Седамдесет година од ослобађања Аушвица, најстрашнијег логора смрти

27.   јануара 1945.   г.   Совјетска  армија је ослободила заточенике из Освјенћима (Аушвица),  најстрашнијег нацистичког логора смрти у Другом светском рату  у којему је  уморено око 4 милиона сужња. 

Седамедсеогодишњицу ослобођења  концлогора Освјенћим у којему је уморено око 4 милиона заточеника,  актуелни  политичари Пољске покушавају да искористе   у антируске циљеве.  

.  Циничан покушај  министра спољних послова Пољске да промени историју  Другог светског рата

.  О ослобођењу Освејнћима говори  Иван Мартишенко,    један од  учесника   борбе,   тада  командир   митраљеске  чете  322.   дивизије  60.   армије   совјетских војних снага

.  Руски лекари који су лечили Лењинграђане  преживеле блокаду,  лечили су и сужње  након ослобођења Аушвица

.  Међу хероијима  Совјетсеке армије било је и Украјинаца, само што су они,  као и припадници осталих стотинак националности у Црвеној армији,  себе сматрали  совјетским војницима, што су уствари и били

Одговарајући на једно питање о томе зашто Владимир Путин није  био позван  на обележавање дана ослобођења концлогора Освјенћим,  министар спољних послова Пољске   је   у једној радио- емисији рекао да  су концлогор ослободили украјински  војници из Првог Украјинског Фронта. 

Овај  цинични покушај промене историје Друог светског рата,  узнемирио је руску јавност  пошто је састав Првог Украјинског  Фронта био вишенационалан. 

Ко је и како ослобађао Освејнћим?

На тем: Ко је и како ослобађао  Освејнћим, високо тиражни руски дневник „Комсомолска правда“ (КП) у броју  од 27.   јануара 2015.   објављује разговор са Михаилом Мјагковим, научним директором   Руског војно-историјскг друштва.  

Шта је устваври био Освјенћим?

-Логор је у поечтку био намењен за  смештај  неподобнх   Пољака -објашњава  Мјагков  историју настанка Освјенћима.  

У априлу 1940.   Химлер је издао специјлану наредбу  да се уреди  посебна  локација  близу пољског града Освјенћима за изградњу концлогора. 

Немци су га назвали Аушвиц-Биркенау. 

У то време је  ту био један блок који се сатојо из 24 приземне бараке (у време ослобађања тмо је било више од 100 барака) у којима су  најпре биле аустријске,  а потом немачке касарне.  После су подизали  бараке на спрат.  Терен је доста простран,  неколико десетина хектара.  Осим тога,    из околине  логора  на растојању од 40 километара исељени су сви Пољаци коју су ту живели, а цела територија је била ограђена.  Логор је био опасан двоструком оградом од бодљикаве   жице  кроз коју је пролазила електрична струје јачине  неколико хиљада волти која је моментално убијала  при сваком контакту. 

Али ни то нацистима није било довољно,  па су подигли  још  и камени зид. 

Аушвиц почиње  да  се пуни  совјетским војним заробљеицима

Од средине 1941.  у  Аушвиц  почињу да  пристижу колоне совјетских војних заробљеника,  али највећа трагедија настаје у 1942.  г.   кад   почињу у логор у огромном броју да довозе  Јевеје из целе Европе. 

Дневно је стизало 10-20 конвоја,  у сваком 40-50 вагона  са по 100 људи од којих су три четвртне били Јевреји и совјетски ратни заробљеници

Тако је логор постао стратиште  за уништавање „неаријеваца“.  Дневно је на станицу  Биркенау  стизало просечно  од 10-20 конвоја,  а у сваком  40-50 вагона,  у сваком вагону по 100 људи. 

Три четвртине од њих су били Јевреји и совјетски војни заробљеници,  који су одмах слати у гасне коморе,    постпуно хереметички затворене прострије   са малим отовром на врху кроз који је пролазио отрвни гас  „Циклон-Б“.

