„Напуштена” генерација која је успела

Букурешт, Радуканени, Мадрид – Мајка је напустила породични дом у Румунији када је Мадалина Оприсан имала 13 година. Отишла је у Израел да ради као чистачица. У наредних тринаест година Мадалина је видела мајку само четири пута.

Мадалина и њена млађа сестра Јоана су остале да живе са тетком у родном граду Бакауу. Мадалина је у школи била бојажљива, просечна ученица за коју нико није мислио да ће стићи до универзитета. Иза ње је била тешка породична историја – отац који их је напустио и насиљу склон очух.

Овакав почетак приче о Мадалини и њеној сестри садржи све потребне елементе за још један срцепарајући медијски извештај о „напуштеној деци” коју су у Румунији и другим источноевропским земљама родитељи остављали да би потражили посао у неким богатијим деловима света.

У таквим причама публикованим у румунским и страним медијима обично се у први план истичу екстремни случајеви, примери деце која су се окренула насиљу или чак извршила самоубиство.

Међутим, после мајчиног одласка, Мадалина као да је процветала. Почела је да ниже успехе на школским такмичењима, завршила је најбољу средњу школу у граду и добила стипендију за студије новинарства у Букурешту.

„Тешко ми је падало то одгајање на даљину, преко скајпа. Али то ме је у исто време учинило снажнијом”, каже Мадалина (26), седећи у ресторану у центру Букурешта.  

Мадалина и њена сестра су пример „напуштене деце”, како их често описују, која су успела да израсту у успешне младе људе. То је страна приче која се у медијским извештајима и јавним дебатама о миграцији и утицају миграције на породицу најчешће занемарује.

Да бисмо открили како и по коју цену су успели, Балканска истраживачка мрежа (БИРН) разговарала је са више од 30 младих људи који су постигли успех у свом послу или на студијама, а одрастали су далеко од родитеља који су отишли у иностранство.

Међу њима су били један машински инжењер, систем аналитичар, директор продаје, уметник, музичар, асистент на психологији и студенти уписани на различите факултете, од економије до архитектуре.

Њихови родитељи су радили или раде у земљама као што су Шпанија, Италија, Немачка и Велика Британија. Наши саговорници су били стари између 18 и 28 година и потицали су из Румуније или њеног мањег источног суседа, Молдавије, која је етнички и језички блиско повезана са Румунијом, а из које је такође велики број људи отишао на рад у иностранство.

Приче неколицине њих показују на који начин им је одлука родитеља да напусте земљу донела корист, али у исто време откривају и високу емоционалну цену успеха.

„Родитељи тако заправо покушавају да промене друштвени статус породице”, каже Мадалина. „Одлазе у иностранство да раде као неквалификована радна снага да би тако осигурали бољу будућност за нас, за следећу генерацију код куће.”

Намрштеног лица се присећа како је мајка продавала новине, конзерве хране из Турске и цигарете из Молдавије.

„Да је наставила да ради за 300 евра месечно, не би могла да плати моје студије, приватне часове или путовања”, признаје она. „Париз сам видела пре Букурешта.”

После дипломирања, Мадалина је радила као новинар за водећу румунску комерцијалну ТВ станицу ПроТВ, а данас је менаџер за комуникације у непрофитној организацији која помаже другим хуманитарним организацијама у примени нових технологија.

У последње две и по деценије милиони Румуна су напустили земљу у потрази за послом у иностранству. Први талас миграције се одиграо одмах после пада комунизма 1989. године. Други је почео пре нешто више од десет година, када је Европска унија укинула визна ограничења за улазак у шенгенску зону, унутар које се прелазак граница не контролише, а која обухвата 26 земаља.

Румуни и други имигранти су проналазили послове у западној Европи као зидари, пољопривредна радна снага, чистачи, радници у домовима за старе и у другим делатностима. Многи су за собом остављали децу да о њима брину супружници или рођаци, или да живе сама, ако су веровали да су деца за то довољно стара.

Према подацима румунске Управе за заштиту деце, више од 84.000 деце одрастало је са једним или оба родитеља на раду у иностранству. Невладине организације процењују да је вероватније да их је било око 350.000 – највише у читавој Европи. Процењено је да се у Молдавији око 177.000 деце налази у сличној ситуацији.

