Стогодишњица почетка Првог светског рата у Срему (4)

Ослобођење Старе Пазове  7.новембра   1918
 

Дана 7. новембра  1918. из правца  Београда и Стару Пазову  је ушла једна мања пешадијско-артињеријска  јединица  српске војске на челу са капетаном Спасом Павловићем.

Пошто  су претходно били обавештни о њеном доласку и кратком задржвању, Старопазпвчани  су јој приредили свечан дочек на који су дошли и житељи околних села.

Народоно весеље у организацији иницијатвног одбора у коме су се истицали  прота Симеон Араницки, затим велепоседник Никола Петровић и учитељица  Вукосава Шимић, свештеник словачке евангелситичке  вере, Владимир Хурбан Валидимиров,одржано  је у центру села, дуго је потрајало  и након што је с песмом и музиком испраћена јединица капетана Павловића према Инђији.
 

Записници са седница Иницијативног одбора

Наратор: Прелиставам записник са седница иницијативног одбора  који су чинили   тадашњи  старопазовачки  народни прваци, а формиран беше  ради дочека јединице  србијанске ослободилачке војске  која је у Стару Пазову стигла у поподневним сатима 7.  новембра 1914.   вукући за собом и један топ. 

Јесен је позна већ наступила,  ево у окотбру,  ове 1918.  и Шваба је капитулирао, аустроугарска војска се одавно повукла и из ових крајева.

„Кад год дошли или наишли ослободици,  добро дошли.  Али боње би било што пре.  Старопазовчани их од среће дочекати не могу „,  читам  на једној страни записиника која  је скоро сва пожутела или избледела, па се само неки фрагменти као овај  нису истрли. 

Судећи  према  садржају ових записиника,  седнице  Иницијативног одбора  одржаване  су у више наврата у другој половини октобра  1918. ,  и то  у малом салону хотела Петровића у центру Пазове.  Седницама је  председавао  господин Никола Петровић,  велепоседник овдашњи који је записинике и потписивао,  а записивала  је  Вукосава  Шимић,  учитељица у србској  школи, председница Кола србских сестара  која је,  изгледа, поред  проте Симеона Араницкг водила главну реч кад је у питању био програм дочека јединице  србијанске   ослободилачке восјке.

Фрагменти из речи проте Симеона  Араницког

У запснику  од 19. октобра 1918.  чије су  две стране  залепљене  једна за другу,  а остале три читљиве, забележени су фрагменти из  речи проте Симеона  Араницког,  али само почетак и крај.

Како треба да изгледају добошари

Прота Араницки. . .  и добошар треба  не само у цетру,  него и  у другим шоровима где стигне,  да прочита  проглас инцијативног одбора који ће госпођица  Вукосава   срочити,  а ми усвојити.

Добошар  треба да се пристјоно обуче,  да буде избријан,  чист и потшишан и шајкачу да стави на главу као,  што и доликује речима које ће прочитати.  То су моћне речи,  срспке велике речи које буде осећања  и које су наши преци још од Арсенија желели да чују.  Да су само  дочекали да их чују,  лакше би им било умрерти.

Видите, господо моја,  и добошар улази на неки начин у званичну свиту која дочекује ослободиоце,  он   најављјује њихов долазак,  позива народ да их дочека,  е,  то није мала ствар.  То је историјски чин.  Зато   не сме да  се  клатара,  неуредан и пијан. Препустите га само мени,  ја ћу га  научити и вежбати с њим,  ако буде потребно,  а сви су изгледи да  хоће,  без обзира што је он бистар човек,  то је још боље,  јер ће лакше схватити“. 

И други добошар се спомиње,  онај словачки

Што  се добошара тиче,  њему је посвећено још пажње у овом записнику. Ради се  и о другом  добошару који ће проглас читати на словачком језику,  и за њега важе  иста правила што се тиче изгледа и држања,  осим што не треба да носи шајкачу,  а и шта ће му кад он има  своју словачку капу.
 

Владимир Хурбан (свештеник словачке евангелистичке цркве): Ја ћу се о томе побринути,  ако ми овај часни одбор повери.
 
