Победа која је задивила свет

Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника.

„Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој србској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније србска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка.

Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра до 15. децембра 1914. и данас се изучава на многим војним академијама, јер представља јединствен пример у историји ратовања да једна војска, која је већ била „виђена” за капитулацију извршни прегруписавање и напад, противника потуче „до ногу” и потом га, за само десет дана протера са своје територије.

Како је до тога дошло? Аустроугарске трупе су, после двомесечне битке на Дрини у којој је србска војска била натерана на повлачење, 16. новембра у западној Србији започеле велику офанзиву. На фронту, чија је дужина износила око 200 километара у офанзиву је кренуло око 400.000 одморних и добро наоружаних аустроугарских војника, распоређених у Пету и Шесту армију, као и групе „Шњарић” и „Хаусер”. Циљ офанзиве, којом је командовао генерал Оскар Поћорек био је једноставан – да се Србија војно порази, окупира и потом, као држава заувек уклони са карте Европе.

Насупрот њима налазила се, већ уморна и претходним биткама прилично проређена србска војска – око 270.000 војника, распоређених у Прву, Другу и Трећу армију, Ужичку војску, Обреновачки одред и трупе одбране Београда. Главни удар примила је Прва армија на чије је чело, уочи битке уместо рањеног Петра Бојовића дошао, немирни духом, често оспоравани и из политичких разлога већ неколико пута пензионисани генерал Живојин Мишић.

Битка је имала три фазе. У првој, која је трајала од 16. до 28. новембра србска војска била је у дефанзиви и константном повлачењу, прво на леву обалу Колубаре и Љига, а потом, после напуштања Ваљева на позиције око Горњег Милановца. Са тих позиција је 29. новембра извршено ново повлачење чиме је започела друга фаза битке. Прва армија, одлуком генерала Мишића повучена је на линију Липе – Трипавац – Мрамор – Главица – лева обала Дичице, односно знатно западније него што је то од њега Врховна команда, у првом тренутку тражила.

То је војсци омогућило да се два дана одмори и припреми за напад, а фронт је скраћен за око 40 километара. Осим тога, коначно је стигла и дуго очекивана артиљеријска муниција, која је претходно морала да се, на брзину скраћује, јер је набављена била за 2,5 милиметара дужа од оне коју су србски топови до тада користили. Као посебна подршка на фронт је пристигла и последња резерва – 1300 каплара, коју је чинио цвет српске младости и интелигенције.

Трећа фаза – свеопшта контраофанзива започела је у зору 3. децембра. Генерал Мишић је дан раније војсци дао следећу заповест: „Чим непријатељ окрене леђа треба га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га треба енергичније јурити, обасипајући му редове ватром. Решио сам да сутра рано предузмем напад целом армијом. У овом смислу обавестите сву господу официре и војнике. Стрпљењу, ваљда треба да једном буде крај.”

Огромни су били и губици са обе стране - аустроугарска војска изгубила је 27.000, а србска 22.000 војника

И војници су послушали свог команданта. Док су аустроугарске трупе 2. децембра победоносно ушле у без борбе предати Београд и док су новине по Европи јављале да је Србије пред капитулацијом почела је офанзива наше војске. Прва армија је, до 5. децембра овладала свим значајнијим висовима Сувобора и Маљена, што јој је омогућило даље напредовање. Нису заостајале ни остале армије, тако да су све јединице аустроугарске војске биле принуђене на потпуно повлачење. За само 10 дана они су напустили положаје у западној Србији, па се већ 12. децембра највећи део аустроугарских војника код Обреновца, преко Саве „евакуисао” из Србије. У престолни Београд србска војска ушла је 15. децембра. На њеном челу налазио се стари краљ Петар, о чему је „Политика” од 21. децембра известила: „После очајне борбе на Железнику и Жаркову и после смрти Јелачићеве регименте на Торлаку краљ Петар ушао је у Београду у уторак 2. децембра у 9.40 часова пре подне. По варошким улицама још је трајала борба, мала прва коњичка патрола још је разгонила буљуке аустријских војника, када се одједном појавио краљ на аутомобилу носећи слободу своме Београду.”

Тако је ослобођењем Београда, победом српске војске завршена Колубарска битка, као и целокупно војевање на балканском ратишту 1914. године. Србска врховна команда, са поносом је могла поручити: „На територији краљевине Србије не налази се више ниједан слободан непријатељски војник.”

Током Колубарске битке србска војска заробила је 323 официра, 42.215 подофицира и војника, 43 заставе, 142 артиљеријска оруђа, два авиона, као и више од 60.000 пушака. Огромни су били и губици на обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а србска 22.000 војника.

Због извојеване победе у Србији се осећао понос. Свуда се величала војска, њена упорност и издржљивост нашег народа који је победио много јачег непријатеља. Све више се почело говорити и о уједињењу србског и осталих јужнословенских народа, а веровало се да Аустроугарска више неће имати снаге да нас, у скорије време нападне и угрози. Тако је „Политикин” уводник од 21. децембра завршен следећим речима: „Без ичије помоћи, снагом својих мишица и чистотом своје праведне ствари Србија је извршила једно велико, натчовечанско дело. Она је спасла себе саму, спасла је свој народ и поставила је чврст темељ за народно ослобођење и уједињење коме више не може бити никакве бране.”

Крај Колубарске битке није био и крај великих искушења и жртава. Још битка није била ни честито завршена, а појавила се нова опасност – епидемија тифуса која је, у зиму и пролеће 1915. однела више жртава него Церска и Колубарска битка заједно, а јесен те године донела је нова искушења и страдања. Колубарска битка остала је темељ на којем су, после много одрицања и жртава грађени нови успеси и победе.

Унапређење генерала Мишића

Више пута пензионисан и оспораван, генерал Мишић није увек био у милости политичара и државника. Али, војничку вештину и врлине није му нико могао оспорити. Зато је, одмах по завршетку Колубарске битке унапређен у чин војводе и то од, њему не увек наклоњеног регента Александра Карађорђевића. У телеграму регента Александра, који је пренела и „Политика”, између осталог се каже: „Команданту Прве армије, господину војводи Живојину Мишићу! Са свим официрима, подофицирима и војницима, мојим дичним јунацима Прве армије примите моју топлу захвалност за искрене честитке и жеље које сте ми упутили о мом рођендану. У исто време желећи да вам дам највишег доказа колико ценим ваш рад лично и заслуге Прве армије у нашој офанзиви драго ми је саопштити вам да вас на данашњи дан производим у чин војводе.”

Како је страдала „Политика”

Током аустроугарске окупације Београда „Политика” није излазила, а после ослобођења требало је да прође готово недељу дана па да лист, на задовољство његових читалаца жељних вести и информација поново буде покренут. Разлог томе лежи у чињеници да је, током боравка Аустроугара редакција листа била готово уништена. О томе је „Политика” детаљно обавестила читаоце, у тексту у којем се, поред осталог каже: „Пуна четири дана требало је, па да се у просторијама ’Политике’ поправи, почисти и уреди оно што су Аустријанци починили. Слагачко одељење је цело урнисано, тако да смо сва слова морали бацити и уредити нову слагачницу. Све фиоке, сви ормани, сви писаћи столови су обијени и разваљени. Штампарска боја је расута, а флаше мастила разбијене су о беле хартије. Насред администрацијске собе ложена је ватра, али срећом до пожара ипак није дошло...” Тако су, још пре сто година страдали „неподобни” медији, а аустроугарске власти су, приликом повлачења поред већег броја Београђана, у заробљеништво повеле и четири „Политикина” радника – три типографа и једног машинисту.

Јован Гајић,