Пре седам година судбина „напуштене деце” је постала важна тема у румунским медијима. Емитован је и документарни филм „Сами код куће” о троје деце која су због одласка родитеља извршила самоубиство. То је изазвало бурне реакције широм земље и привукло још већу пажњу медија.

„Било је неколико изолованих трагичних случајева које медији радо користе да би привукли пажњу”, изјавила је Викторија Неделчјук, стручњак за миграције из Фонда за отворено друштво у Букурешту. „Али миграција доноси и бројне погодности.”

Викторија Неделчјук каже да новац који родитељи шаљу кући омогућује деци да купују компјутере, уче да користе нове технологије, уписују се на боље колеџе и универзитете и путују у иностранство.

Многи од оних који су обележени као „напуштена деца” осећају се несхваћено.

Андреј Добра, ветеран међу румунским блогерима, изјавио је за БИРН да су његови родитељи отишли у Шпанију када му је било 13 година и оставили га да живи са тетком. Намеравали су да остану тамо само једну годину, али никада се нису вратили. Сада их виђа само у сезони годишњих одмора.

„Никада се нисам осећао напуштено и никада нисам осетио мржњу према њима. Знам да су отишли и жртвовали се због мене, због нас”, каже Андреј, иначе јединац, који данас има 28 година.

Међутим, резултати социолошких истраживања указују на разлике између деце која су одрастала са родитељима код куће и напуштене деце. Петнаест одсто деце чији су родитељи били у иностранству имало је проблема са полицијом, у поређењу са само десет одсто деце која су одрастала са родитељима. Тридесет шест одсто деце са оба родитеља у иностранству је изјавило да се осећају усамљено, а 22 одсто да верују да их нико не воли.

Сестре Оприсан су на одсуство мајке реаговале на различите начине. Јоана је одржавала блиске везе са њом, док је Мадалина мање-више прекинула сваку комуникацију.

„Отишла је пре него што сам добила прву менструацију. Била сам код тетке, копали смо кромпир и страшно сам се уплашила, јер ме нико није упозорио”, каже Мадалина. „Предуго смо живеле одвојено.”

Групе за заштиту права деце већ годинама настоје да издејствују бољу законску заштиту за децу са исељеним родитељима. После осам различитих верзија предлога закона, румунски парламент је у септембру 2013. усвојио нови закон који предвиђа казну од 500 до 1.000 румунских леја (приближно 115 до 230 евра) за родитеље који не обавесте власти да одлазе на рад у иностранство и не обезбеде одобрење суда за стараоца који ће бринути о деци најмање 40 дана пре одласка.

Међутим, закон не обавезује школе да обавесте надлежне органе ако наставници примете да су родитељи оставили дете. Ипак, неке школе саме улажу напор да помогну деци чији су родитељи у иностранству.

У селу Радуканени на северу Румуније, дуж неасфалтираног земљаног пута којим свакодневно промичу коњске запреге, нанизане су новосаграђене куће. Према подацима локалних власти, око 150 родитеља из 500 породица колико их има у овом селу отишло је на рад у иностранство.

Директорка локалне школе Кока Кодреану набраја ваннаставне активности које се организују за напуштену децу, као што су драмска секција, музичке и уметничке групе. „Као школа чинимо све што можемо да им будемо и родитељи и лекари и пријатељи.”

У старој учионици плавих и белих зидова у једном углу стоји пећ на дрва. Александра Ладан, десетогодишња девојчица кратке црне косе, једно је од шесторо деце у одељењу чији су родитељи у иностранству. Мајка је отишла у Италију када је Александра имала само седам месеци. Данас су пријатељице на „Фејсбуку”. Тако Александра зна да је мајци добро и да сада има нову породицу.

„Тамо могу да видим њене кратке видео-снимке са новом бебом”, каже Александра. Понекад недељом и разговарају преко „Фејсбука”. Али мајка никада није та која зове. Чак ни за рођендане, каже кроз плач Александра, која живи са оцем, дедом и баком.

Неколико месеци касније, Александрина мајка је дошла у Румунију и срела се са својом ћерком први пут после десет година. Александра нам је преко скајпа рекла да је било „необично” провести неко време с мајком.

Упркос траумама које је претрпела, Александра је једна од најбољих ученица у одељену, каже њена наставница. Да ли ће деца као што је Александра постићи добар успех у школи и одржати емоционалну стабилност зависи од више фактора, укључујући њихову личност и подршку коју добијају од важних одраслих особа у кружењу, кажу стручњаци.

Лина Вдовиј