ВЕЧИТИ ЧЕХОВ

155-a годишњица рођења А.П. Чехова – Филмови по делима Чехова

23.01.2015. год.

По делима Антона Павловича Чехова чију 155. годишњицу рођења обележава 29. јануара сав културни свет, снимљено је укупно 245 филмова и телевизијских серија као и 10 анимација.

. Први филм по Чехову снимљен је 1911. („Роман с контрабасом“, редитеља Кана Ганзена), а последњи 2009. г („Павиљон Но 6., Карана Шахназарова, учесника на ФЕСТ-у, 2010, победника на фестивала у Сан Порту)

ПОЧЕЛО ЈЕ СА „КОНТРАБАСОМ”

„Роман с контарбасом“ је снимљен у продукцији московске филијале филмске компаније „Браћа Пате”, по сценарију Часлава Сабинског, сниматељ је био Жорж Мајер, а у главним улогама су наступали Валнетина Горска и Николај Васиљев.

Овај неми филм у трајању од 8 минута је премијерно приказан 7. октобра (по новоме каленедару)   1911. г. у Москви.

Четири филма Исидора Анеског: Од „Медведа” (1938.), преко „Човека у футроли” (1939.),   па све до „Свадбе“ (1944.) и „Ане о врату“ (1954.)

Други филм по неком Чеховљевом делу снимљен је тек након 27 гоидна:   1938. редитељ Исидор Аненски по сопственом сценарију снима прву од своје четири екранизације   Чехова. Била је то таргикомедија „Медвед“ по истоименом водвлиљу, сниматељ је Јевгениј Шапиро, а у филму се појављују најпознатији глумци руских позоришза тога времена: Олга Андровска, Михаил Жаров, Константин Сорокин. Годину дана касније, 1939, редитељ Исидор Анески снима свој други филм по Чехову: „Човек у футроли“ са Николајем Хмељовим у насловној улози, а играју још и Михаил Жаров, Фаина Раневска, Алексеј Грибов и други популарни совјетски глумци.

Пре него што ће напарвити десетогодишњу паузу у екранизацји Чеховчјевих прича, Анески 1941. г. преноси на филмско платно „Свадбу“ (1944.), иза кмере је био Јуриј Екељчик, музику за ову комдију са играњем и певањем је компоновао Валериј Жалобински, а разиграну глумачки екипу предводе Зоја Фјодорова Ераст гарин, Вера Марецка, Алексеј Грибов.

Након пуне деценије Исидор Анески је реализовао свој четврти пројекат по Чехову: „Ану на врату“ (1954,) са Алом Ларионовном, Александром Вертинским, Михаилом Жаровим, једном од најбољих совјетских глумица, позориш них и филмских, тога доба, Ирином Мурозајевом и Никитом Подгорним. Улога кнеза у овом филму била је једно од најзапаженијих филмских оставрења у каријери познатог певача и глумца Александра Вертинског.

Цртани филм „Каштанака“

У међувремену је (1952.) у подукцији „Савеног студија луткарских филмова“ снимљен цтрани филм „Каштанка“ по истоименој Чеховљевој причи, у режији Михаила Цехановског који је оставрила екипа сликара у којој су били: Фјодор Хитрук, Борис Бутаков, Валентин Лалањац, Татјна Таранович, Вјачеслав Катеночкин.

„Шведске шибице“ Константина Јудина, а по сценарију Николаја Ердмана

Констатин Јудин снима 1954, „Шведске шибице“ по истоименој причи за који је сценарио написао чувени драмски писац Николај Ердман, а у филму су играли: Алескеј Грибов, Андреј Попов, Михаил Јаншин, Тамара Носова...

Прва признања доноси „Ветропир”

Први филм снимљен по неком Чеховљевом делу који је добио признање на иностраном фестивалу био је „Ветропир“ (Попригуня
у режији Самсона,   а у пордукцији Мосфилма 1955. г. са Срегејем Бондарчуком, Људмилом Целиковском, Владмиром Дружниковим, Јуријом Леонидовим... Филм је добио награду „Сребрни лав Светога Марка првог степена“ на Венцијанском фестивалу 1955. као и награду филмске критике за набољи инострани фим на овој смотри.

