Шешељева болест – једини резултат хашког права

Некадашњег правног саветника Слободана Милошевића у Хагу Зденка Томановића јавност је запамтила и по оштрој критици односа Трибунала према притвореницима у Схевенингену. Упитан да коментарише Милошевићев случај у светлу повратка болесног Војислава Шешеља, Томановић каже:

– Критиковао сам однос суда према једном од основних права, права на одговарајући медицински третман. Суд је био дужан да то право обезбеди. А Милошевић је симбол кршења тог права, тобож у име нечијег вишег циља. Лекар који је присуствовао обдукцији, на моје изричито питање да ли би Милошевић био жив да му је суд омогућио да оде у болницу на лечење, одговорио је: „Да, био би жив.” А једини резултат хашког права, после скоро 12 година Шешељевог притвора, јесте његово тешко здравствено стање.

Адвокати су већ недељама у штрајку, а вашег клијента Мирослава Мишковића оптужују да стоји иза тог штрајка да би се одуговлачио процес који држава води против њега. Шта кажете на те оптужбе?

Није Мишковић ујединио адвокате, већ министар правде, који је погрешно приступио проблему. Да је благовремено прихватио очигледност да се у нотарски систем ушло неспремно и с недопустивим грешкама, до протеста не би ни дошло. Мишковић нема везе с протестом. Тврдња министра је подсмевање и адвокатима и правничкој интелигенцији.

Зашто ви штрајкујете?

Зато што поштујем одлуке Адвокатске коморе. Увек сам тако радио јер лојалност професији и комори сматрам изузетно значајном и поред мојих резерви у односу на обуставу рада. Руководство коморе заслужило je лојалност адвоката јер је било храбро и упорно. Уз све замерке треба им упутити честитке.

Ја сам лично био противник штрајка, нарочито због пореза, јер без фискалних прихода нема ни непристрасног и ефикасног правосуђа ни добрих правних школа. Али најважнији услов адвокатске независности јесте да се адвокат ослободи утицаја који проистичу из личних интереса или пак из спољних притисака, и то треба да знају они који не поштују одлуке своје коморе.

Све је у правосуђу стало због вашег штрајка, отказано је више од 120.000 рочишта. Министарство је прихватило део ваших захтева, ко је онда одговоран за блокаду?

Чак и оно што је прихваћено учињено је са великим закашњењем и након што је првобитно проглашавано уценом. Најпре су тврдили да неће да разговарају о порезима, па су тек онда прихватили многе захтеве адвоката. Онда су рекли да је прошло време за разговор о нотарима, а онда, не само да су разговарали о нотарима него су на крају усвојили и измену закона. Нажалост, министарство je покушало да мобилише подршку јавности против адвоката обезвређивањем наше делатности, користећи чак и личне увреде.

Увек су одговорни они који имају силу и моћ и они који су јачи. Дакле, одговорно је Министарство правде.

Слажете ли се са оценом да сте у јавности добили много више публицитета за свој штрајк него што су принципијелни противници реформе правосуђа, међу којима сте били и ви, добијали за свој отпор политизираној реформи?

Тај медијски простор је изнуђен. Већ дуже време постоји тенденцијa да се прикривено контролише наша професија. Ствара се амбијент да адвокат који брани оптужене за убиство – подржава убиство, уколико брани оптужене за организовани криминал – противник је борбе против организованог криминала, уколико брани политичара – његов је политички истомишљеник. А уколико браните неомиљеног тајкуна, испада да рушите владу, државу и не знам више шта све.

У Америци је више од двадесет председника било из адвокатске бранше, а у Србији је то звање доскора било препрека за реизбор судије у браку са адвокатом.

Адвокатура је важна професија, није страно тело државе и битно је средство за заштиту људских права. Министарство правде je требало да подржи адвокате у њиховом настојању да се успротиве онима који имају вишак моћи у овој земљи, а не да их своди на носиоце државног удара или не знам шта смо све од етикета добили.

