Интервју са Савом Росић: Прецима сви полажемо рачуне!

Временима када су људи много више умели да воле, поштују, да знају шта је оданост, достојанство, одговорност према прецима, роду, будућим поколењима. Крочили смо, дакле, у далеки свет предачких легенди, недокучиву божанску истину саткану од лепоте, од златног царства природе. У свет части и морала! У орбиту наде!Овде природа дарује, памти, штити, пресуђује, опомиње проклиње и сурово кажњава. Словенска митологија је нажалост у Србији скоро непозната. Тако су изгубљна бројна сазнања, драгоцене легенде, тајанствена казивања. Иво Андрић је писао и говорио да народ без легенди- и није народ! Понекад, баш те легенде човека терају да трага за истином. И сам Андрић је стваралачки танано, маестрално ходао стазама легенди, историје… И никада није било узалуд!

Романескно казивање о великом мирољубивом словенском народу које је верно узвраћало поштовањем, страхопоштовањем према предачком завету је врло драгоцено… Бог или природа су ЈЕДНО и нераскидиво! ОНИ - наши словенски преци то су добро знали. Књига је за наук и можда је стигла у последњем тренутку да код млађе читалачке публике пробуди жељу за трагањем према нашим дубоким словенским коренима. А они су далеки, много дубљи, и за човечанство значајнији, него што смо у стању да замислимо, наслутимо.

Преводилац Сава Росић - „ Валкиру”, руски роман о словенској јунакињи , женском витезу стилски је вешто извајала и натерала нас на дубља размишљања.

Савремене руске књижевности у Србији не би било без, наших преводиоца који у сенци –месецима, годинама упорно раде. И морају увек да нађу праву РЕЧ. To је тешко. Посао преводиоцa је рударски, исцрпљујући, посебно код нас у Србији – је и у запећку. Сави Росић „Валкира” је једна од десетак преведених књига.

–Шта вреди нешто знати а не пренети другоме? Кад се већ тако десило да сам добро научила руски и захваљујући томе прочитала значајне књиге, осетила сам потребу да то омогућим и онима који не знају руски. Поготово у ова времена када су све але и вране, теоретски добро потковане, са свих страна спопале наш несрећни народ – изузетно је важно да свако учини оно што зна и уме. Јер, живот није само: у се, на се и пода се… Његош рече „су чим ћу пред Милоша изаћи“? Толикој части се не надам, али знам да ћу полагати рачуне својим прецима: на шта сам употребила тако скупо плаћен живот? Пошто сам преводилац, а сматрам да свако треба да ради само оно што уме – то значи да, док могу, треба да преводим.

Чињеница је да преводилац мора одлично да осети, разуме књигу, познаје књижевност, правопис, граматику, руску, сем српске, али и много више од тога. Од тренутка када се латите посла, Ви почињете да „живите“ књигу и на матерњем језику. Кроз каква искушења пролазите и колико је то сваки пут за Вас изазов?

–Велика је то борба са сваком књигом! Када сам урадила „прву руку“ превода прве књиге, доживела сам разочарање. Превод се скљокао попут беживотне крпе. Помислила сам како србски није у стању да се „носи“ са руским. Али је у мени одмах прорадио наш инат па сам се латила учења србског! И открила да србски итекако може пренети све танчине руског. Кад бисте само знали колико ми је задовољство то откриће донело! Уопште, свима препоручујем да чувају језик који су поколења наших предака толико помно и с љубављу развијала и усавршавала. Погледајте у било којем речнику страних речи: свака туђица има више значења. Шта то значи? То значи да нам језик скраћују, богаље. Чему „имплементација“ кад имамо „спровођење“, „примена“. Или „процесуирање“, које бих и могла прихватити, али примењиво на Србе у хашком трибуналу: чим уђу у процес – исход се зна. А врхунац бесмисла представља „БХС“ језик, док се исто начело не примењује на „ЕАА“ који је задржао назив „енглески“. Или оно „вау!“ које је на енглеском узвик одушевљења или чуђења, док се код нас тако означава лајање паса. Најзад, језик нам кваре и непримереном употребом србских речи. Сваки пут се најежим када чујем: „ова земља“ или „овај народ“. Тако нешто могу говорити једино „експерти опште праксе“ који су само на гостовању из земље у земљу. Нико нема право да тако вређа сопствену земљу, језик или народ.

Какав је Ваш „сусрет“ са Валкиром?