Ако су их одмах убијали у гасним коморама,  ко је онда живео у баракама?

-У баракама су живели они који су били потребни као робови.  Али они су били на малом  растојању од смрти.   Они су на вагонетима  возили   сужње у гасне коморе и на вагонетима отуд одвозили лешеве у крематоријуме  којих  је било  укупно 5,    а „капацитет“  сваке пећи дневно је износио по 5.000 људи.  

Али,  пказало се да је и то било недовољно,  па су Немци поред барака почели да копају ровове за масовне гробнице.

Кад су Немци  били принуђени да одступају,  решили су да униште доказе па су   логораши из радних бригада из барака добили наређење да откопавају ровове  и у њих су убацивали дрва и палили их.  

Дневно се у логору налазило између 20 и 30 хиљада логораша

Али,  ипак многе лешеве нису успели  да униште.   Дневно се у логору налазило у просеку између 20 и 30 хиљада заточеника.   Неке нису одмах  уништавали него су  им служили да на њима врше  медицинске експерименте –у Аушвицу 3.  „ординирао“  је по злу чувени Јозеф Менгеле. 

Ко  је чувао  логораше?

-Стражари су били непоправљиви нацисти и то не само Немци  него и припадници других европских народа.  Било је и Укајинаца,  али њих су Немци  претежно користили као  стражаре   совјетских  војних заробњеника пошто  су према њима испољавали нечувену суровост и зверства.  

Химлер  је понекад посећио Освјенћин

-Једном је чак „ради подизања моралнохг духа“  Химлер повео у посету  конц- логору  и своју свиту састављену од високих СС официра   како би им показао технологију мршављења људи. 

Да би схватили како се треба односити према својим  дужностима,  никакво сажаљење није било допуштено,  није важно који је  логораш   пред тобом-мушкарац,  жена, старарц,  дете.  Али чак и они најнеосетљивији  из Химлерове свите су били шокирани. 

Инфраструктура логора,  фабрика смрти са до детаља разрађеним системом за уништавање људи

-Логор  је имао    свињске фарме,  затим псетилиште у коме је узгајано и дресирано 150 овчара за специјалне намене,    да хватају логораше  при покушају да побегну,  онда  јавне куће  у које су доводили одабране   логорашице  које су бирали чим  би нови конвој стигао. 

То је била цела фабрика смрти у пуном значењу те речи.  Био је до  детаља разрађен  и уобличен систем  за уништавање људи. 

Стрељања су  Немцима  била нерациоална  – скупа и са много  јаука.   А овако зачас  може да се покрене „погон“ смрти  и то нечујно. 

Кад су совјетски  војници отворили  врата  логра,  затекли су унутра 1,8 милион  цивиних одела.  

Колико је људи уморено у  овом конц-логору?

-Колико је људи убијено у Освјенћиму,  никад се  неће сазнати.  Према различитим подацима,   фашисти су у овом тужном месту   у смрт отерали  између 1,5  до  4 милиона жртава. 

Први утисци о виђеном

-Ужасна слика,  људи веома измождени, многи нису били у стању да се држе на ногама, ису могли чак ни да се подигну,  само што им се по очима видело да се радују.  Било је врло сложено да се с њима споразумемо: обраћали смо им се на руском,  на пољском-нису разумели. 
Неко је  рекао да су у тој бараци  мађарски Јевреји.  Ја сам се  мало унутра задржао,  свега пола сата, наш главни задатак сад је био да  очистимо хителеровце око логора .    А затим-поново на Берлин!

Како  су  ослобађали  логор смрти?

Кад је одлучено  да се  заузме концлогор?

Операција за ослобођење Аушвица спада у стратешки важне   офанзиве на Висли и Одри.  Хтели смо да је започнемо још 20.   јануара,    али је Черчил    послао телеграм Стаљину  којим је пракично молио за    помоћ:  имамо проблеме у  Арденима,   можете ли нас обавсетити  кад намеравати да наступите на свом фронту? 