Награде су „задесиле“ и краткометражну „Вештицу“ Алексадра Абрамова 1958.

Одмах након „Ветропира“ награда је „задесила“ још једну екранизацију Чеховљеве приче. То се десило краткомтеражном ументичком филму АЛекснадра Абрамова „Вештица” снимљеном 1958. годИне по причи Антона Павловича истог наслова,   у коме су главне улоге играли Ераст Гарин, Ала Ларионова, Николај Рибников, Николај Кузмин . Након три године од кад је снимљен, филм је 1961. приказан на Међународном фимском фестивал у Сан Франциску где је награђен као набољи филм кратког метра, добио Гран при, а Ерасту Гарину је додељена диплома за најбољу мушку улогу. Али, то није било све. Чеховљева и Абрамовљева „Вештица“ је овенчана специјалном наградом на два телевизијска међународна фестивала – у Кану и Монте Карлу.

Период Јосифа Хејфица –три екранизије Чехова и награде на фестивалима у Кану, Венецији, Лондону,… до „Сребрне плоче“ у Чикагу

Наилази период кад Чеховљеве ликове, приче, и посбено атмосферу на целулоидну траку преноси позанти редитељ Јосиф Хејфец, један од оних филмских стваралаца који Чеховљевом   делу прилази студиознио, негујући соптвени стил у превођењу дела великог писца на аутентични филмски језик.

Прва од укупно три ектранозације које је урадио Јосиф Хејфиц била јхе „Дама са кученцетом” 1960. г. за тумаче две главне улоге Хејфиц је ангажовао познате совјетске глумце Алексеја Баталова и Ију Савину којој је то био деби на великом екрану.

Успеху филма који ће уследити допринели су и интерпретатори осталих улога: Нина Алисова, Пантелејмон Кримов, Јуриј Медведев, Владимнир Ернберг и Јаков Гудкин.

На међународном фестивалу у Кану 1960. „Дама с киченцетом…” је заједно са „Баладом о војнику” легендарног Герогија Чухраја добила награду за најбољи програм, а редитељу Хејфицу је на Међународном фестивал најбољих филмова у Лондону додељена почасна диплома за режију.

Шест година након овог великог успеха Јосиф Хејфиц по причи „Јонич” свог најомиљенијег писца, а на основу сопственог сценарија снима филм „У граду С…” (1966.) у којој ангажује велику екипу првокласних совјетских позоришних и фимксих глумица као што су Алексеј Баталов, Ија Савина, Андреј Попов, Анатолиј Папанов и други.

Годину дана касније филм је приказан на међународном фестивалу у Риму добивши награду “Капитолски Јупитер“.

По трећи пут Хејфиц се враћа Чехову 1973. кад екранизује његову причу „Дуел” дајући свом филму назив „Лоши добри човек” у коме је ангажовао култног совјетског глумца, песника и певача Владимира Високог из позоришта Јурија Љубимова на Таганки. Поред овог легендарног уметника, мужа Марине Валди, у „Лошем добром човеку“ Хејфиц је ангажовао плејаду глумаца као што су Ољег Даљ, Људмила Максакова, Јуриј Медведев, Анатолиј Азо и други.

На В фестивалу нација одржаном 1974. г. уТаормину (Италија) Висоцки је био овенчан одличјем „Харидба“ за набољу мушку улогу на фестивалу, а те исте године на X Међуанрдом филмском фестивал у Чикагу редитељу Хејфицу је доделејна награда „Сребрна плоча“ за уменичка достугнућа у екарнизацији Чехвочјевих дела.