–Све је почело тиме што сам сестри Ружици, пошто воли научну фантастику, из Русије донела роман „Вукодав“ Марије Семјонове. Она је годинама преводила с енглеског „Конана“, па јој је на крају додијало колико је све то упрошћено и далеко од Руса те је написала „одговор“ на „Конана“ – роман епске фатастике о митској прошлости Словена. Сестра је одлучила да га преведе на србски. Пошто је историчар уметности, а руски је сама научила, ја сам јој прегледала превод и препевала песме, којих у роману има доста. После „Вукодава“ је природно уследила „Валкира“, пошто ми се свидело како Марија Семјонова пише – њој радња представља тек повод за шире разматрање. Зато ће можда бити разочарани они који очекују невероватан след пустоловина, али ако неко жели да доживи прошлост, у романима Марије Семјонове ће пронаћи оно што тражи. А историја је учитељица живота – можда зато и траже да „раскрстимо са својом мрачном прошлошћу“… А Пушкин тако лепо рече:

Два су чувства вавек блиска свима –

И у њима срца храну ишту:

Љубав према рођеном огњишту,

Љубав к родитељским гробовима.

Кроз које сте фазе пролазили док сте преводили „Валкиру“, у које сте све светове упловили и шта сте научили? –Увек изнова кроз исту фазу „како су Срби звали…“ На пример, „чизме“ смо преузели од Турака, и реч „панталоне“ је туђица, али још увек нисам открила стари назив за њих, тако да је у роману остало „чакшире“… Морала сам узети „Речник србскохрватског књижевног и народног језика“ који САНУ издаје од 1959. године, а досад је у 17 томова стигао тек до речи „Опово“, па га реч по реч прочитати. Преостали део сам прочитала у речнику „Матице српске“ у 6 књига. Узгред, открила сам много лепих србских речи неправедно замењених туђицама. Не чуди ме, јер томе је Сергеј Кара-Мурза у својој „Манипулацији свешћу“ посветио читаво поглавље. Најкраће речено, сваки занат има свој алат, а алат мишљења су појмови. Ако су нам они нејасни, или их погрешно схватамо, како ћемо онда, чак не исправно већ уопште, и мислити! Тада нам не преостаје ништа друго до да прихватамо оно што нам натурају свакојаки гуруи (знате оно „мора да је млого паметан, ништа га нисам разумео“). А научила сам, између осталог, да „прогрес“ заправо значи „срљање у пропаст“. Јер, више нема оне озбиљности која је била својствена нашим прецима, толико тога чинимо не питајући се „чему то“, напросто зато што „сви тако раде“. Наши преци су осећали одговорност – према вишњим силама, природи, прецима… за разлику од савременог нараштаја који већином на све стране говори само о „правима“.

Шта је у свему најлепше, а шта најдирљивије?

–Најлепше је то што сам осетила тај тајанствени свет, додир са нашим далеким прецима. На крају– шта значи православна саборност? Наш народ не чине само они који сада живе, већ и наши преци и потомци. Када бисмо тога били свесни, штошта бисмо у свом животу преиспитали. Потрудили бисмо се да живимо тако да нас се преци не постиде, а потомци да се нама поносе. За мене као жену најдирљивије је било оно у чему сам себе препознала – поднаслов романа гласи „Онај кога увек чекам“. Радује ме што је макар Зима Жељеновна (Валкира) свога човека дочекала. Нека ми будући читаоци „Валкире“ опросте што откривам крај романа.

Колико сте везани за Русију, руски народ и књижевност?

–Неко би рекао да сам „русофил“, али не мислим тако. Ја сам родољуб (ту реч сада замењују туђицом „патриота“, како се зове и ракета за „хуманитарно бомбардовање“), волим свој народ, а мој и руски народ имају исте претке, тако да је то једно те исто. Сем тога, руски језик за нас представља најлакши улаз у ризницу светских знања, пошто су Руси позамашан део сами створили, а оно што нису – све су превели. А свако од нас у својој струци може користити руски, чак и ако га не зна! На пример, ако не знате енглески, ништа вам не вреде њихове књиге. Зато у руским – одовуд, одонуд, уз помоћ речника, препознавања сличних речи, разумевања основних термина – ипак можете докучити смисао. Историја нас учи да Руси и ми имамо заједничку судбину – кад год је њима било тешко, и ми бисмо награјисали! А на све оне надобудне (помно смишљене) замерке – „тешко оном кога Руси бране“ – узвраћам: хвала им и на томе што нас никада нису напали ни бомбардовали!

Коју је књигу било најтеже превести?