Стаљин је то уважио и наредио да се операција не почне 20.   јануара као што је било планирано,  него 12.   и тако смо  набасали на   Аушвиц. 

-Набасали?

-Парадокс се састоји у томе што чак ни наша команда  у чијој „зони одговорности“  су   логори,  није знала да се тамо налазе логори смрти.  Немци су све то држали у  великој тајности.   

Први Украјински фронт Коњева према плану  је требало да наступи  на позцији на којој је био   логор,   док су 59.   и 60.   армија    добиле  наређење  да  скривају заставе,    а извиднице  тих јединица  су неочекивано  и саме изненађене  откриле позиције есесоваца,    некакве димњаке (у том моменту  се још није знало да су то крематоријуми) и тамо је послато неколико водова.  

План за ослобођење је сачињен  у врло кратком времену. 

Развила  се  врло озбиљна и жестока борба,    тамо је било више хиљада есесоваца.   Ариљеријском паљбом је уништена  електрична централа,    бодљикава жица је била пресечена  и затвореници су већ сами пошли у сусрет  нашој војсци.  Том приликом је погинуло око  350 совјетскох војника

Ко је отворио врата логора Аушвиц?

Постоји  верзија да је врата логора Аушвиц отворио мајор Анатолиј Шапиро,  Јеврејин по националности,  командир  борбеног одреда 106.   стрељачог корпуса.   Али логор је  заиста био огроман,  и ко је био први,   данас  ћемо тешко  моћи знати.   Главно је да је то био совјестки војнки. 

Како су лечили заточенике? Колико  их је спасено?

-У свим политичким извештајима се говори  да  су сви војници чије су ближње побили фашисте,  били шокирани.  У човекој свести та зверстава  се не заборављају...  

Први пориви код бораца који су видели измождене и намучене логораше  били су да их нахране.  Али командири и лекари су сматрали –ако се прегладнели и смршали,  практично одвикнути од нормалног  јела човек обилато   нахрани, он ће одмах умрети. 

И зато је команда у логор варедно послала докторе из Леинграда који су  имали искуства  и снаге да прехрањују од глади изнемогле људе  који су преживели блокаду.  И то су чинили примењујући специјслне мере  и разрађене дијете. 

Благодарећи   таквом поступку,    већини ослобођених логораша је спашен живот. 

Одакле су били  војници?

-Логор смрти  и већина његових филијала је била на линији нступања 60-e армије Првог Украјинског  фронта.  Било је  у тој јединици и Украјинаца, али је било и презимена које се завшавају на „о“ и из Сибира,   и да сами не знају одкуд су се тамо створили,  младића с украјинским презименима било је и са Далеког Истокс.  Нико никог по националности тада није делио,  ми смо сви били јединствени совјетски народ. 

А  ко је ипак отворио  сама варта Освјенћима?

-Тамо су се  логори простирали на 40 квадратних колометара,  са филијалама на радијусу од 30 километара,  мноог је било логора  и сваки је имао своја врата...   

Три дивизије са разних страна су освајале ту територију и отуда је тешко, чак и немогуће утврдити ко је први ушао, ко други.   Тим пре што су још пре  наступа војске  тамо ушли обавештајци...  

Реч има учесник догађаја ослобађања  Аушвица,  Иван Мартинушкин,  који је 1945.  као старији поручник,  командир митраљеске  чете 322.   дивизије 60.   армије која јеослоабђала Аушвиц

Онову су чинили руски војници

-За мене се у медијима  наводи  да сам ушао први,  премда  ја тако нешто не могу  да тврдим,  -каже за „КП“ Иван Мартинушкин,  коме је репортер листа поставио неолико питања међу којима и:

Колико  је Украјинаца  било у вашој чети?

-Не могу тачн да се сетим, састав је попуњиван  стално после битака.  У мојој чети су били Грузини,  Јермени...   У нападу на Освјенћим погинуо ми је командир вода поручник  Григорјан.  Пре тога погинуо је командант батаљона Васиљков,    Рус...   Један од сатарешина у мојој чети био је  Казахстанац.   Било је и Узбекистанаца,  и Таџикистанаца,  јдан снајпериста је био из Јакутије...  

