Слободан Рељић: Оно наше што некад бејаше

„Мултикултурализам је потпуно пропао!”, рекао је Удо Улфкоте, портпарол ПЕГИДА, у Дрездену на протестима... Али, не! Није Улфкоте. То је рекла Ангела Меркел, још у октобру 2010. Дејвид Камерон јој се придружио фебруара 2011. А месец дана касније и председник Француске Никола Саркози је усвојио ту велику мисао. Од тада ни други слободни европски лидери нису ћутали...

Па, шта су онда ти људи недавно радили у Паризу подржани Мајом Гојковић и великим љубитељем европских вредности Ивицом Дачићем? Давали вештачко дисање мртвацу у хладном гробу? Или дошли да оштре глогов колац за коначно упокојење? На то питање нема јасног одговора. Јер све поруке су ту двосмислене.

Нико се не бави ни питањем: а шта су свих ових година чинили настрадали циници из сатиричног магазина „Шарли ебдо”? Ако узмете „случај пророка Мухамеда” или, по односу према исламу – потпуно контрадикторан приступ Косову, онда је јасно да су следили „велика упутства”. Увек двосмислена.

На крају и питања: за шта су се, у ствари, заузеле стотине хиљада људи у Паризу и европским престоницама кад су као „Ја сам Шарли” штитили „европске цивилизацијске вредности”, „независно новинарство” и „слободне медије”. Хајде да се не бавимо случајем РТС-а кад су – у Бриселу режираном комаду сатиричног наслова „Милосрдни анђео” – као тихи лептири спржени новинари који су радили против монопола НАТО истине. Али истинољубиви медији и демократске владе су објавили и да Садам Хусеин има биолошко оружје, да би једну земљу претворили у девети круг пакла. Наравно, биолошког оружја није било. Или: „масакр на Тјенанмену”. Али, из докумената које је објавио „Викиликс” јасно је да није било масакра, тек рутинско растурање демонстрација „пендрецима и дрвеним палицама”. Или: Рачак. Кога је то од људи и народа који држе до „европских вредности” занимало што је верификатор ОЕБС-а Вилијам Вокер „верификовао” бруталну крваву лаж?

Ово су само јаки примери деловања „независних новинара” и „слободних медија”. Али комплетно деловање тих „цивилизацијских вредности” је – манипулација. Бесни би то окарактерисали као индустрију лажи, а промишљени Ханс Магнус Енцесбергер тачније – „индустрија свести”.

Не мора се доказивати да индустрија не држи до независног делања или слободних креација. То су занатлијске вештине, превазиђене као нископрофитабилне. Хаос који је настао у западном јавном мњењу после догађаја у редакцији „Шарли ебдоа” јасно показује да, у оно занатлијско доба успостављених, принципа слободне штампе више нема. Постоје само интереси корпоративног капитала чија је то маска. Сав кредибилитет таложен два века у настојању да се створи либертеријански модел штампе претворио се у – огољену пропаганду.

У таквим медијима, новинарима – којима бејаше намењена улога интелектуалног надгледања друштва – ампутирана је савест. Па власници не морају да „иду у телевизијски студио да би били сигурни да водитељ локалног ток шоуа или репортер раде шта они желе... На делу је процес који одређује како људи сигурно напредују ка местима менаџера, уредника, итд... тако што сами усвоје вредности власника. Тако, „успешан човек” себе и може „описати као сасвим слободног”. И горљиви либерали као (колумниста „Њујорк тајмса”) Том Викер могу да кажу: „Видите, нико ми не говори шта да кажем. Ово је апсолутно слободан систем.” И, за њега, то је истина. Пошто је показао, на задовољство газда, да је усвојио њихове вредности, „он је слободан да пише што год жели”, објаснио је тај механизам Ноам Чомски пре две деценије.

Ад хок покрет „Ја сам Шарли” је фатаморгана. Не може се одбранити оно чега нема. Јер то је само „оно наше што некад бејаше”, а што је Хана Арент после објављивања „Пентагонских папира”(1967), кад су Американци схватили да су им слободни медији о Вијетнаму јављали само лажи, описала као психотично трежњење: „Увек се долази до тачке после које лагање даје супротне резултате. До те тачке се долази кад је публика, којој се лажи упућују, присиљена да потпуно одбаци разлику између истине и лажи да би преживела.” Ово је то озбиљно време, а драма преживљавања је у току.
 

Новинар, аутор књиге „Криза медија и медији кризе”
Извор: Политика.рс/ Двери