У „међусмени” снимају и други редитељи

У „међусмени” између Хејфицовог „филмског читања“ Чехова, по делима овог великана снимали су други редитељи. Тако је 1960.   Герман Лиманов направио кратки тв филм од приче „Драма” са Фаином Раневском и Борисом Тенином,   да би годину дана потом прича „Дом са мезонином” захваљујући редитељу Јакову Базељану уз подршкз глумаца Сергеја Јаковљева, Нинеле Мишкове, Олге Жизњеве, Јурија Леонидова била пренета на филмско платно.

Ту је и „Душечка” (1966), уметнички филм, драма по причи Чехова са истим насловом, у режији Сергеја Колоса са Људмилом Кастакином и Роланом Биковим.

Године 1969. из совјетсле продукције излази филм „Главни сведок” који је Адам Мансаров снимио по сценарију Александра Витова   а     по мотивима три Чеховљеве приче: ”Сквер од цеви”, „Сирена“ и „У суду“ са Еленом Санајевом и Александром Бељавским у главним ролама.

Андреј Михалков- Кончаловски екранизује „Ујка Вању“ за који добија „Сребрну шкољку“ у Сан Себестијану, „Сребрну сирену“ у Сиренту и „Сребрну медаљу“ у Милану

Прву велику Чеховјеву драму, „Ујка Вању“ екранизовао је Андреј Михалков–Кончаловски, (син аутора совјетске и руске химне, познатпг дечејг песника Сергеја Михалкова преминулог 2009, а рођени бат оскаровца Никите Михалкова) који је окупио великане совјетског глумишта као што су Сергеј Бндарчук, Инокентије Смоктуновски, Владимир Зелдин, Ирина Мирошниченко, ЈекатаринаМазурова…

На Међунариднон фестивал у Сан Себестијану (1971.) филм је добио „Сребрну шкољку”, а годину дана касније на фестивалу совјетских филмова у Соренту, Кончаловском је додељена „Сребрна сирена”, да би му на фестивалу у Милану (1974) придодата „Сребрна медаља. ”

„Мој живот“ у три дела редитељског тандема Никулин-Соколов

„Мој живот“ назив је једне Чеховлејве приче по којој су 1972. режисери Григориј Никулин и Виктор Соколов снимили истоимени фим у три дела у коме су се сплели различити жанрови са доминантном историјско-биографском драмом. Главне улоге биле су поверене Станиславу Љубшину, Алиси Фројндлих, Маргарити Терховој.

„Механички пијанино” Никите Михалкова (1977.) са мотивима из седам Чеховљевих прича који му доноси „Велику златну шкољку” из Сан Себастијана и још три награде са међународних фестиавала

Један од набољих филмова снимљених по Чехову је „Незавршена драма за механички пијанинио“ редитеља Никите Михалкова (1977.)

У филму су коришћени мотиви чак из седам Чеховјевих прича „Без очевине“, „На мајуру”, „Наставник књижевности“, „Мој живот”, „Три године“ и „Комад без назива“.

У бројној глумачкој екипи истицали су се сам редитељ,   затим Александар Каљагин, Елена Соловеј, Антонина Шуранова, Наталија Назарова…У филму је звучала музика Гаетана Доницетија, Франца Листа, Сергеја Рахмањинова.

Награде и номинације: 1977. - МФФ у Кратхену (Специјална награда жирија Алекснадру Каљагину); у Сан Себастијану Никита Михалков добија „Велику златну шкољку“ за режију, 1978: на међународном фестивал ауторског филма   у Београду Михалкову је додлејен Гран при Савеза филмских и телевизијских уметника Југославије, на МФФ у Чикагу Михалков је добио „Златног Хјуга“,   а те исте годинре додлејена му је и награда „Давид Донатело”.

Никита Михалков ће 1987. г. снимити још један филм чији је сценарио (Александар Адабашин) инспирисан причом великог руског приповедача и дрмаксог писца.

„Очи чорније“ Михалкова са Марчелом Мастројанијем (награда на Канском фестивалу за најбољу мушку улогу)

Биле су то „Очи чорније” по мотивима приче „Дама са кунчецетом” која је редитељу Јосифу Хејфицу пре 27 гидина донела елику успех у Кану. Сценарисо је напсиао Алекснадар Адабашјан, а филм је реализован у продукцији филмског прогарама РАИ (Радиотелевисоне Италиана).