Кад смо почели да ослобађамо Украјину,  кроз неко време су нам почели приступати и војници из Украјине.  

Из које националности је био  највећи број војника?

-Основни састав јединице се састојао  од   руских  војника...   Предамном је фотогафија  снимљена после једне борбе  на којој сам ја са коамндирима водова  и другим сатрешинама.   Међу њима сам ја,    Мартинушкин,  Рус из Рјазанске области,  затим је ту Сељезнов, Алексејев,  комадир пука је био Фомичов,  Рус, Московљанин.  Командант  батаљона је био из Доњецка,  такође Рус...   Пре неколико година  је умро у Брлорусији мој пријатељ Никај Чертков,  Рус из Иркутска...    

Сведочење Сергеја Липатова,  научног сарадника Научно истраживачког иснтитута (НИИ) војне историје   Војне акадмеије Гнералаштаба  оружаних снага Руске Федерације

-24.  -25.   јануара 1945.   дошло је  до обједињавања 106.   стрељачког корпуса:  100.  и 322.   стрељачке дивизије ослободиле су две  источне филијале  концлогора –Моновиц и Зараћц,  а 27.   јануара  286.   стрељачка дивизија (115.   стрељачки корпус 59.   армије) ослободила је филијалу Аушвица- Јавожно.  Тог истог дана (27.   јануара)  100.   дивизија је ослободила  Аушвиц,  а 28.   јануара 107.   стрељчка  дивизија ослобађа  Биркенау. 

Новинарима „КП“ је објашњено на којим територијама је дошло до обједињавања јединица  и одкале потиче лични састав дивизија.  

Тако је 286.    дивизија  формирана у Череповцу,  100.   дивизија у Вологди,  322.    у Горком,  107.   стрељачка дивизија  друге попуне   формирана је у јулу 1942.   од 11.   стрељачке бригаде Закавакаског фронта.  

Из тога произилази да у наведеним регионима (изузев у Закавказју) преовлађује руско  становништво. 

Али говрити да у саставу дивизија и пукова није било Украјинаца,  такође не одговара истини.  По мери напредовања   ка   западу,  војска Првог Украјинског  (бившег Брајнског и Вороњешког фронта) као и друге обједињене јединице Црвене армије  трпели су губитке.  Попуњавање је решавано регрутацијом и  мобилизацијом порд осталих и становништава  тек ослобођених   територија.  Али и у њима национални састав није био  исти. 

Историчар Михаил Мјагков:

„После ослобођења Украјине,    број Украјинаца у Совјетској армији је  повећан,  само што они никад нису чинили већину ни у једној  војној јединци. 

Није  се дешавло да   Украјинце  који су живели на окупираној територији чим  их мобилишу  одмах и пошаљу на фронт.  Постојали су резервни пукови  у којима су они  месец и по до два били на обуци.    Осим  тога,    уобичајена је   била и  детаљна провера сваког од њих на лојалност Совјетској армији.  

Међу херојима је било  и Украјинаца,  али они су као и припадници осталих стотинак нација у Црвеној армији себе називали совјетским војницима,  што су и били

То не значи да  међу херојима није  било и  Украјинаца.   Али они су као и припадници  осталих стотинак разнх нациналности у Црвеној армији себе називали совјетским војницима,  што су и били.  

И ми се днас поносимо свима њима независно од тога  где се ко родио. 

Једно је  сигурно:  међу оним Украјинцима  који су учестовали у ослобађању Освејнћима није било фашистичких перјаница  које данас величају  актуелне украјинске власти,    уништвајући    самим  тим сећање  на своје херојске земљаке,  забранивши да се у Украјини слави Дан победе. 

А затим,  као да  се ништа није десио,    одједном се сетили да обележе 70.  годишњицу ослобођења Освјенћима“,  подсетио је  историчар Михаил  Мјагков  у разуговору за „КП“. 

Бранко Ракочевић