Каква је будућност руске националне мањине у Србији?

Да ли имају право Руси који живе на територији Републике Србије на формирање свог националног савета? У сваком случају, такав предлог дала је Асоцијација потомака у Србији "Романови", са седиштем у Новом Саду. Председник асоцијације Јован Иванов сам је потомак једног од руских емиграната који су 20-их година прошлог века побегли од Октобарске револуције. Значајни њихов део, као што се зна, примио је србски краљ Александар Први Карађорђевић.

- Мој деда је дошао 1918. године после догађања у Русији. Он је завршио правни факултет у Москви 1916. године. Заузимао је значајан положај у Србији. Он је био управни и политички секретар Дринске бановине. Како је Краљ одређивао он је ишао по Србији и обављао те разне државне функције. А 1941. године, кад је почео рат и када су Титови партизани ушли у Ужице где је живео, они су га стрељали зато што је био бели Рус. По пасошу Србије ми смо србски држављани, али смо руски потомци који се осећају Русима. Сада по закону националне мањине могу уствари, и држава их у томе подржава, да освоју своје националне савете. И преко тих националних савета мањине добијају средства од Србије да развијају своју културу и свој језик овде. У Србији има око двадесетак националних мањина које су формирале своје националне савете и добијају средства од Србије да развијају културу, језике, све што је значајно за националну мањину. Једино Руси и Турци немају своје националне савете.

Ипак, постоји једно врло битно „али“. Ради се о томе, како нам је објаснио комитет за заштиту људских права у влади Републике Србије, што Руси по закону немају статус националне мањине. А то значи да они немају право на формирање националног савета. Сматрамо да овде треба да се погледа пример Кине. Када су 20-их година 20. века у Кину бежали бели емигранти, под командом генерала Чанга Џиолина били су формирани читави руски одреди. Руси су учествовали у патролирању улицама, умиривању нереда, гушењу побуна. Верна служба је помогла да они у Кини добију статус националне мањине.

Вративши се Србији, треба приметити да се односи са Русијом непрестано развијају и да се налазе у успону. Овде Руси не осећају себе странцима, о чему сведоче и речи самог Јована Иванова.

- У Новом Саду има, не само, руских потомака. Овде долазе Руси да живе. Овде је центар Гаспромњефта. Тако да сви Руси овде долазе да живе и да раде у Гаспромњефту. Ето сад сам срео једну руску породицу. Они су се доселили из Нижњег Новгорода. Одушевљени Новим Садом, остали су овде да живе и иде у школу. А сада ће кренути један разред на руском језику. Значи ту желе да виде Руса, а не да се нешто ради против Руса.

То је посебно актуално у контексту описа објављеног у руским новинама буквално ових дана. Тамо се говорило како се Европа ослобађа Руса. Према речима многих од њих, сада на њих у европским земљама гледају попреко, и зато им је постало непријатно. Као пример се наводе такозвани „најрускији“ градови као што су Карлове Вари у Чешкој и Баден-Баден у Немачкој. Неки се чуде: ми радимо у тим земљама, плаћамо порезе, помажемо државама да се развијају. У Србији, као што видимо, Руси у сваком случају остају жељени гости.

Григориј Соколов,