Прота Араницки:   Без икакве сумње,  уважени колега. Проглас   на словачком  ће писати неко од  ваших  првака,  хвала Богу има ко, можда  и Ви лично,  пошто Вас и књижевничка слава   прати.   Уосталом,   Словаци,  као што се зна,  а што сам докумнтоаво у својој  монографији о старопазоавчкој парохији,  штампаној  крајем 1911.  године, већинско  су становништво у  Старој Пазови   и мало је изгледа да се то у догледније време промени. “

Промена теме

У записинику наилазимо  на име још  једног учесника: Небојшу Рапајића,  ратара, који је предложио да се у говору на дочеку српсксим ослободиоцима  спомене  како је  већ 10.  септембра  1914. србска  војска била на домаку Старе Пазове чим је био извршен  пробој фронта на   Сави,  али је била принуђена да се повуче под ударом надмоћнијих аустроугарских јединица.

„Небојша Рапајић даље предлаже  да се у  поздравном говору такође спомене како се понашала аустрисјка,  а посебно мађарска војска у Пазови и околним селима. “

Записничарка  констатује да предлог није прихавћен,  „пошто  су то општепознате ствари,  „ а тај „добар глас“ о аустругасрској војсци  се провалачи по свим местима у Срему.

Прота Араницки:   Знају то срспки војници и официри,  нагледали су се и  стравичнијих призора за време овог  дугог рата.  Осим  тога,  они се неће  дуго задржати код нас,  морају ићи даље,  широк је Срем. “

 У наставку запсиника  даље соји:

„Господин Небојша се поново јавио за реч  с предлогом да  у  свом поздравном говору на бини  главни говорник буде прота Симеон који  не би смео да пропусти да спомене  Пазовчане који су  побегли у српску војску и борили  против Аустроугарске,  као што су: Милан Долинић, Јоцо Савић,  Петар Савић,  Марко Иванчевић, Прока Рапајић, Милош Табаковић, Миша Менђан,  Станко Бабин и други „.

Предлози Крстивоја Чортана усвојени

Затим  следују три стране запсиника потпуно очуване и читљиве,  на којима сретамо још једног новог члана Инцијативног одбора,   по имену Крстивоја Чортана,  велетрговца.   Судећи  према  ономе што је ушло у записник, овај велетргивац пазовачки уживао је велики  углед,  би је добро обаештен о свим збивањима у Пазови,  посебно на  самом почетку рата,  зато је,  као  се у заспинику прецизира,  „устао и заузевши позу говорника кој има и хоће  нешто значајно да саопшти присутнима,    рекао:
„Господа моја драга,  желим да  вас подсетим како је седница овог иницијатовниог одбора први слободни скуп  нас, пазовачких  изабраника од пре почетка рата. Прилика је  зато,  поштована господо,  да се на њему споменемо терора који су србски душмани вршили према истакнутим Србима,  Пазовчанима, а што се мора забележити ако не нигде друго,  оно  за почетак у овој часној књизи,  нашем записнику који тако приљежно,  као уосталом све чега се прихвати, води наша учитељица Вукосава Шимић. Зато су све речи овде изговорене и под притиском радосних осећања које навиру у  свима нама, а које учитељица забележи, веродостојне  и такве треба да остану за наше потомке. 

Најпре бих хтео да упитам,  пошто нам то прота није саопштио да  ли  се планра да се за часне и храбре официре приреди свечана вечера у овом салону ?“

Никола Петровић:  Ја таквих сазања немам,  а сва обавештења смо добила на начин који овде не би било пристојно да   објашњавамо.  Ми ћемо у сваком случају припремити јела и пића за све и официре и војнике,  а частићемо их и појединачним поклонима које ће прикупти  чланице Кола србских сестара.

Прота Араницки: Колико се ја разабирам  у  овај ослободилачки поход,  јединица капетана Павловића ће након краћег задржавања наставити пут према Инђији. Ми ћемо,  наравно,  све учинити да њихов боравак међу нама буде што дужи. Не могу рећи да ми је сасвим јасна сврха питања уваженог господина Чортана. 