Михалков је поред двадсетак совјетскиох глумаца међу којима су били Инокентије Смоктуновски, Еелена Сафонва, Всеволд Ларионов анагажовао у то време у филмком гледалишту једног од најпопуранијих   и свакако најлепших глумаца на свету Италијана Марчела Мастројанија који је на Канском филмског фестивалу те године добио нагарду за најбољу мушку улогу. Сниматељ је био Фрако ди Ђакомо,   музика Франсис ЛејИз.

Између два остварења Никите Михалкова, у Совјетском Савезу   је по мотоивима Чехова   снимљено десетак филмова

Осам прича за „Смешне људе“ (Мало ли је?)

Редитељ Михаило Швејцер је „Смешне људе“ (1977) снимио користећи мотив из осам приче, од „Разговра човека са псом” до „Дебелих и мршавих”, а у филму је прозвучала дирљива музика Исака Шварца. Наступала је цела чета глумаца са Јевгенијем Леоновим и Налијом Гунадаровом као командирима.

ТВ филм-балет „Ањута“ (1982.) по мотивима приповетке „Ана на врату“

Александер   Белински и Владимир Васиљев реализовали су 1982. према причи „Ана на врату“ телевизијски филм-балет „Ањута” са кореографом Владимиром Васиљевим и композитором Валеријем Гаврилиним, док су глумачки ансамбл предводил Јекатарина Максимова и Владимир Васиљев, један од редитеља.

„Ко је шта у губернијском животу“ –не зна се

"Ко је шта у губернијском животу“ назив је фима којим је Борис Ганатар 1983. за телевизијско извођење адаптирао више Чеховљевих водвиља и раних прича међу којима су „Свадба“, „Јубилеј”, „Просидба” и друге, а глумачку екипу су предводили Лија Ахеџакова и Јуриј Богатирјев.

Од „Волође великог, Волође малог“ па све до „Моје миле и нежне ствари“

Режисер Вјачеслав Кристрпофович је (1985.) је екранизовао причу “Волођа велики, Волођа мали “.

Две године касније сценариста и редитељ Емил Лотјану је за филм прилагодио причу „Дама у лову“ од које је напарвио трагичну мелодрама под називом „Моја мила и нежна звер“, с Галином Бељејевом и Ољегом Јанковским у главним ролама, по оцени филмске критке једно од најупешнијих „превођења“ Чехова на филмски језик. Овај филм је постао познат и по музици Јевгенија Доги, која је постала класика совјетске уметности компоновања.

Висока ликовност „Црног монаха” и награда за камеру у Венецији, И „Жорж Садул“ у Француској

По причи „Црни монах” редитељ Иван Диховнични снима истоимени филм (1988), мистичну драму у којој су посбено изражени детаљи и ликовна решења за која је сниматељ Вадим Јусов, као и филм у целини добио награду за камеру на фестивалу у Венецији, а у Француској му је додељена награда „Жорж Садул”.

Запажене креације су остварили Татајана Друбич, Станисалв Љубшин, Петар Фоменко и други глумци.

Два филма ван Русије- „Ујка Вања“ – „Цутрy Лиефе“ у Аустралији и „Вамиy он 42” у САД

Ван Русије су снимљена два флима по Чехову: у Аустралији И САД.

Мајкл Блејкомор у Аустралији 1994. г. екранизовао „Ујка Вању” под назвом „Сеоски живот“ (Cuntry liefe) у којој се основна сижејна линија поклапа са Чеовљевом, само што се радња збива на другом месту и у другом времену. Композитор је Питер Бест,   сниматељ Стивен Виндон, а у филму се појављују Сем Нил, Грета Скаки, Патриша Кенеди.

