Ремек дела у млиновима индустријализације

„Тражећи новац за социјалистичку реконструкцију СССР, влада је наредила да се прода део експоната музеја“- сува је цртица из мемоара бившег директора Ермитажа, која говори о томе како је на прелазу из 20-тих у 30-те године прошлог века почела страшна пљачка Ермитажа. Највећи пљачкаш је била сама држава, која је тада означила индустријализацију као приоритет.

Од 1929.године до 1934.у Ермитажу је царовало безвлашће и потпуно незнање. Необразовани, али наоружани људи су без престанка износили из музеја слике, најистакнутија дела великих мајстора, најскупље уметничке примерке, јувелирне и нумизматичке колекције, историјски намештај. Ово је све преко посредника одлазило на запад, продавало се за бесцење на берлинским аукцијама или чак у америчким робним кућама. Чак су се и директни захтеви и наруџбине милионера тада испуњавале. А када је распродаја стала, највише захваљујући противљењу запослених у музеју, који су писали писма адресирана на „највише“ совјетске инстанце, испоставило се да је Ермитаж остао без својих највреднијиих бисера. Између осталог педесет ремек дела светског значаја: платна Рафаела, Рембранта, Тицијана, Ван Ајка. Сећајући се читавог списка, данашњи главни чувар-кустос Ермитажа Светлана Адаскина говори:

- То су десетине хиљада најразличитијих предмета. Наравно, експозиције Ермитажа би данас потпуно другачије изгледале, да није било те распродаје. То је тешка и свакако трагична страница историје.

Најстрашније безумље „продаваца из Ермитажа“ је било то што су почетком 30-тих схватили да је оно што су од продаје уприходовали, једва нешто више од свега једног процента националног дохотка државе и суштински никако не утиче на ток индустријализације. А оно што је заиста учињено, био је колосални губитак националне културне баштине и међународне репутације Совјетског савеза. „Продавци“ су говорили потом да су продавали другоразредне експонате или копије. Али, то није тачно. Истина је да, како говори доктор историјских наука Сергеј Базанов, у тренутку који је био веома тежак за државу, било усвојено превише једноставно решење:

- Оно је свакако потпуно погрешно. Обзиром да се баштина не сме одузимати. Они сами су крајем 1917.године усвојили декрет о очувању уметничких дела, историјских споменика, а онда су ипак сами то учинили- уништили или продали...

По мишљењу Сергеја Базанова, прави и добар извор прихода, који би ишао у прилог индустријализации је тада могла бити продаја сировина- дрвета, угља, рибе. Али, било је лакше наћи „брзи новац“ у музеју, тим пре што су већ тада све цркве биле покрадене и „наравно уз сагласност државних званичника“- подвлачи историчар:

- Мислим да су Лењин и Стаљин, како се каже, били оберучке за једноставно решење, како би брзо добили новац. За трговину сировинама су потребни танкери, возови, а у овом случају са уметничким предметима,све стане у неколико кутија или кофера.Ти предмети наравно, нису нестали без трага, ти експонати сад леже у разним музејима широм света, у приватним колекцијама и више се не могу више вратити.

Најчудније је што су ти предмети, који су онда били продати по читавом свету, још увек на инвентарним списковима музеја. Они нису уклоњени са спискова, а требало би да буду, сматра Светлана Адаскина. Тако би Министарство културе ставило тачку на причу са овим предметима од светског културног значаја који су некада припадали Ермитажу...