо више нема.“

20.  фебруар:  Ниђчела су претсали да сматрају принцем

Марк Твен: „Краљевић и просјак“

У оном моменту кад се архиепископ спремао да стави круну на главу  набеђеног самозванца  Тома Кентја,  појавио се истинити наследник престола-принц Едуард  који је с бившим просјаком разменио одело и  улоге на почетку романа.

Краљевић је  успео да докаже да је он принц наводећи где је сакрио велики краљев печат и сами тим је стављена тачка на  једну од најпозантијих „услуга за услугу“ у свтској књижевности.

„Забрањујем да се стави круна Енглеске  на ту вероломну главу.  Краљ сам ја,  а не он!“

У један мах неколико руку се подигло да ухвате одрпанца, али је Том Кенти испод свог краљевског плашта је  викнуо својим продорним гласом:
„Назад ! Не дирајте га ! Он је заиста  краљ!“

28. фебруара: Едмом Дантес постао  је заточеник замка  Иф;Алксндр Дима: „Гроф Монте Кристо“

Дантес је провео у затвору  14 година,  а 28.  фебруара  он бежи киз замка Иф да би се током девет година светио онима који су га тамо отерали.

„Човек  вам је отео  вољену, завео  вашу жену, обешчастио вам кћер; цео ваш живот у којему  имате право  да од бога очекујете део среће,  коју је обећао сваком кога је створио, тај човек  вас је претворио у страдање,  муку и  срамоту!

И ви ћете се осећати  освећеним,  ако том човеку који је претворио ваш мозак у безумље,  а срце у оча
Поставши жртвом интрига  и  околности, Едимон јање, намакнете конопац на грло или му  испалите метак у чело?
 
Да не говоримо већ о томе како он неретко излази из борбе као победник, оправдавајући се пред светом  и  пред Богом. 

Не,  не,  -продужио је гроф-ако ми буде суђено да било кад морам мрзети,  онда нећу мрзети на тај начин. “

Бранко Ракочевић