Да ли је, по вашем мишљењу, Министарство правде у било чему у праву?

Дa, јесте. Кренули су добро са препознавањем мањка друштвеног интереса у нашој професији. Лични интерес је данас главни покретач за све активности и тако је, нажалост, и у адвокатури. Свест о постојању друштвеног интереса, јавног морала, јавне савести је управо оно што недостаје, не само у адвокатури. И, наравно, сада се сви сударамо с последицама над којима немамо контролу, и зато сви ми постајемо морално одговорни.

Како објашњавате чињеницу да Адвокатска комора није штрајковала против рогобатне реформе правосуђа? Зашто je комора оштријa према министру Селаковићу него што је икада билa према Снежани Маловић? И замерате ли нешто руководству коморе?

Да, сметао ми је тај различит однос и упутио сам сличну примедбу руководству. Сметао ми је однос коморе према бруталном правном дивљаштву којим се пре неколико година спроводило реформисање правосуђа. Та реформа је била правно-политички скандал.

Није ми се допала ни неваспитана сугестија руководства да се не јављамо на телефоне, ни слични професионално некултурни поступци појединих колега, љутило ме што раније није било храбрости или воље да се супротстављамо.

Осећате ли нелагоду што многи осумњичени предуго седе у притвору чекајући да полиција испита сведоке? Је ли борба адвоката против плаћања пореза важнија од потребе да се настави процес против оптужених за убиство Ћурувије или Мишковићев процес?

Наравно да осећам нелагоду. Нажалост, трпе сви. Посебно они који су у притвору, али и они који деценијама чекају правду или усељење у бесправно одузету гарсоњеру, повратак на незаконито изгубљено радно место и породице убијених. Таквих примера је много. И зато је одговорност министарства још већа јер нису дуго хтели да прихвате да проблем постоји.

Приступом министарства, владавина права ће можда бити неизвесна будућност. А један од услова за поштовање владавине права јесте поштовање адвокатске делатности, а не да је вулгаризујете.

Тврдите да држава мора да докаже своју непристрасност управо у Мишковићевом случају. Зар није време да се држава докаже на пример обичних, сиромашних грађана, да буде једнака према свима?

То што ви говорите јесте популизам. Мера правне државе је појединац. A то значи да се владавина права мора доказати и у односу на оне које не волите. А против мог клијента већ постоји континуитет у медијском и политичком линчу. Ни министарство није искористило прилику да афирмише најважнију меру правне државе – а то је да се појединац заштити. А кршење претпоставке невиности је и јавно сугерисање и изјашњавање представника власти о постојању нечије кривице. Није довољно да се правда врши, већ мора да се види да се правда врши, а код нас од насртаја правног неваспитања на правду не можете ни видети вршење правде.

----------------------------------------------------------

Милошевић: Ово је покушај убиства

„У паузи суђења Милошевићу у новембру 2003, у просторији где смо седели, медицинска сестра је измерила притисак и утврдила да Милошевић има 225/145. Одмах је обавестила судије, али је веће рекло да наставља са суђењем”, наводи Томановић, од кога смо добили и Милошевићеве белешке.

Када је тога дана враћен у затвор, Милошевићу је поново измерен притисак и он је тада забележио: „У понедељак 11. новембра око 15, приликом повратка из Трибунала, извела ме је да ми измери притисак пре него што се попнем на свој спрат. Био је 210/130.”

Када је после неколико месеци у његовој крви нађен састојак лека који се користи за лечење лепре, Милошевић је записао: „Мислим да се ради о покушају убиства.”

Дан пред смрт Милошевић је захтевао хитну помоћ и, поред осталог, написао писмо Сергеју Лаврову, министру иностраних послова Русије, у коме каже: „Обраћам вам се у очекивању да ми помогнете у заштити од криминалне активности у институцији која ради под знаком Уједињених нација.”

Сутрадан, 11. марта 2006, нешто после седам часова, Милошевић је нађен мртав у својој ћелији.

Мирослава Дерикоњић