- Знате, преводилац је једина струка у којој (засад) нема специјализације. Обућар је „надлежан“ за обућу, кројач за одела, и само преводиоцу дају текст и кажу – преведи. Текст може бити о свему и свачему, почев од упутства за коришћење неког уређаја па све до лепе књижевности. Пошто осећам велику одговорност како према свом имену тако и презимену, трудим се да сваки превод буде оно најбоље што могу постићи. Тако да се у сваку област прво морам „удубити“ како бих смело могла свој превод потписати. У томе ми прилично помаже и недавно научно достигнуће – интернет. Пошто су сви речници прилично стари (и не увек тачни), а живот се убрзано мења, без руског претраживача тешко да бих решила многе проблеме на које наилазим.

Да ли сте икада добили неко званично признање?

–За превод „Вукодава“ Марије Семјонове са сестром Ружицом добила награду Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда, што ме је одушевило. Доказује да и у садашње време, када смо често у прилици да видимо оно „ја теби – ти мени“, има људи који суде „ни по бабу, ни по стричевима“. Награђена сам и Граматом Бојног удружења „Стег“ при Међународном фонду словенске писмености и културе из Русије за активан развој војно-родољубивог васпитања у Србији и допринос развоју руско-србског пријатељства. То сам добила због превода за сајт www.srpska.ru са којим сарађујем. Тај сајт држи Александар Кравченко, РВИ Војске Републике Српске. Игром случаја сам дошла у додир са њиме, и када ме је замолио да преводим за сајт – зар сам могла одбити младића који је са 20 година потегао чак из Казахстана да брани мој народ! Тако је настао србски одељак на сајту, који топло препоручујем свима који желе да сазнају нешто о Русији и Русима, чега у нашим „слободним и независним медијима“ нема. Код нас углавном објаве само кад се – не дај Боже! – деси нека експлозија или сруши авион. Па и онда је то већином преведена вест „ЦНН“ или неког сличног гласила.

Шта сада преводите?

–Сада „глачам“ превод романа „Моје посмртне пустоловине“ Јулије Николајевне Вознесенске, поучне приповести која сликовито описује шта нас чека после смрти. Жао ми је што нешто слично нисам била у прилици да прочитам у младости – колике бих само замке избегла! Истовремено радим на књизи С.Г. Кара-Мурзе „Демонтажа народа“ (аутор је сматра најважнијом у свом стваралаштву). А то је управо оно што нам се сада дешава! После тога је на реду роман „Ланселотово ходочашће“ Јулије Вознесенске, наставак романа „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“ који је, како чујем, добро примљен код наших читалаца. Као што видите, преводим само оно што сматрам важним – све сам књиге (сем једне) прво превела, па тек онда тражила могућност објављивања. Додуше, последњих година је све теже и теже објавити оно што преведем, тако да сам захваљујући сусрету са дивним људима и сама морала запловити у издавачке воде. Прво ми је једна храбра жена која се двадесетак година истрајно борила за књижару „Никола Пашић“ , реч је о великом прегаоцу, изузетној жени покојној Љиљани Танић , која је понудила сарадњу, у жељи да „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе ипак изађе на србском. Поменуту књигу сам три године преводила, а потом током четири године нико није испољио занимање за њу. Касније је чак неко скенирао први део књиге и поставио на интернет. Затим сам, одушевљена сазнањем да постоје, „Дверима србским“ понудила сарадњу око издавања романа „Валкира“ и „Касандрин пут“. Знате, велику наду ми улива таква омладина која, упркос томе што је све сада срачунато на то да се млади залуђују прекраћивањем времена по сплавовима, кафићима и сличним местима, или гледањем и читањем разноразних страва и ужаса (више ни цртане филмове не могу да гледам, а ни то није случајно тако), ипак није подлегла вештом навођењу на погрешан пут. И на крају, тако ми је успело да после две године чекања „Валкира“ ипак изађе на ћирилици Било је и покушаја, притисака да подлегнем наговору и пребацим превод у латиницу како би роман „уопште” био објављен.

У превоћењу Вам помаже понекад и син?

–Петар је историчар, и он је завршио Московски државни универзитет „М. В. Ломоносов“, тако да ми доста помаже у оним областима у којима сам „тања“ (поготово војној). Сем тога, извештио се и у откривању словних грешака . А лично је превео на руски књигу „За шта су оптужени“ (одговор генерала Душана Вилића и Душка Тодоровића на хашку оптужницу), што је у Русији објављено заједно са „Оптужујем“ (уводним делом одбране Слободана Милошевића) у мом преводу. Узгред, у Русији је изашла и књига „Говоре сведоци одбране; Суђење Слободану Милошевићу“ у којој сам превела сведочења академика Косте Михајловића и Михајла Марковића. То смо учинили бесплатно, сматрајући то својим доприносом борби за истину о србском народу.

Разговарала Биљана Живковић