Луј Мал је те исте године у САД екранизовао такође „Ујка Вању” по сценаријуАндреја Грегорија и Дејвида Мемета. Филм се звао „Вања (купатило) у 42. улици“ (Vaniy On 42nd Street).
У филму глумци једног банкротираног позоришта у 42. улици у Њујорку одржавају пробе „Ујка Вање”. Музку је написао Џошуа Редман, а улоге су тумачили: Џулиана Мур, Фиби Бренд, Лини Коен, Џорџ Гејнс, Лари Пајн…

„Престенчић златни и букет румених ружа“ (ко би рекао) – „Из јаруге“

„Прсетнчић златни, букет румених ружа” је назив фима који је по мотивима приче „У јарузи“ 1994. за Ленфилм снимио Дмитриј Долињин са Еленом Кориковом, Виктором Павловим, Сргејем Јушкевичем у главним улогама. На фестивалу „Млади филм Русије” одржаном 1995. Елена Кориклова је награђена за најбоље одиграну женску улогу, а годину дана касније редитељу Долињинуи глимцима Елени Кориковој и Сергеју Јушкевичу додлејење су награде филмске штампе „књижевност и филм” за „верност руској класичној литератури”.

Чеховски мотиви Кире Муратове

Године 2002. класик рукске киноматографије, Кира Муратова,   је снимила један од најнаграђенијих руских филмова уопште „Чеховске мотиве” слободно интероретрајући сижеје из приче Тешки људи и недовршене драме веиког писца „Татајана Рјепина“. Трагедија се дешана напоредо са безаленом комедијом, снимљена је у реалном времену, наступају извођачи трупе „Маске-шоу” и многи други у овом неочекивном филму настањеном све самим парардоксима. Изванредне креације су оставрили Жан Даниел, Наталија Бузко, Сергеј Бехтјоров, Геогије Делијев, Нина Русланова, Александр Бакширов. Дуг је списак награда који је овај филм Кире Муратове добио. Најпре треба поменити награду жирија руске филмске штампе на XXИВ Московском међународном филмском фестивалу, затим награду за најбољу режију на X фестивалу руског филма „Прозор у Европу” у Виборгу, а није га мимоишла ни Национална награда филмске критике „Златни Овен” - 2002. г за најбољу режију. Онда је уследила награда ИX фестивала „Књижевност и фим” Муратовоj за обострано оећање савремености при читању Чехова, коју је пратила и награда за „најбољу уметничку израду костима” (Руслан Хвастов”), па Националне киноматогрсђафске награде „Ника“ за 2002. г.
Филм „Чеховски мотови“ је учествовао на 37. Међунрдоном фимском фестивал у Карловим Варима.

„О љубави” и друге приче (зар треба још која)

Екранизација Чеховљевих дела се нставља.
Срегеј Соловјев 2003. г. снима филм са насловом „О љубави” по мотивима три приче Антона Павловича: „Доктор”, „Медвед” и „Волођа “.

Како је објаснио сам редитељ, сједињујћи у једну целину веома различите приче и по садржају и по стилу, он је покушао да протумачи „чеховско схватање љубави”.

Филм је окупио величанстевни глумачки ансамбл у којему се посебно истакли Татајана Друбич, Александр Абдулов, Јевгенија Крукова, Алекснадр Збрујев, а такође и Кирил Биркин који је у време снимања филма био ученик X рареда средње школе. Музику је компоновао Андреј Головон, а снаматељ је био Јуриј Клименко.

Последњи филм по Чехову снимљен је 2009- године. г. „Павиљон број 6”, редитеља Карена Шахназарова, који је заједно са Александром Бородјанским и аутор сценарија.
Фабуларна основа из приповести је сачувана, а радња филма је пренета у данашње време.

Филм је премијерно приказан 3. септембра 2009, учествовао је на беогардском ФЕСТУ и проглашен за најбоље филмско оставрење на фестивал у Порту (Португалија).
У галвним улогама су наступали Владимир Иљин, Алексеј Вертков, Александар Панкратов-Чорни, Јевгеније Стучкин, Алексеј Жарков…