Како је аустријска војска интернирала два најугледнија Пазовчанина-проту  Симеона Араницког и велепоседника Николу Петровића

Крстивој Чортан: Мислио сам да на свечаној вечери што је могуће краће (ако је тако нешто уопште могуће) упознамо господу старешине српске ослбодилачке јединице,  како је аустроугарска војска  одмах на почетку рата интернирала наша   два  најчеститија,  најзаслужнија и    најугледнија грађанаина. А то су,   што је свима,  нама добро  познато,  господа Никола Петровић и прота  Симеон Араницки, ја сам дужан да их споменем  не обазирући се на  то што су присутни вечерас  с нама и заједно припремамо дочек ослободиоцима.

Прота Араницки:  Ајде де сад, да видимо  најпре како ћемо уредити да дочек српске војске  буде што срдачнији,  лепши,  богатији и што,  је важно да то траје што краће,  јер су војници уморни и поспани и журе на коначиште, које је,  највероватнијне по плану похода у Инђији. “

Записничарка не пропушта  ниједну погодну прилику   да  збележи све што се збило на смој седници:

 „Онда су неколицина  замолили проту Симеона да оприча како се то десило кад су га ухапсили на самом почетку рата,  а прота није имао куд,  него је ипак,  иако нерадо, пристао,  „подвучено је у записнку у којему се даље може прочитати:

Прота Араницки: Нема  ту шта ново да се дивани,  све је познато,  све сте одсвно чули.

Неколицина: Чули јесмо као и цела Пазова,  али ово је прва прилика да слободно испричате како се заправо то десило.

Прота  Араницки: Овако је то било.

Већ 6. августа четрнаесте  бануше у храм Светог пророка Илије  два жандармеријска  капетана са шест жандарма да  у њему траже сакривено српке оружје па чак и бомбе,  Боже помози.  Све су испретурали и у цркви и у мом стану  дерући се при том што их грло носи: “Ако ишта нађемо,  убићемо  одмах обојицу, “ мислећи на мене и  мог пријатеља,  узорног уитеља и великог Србина   Рада Мандића,  али се на томе не би стало него би пред стрељачки строј извели и остале виђеније Србе,  Пазовчане. 

Пошто не нађоше никаво оружје,   одоше још беснији него што су дошли. Али  на томе се не заврши.  Кроз десетак дана,  или тачније 15.  августа,  дођоше  жандарми по мене и учитеља  Рада,  лично их је послао генерал њихов чија  је команда била у Хурбановом парохијском двору  и генерал лично ту био смештен и одатле се управљало животима многих Срба,  дођоше,  везаше нас и одведоше у затвор у Петроварадин.  Ту  наиђосмо на одабрано друштво:  све србски родољуби,  бољи од бољега. 

Иако  су ме   за четири године, колико је од тада прошло,  многе невоње сналазиле, не могу заборавити наше одабрано  робијашко друштво из Белегиш са којим смо као  и са осталим честитим синовима срспког народа заједно чамили у Петровараднском  казамату: пароха  Ђоку Недељковића, учитеља Стевана Динчића, ратара Лазара Ђукића. ”

Сви не трепнувши слушају протин диван

У записнику  можемо прочитати како  су сви присутни не трепнувши  слушали протин диван,  иако су им многи факти,  ако не и свеколика збивања која се односе  на овај случај,  делимично,  или чак  у потпуности била позната. 

Записничарка Вукосава је  „накитила“ своје записе као да се ради о некој драми са напетим ишчекивањем догађаја током даље радње,  а не о шаблонском запсивању  онога што се говорило на некој седнци,  па макар она била и седница иницијатвног одбора Старопазовчана окупљених ради дочека  јединице сбијанске ослободилачке армије која ускоро стиже у њихову напаћену варошицу,  или село,  није се  са сигроношћу могло разабрати шта је.

Судећи прма овим записима,  даљи ток седнице после излагања проте Симеона текао је овако.

Шта се десило Николи Петровићу,  велепоседнику

Вукосава Шимић: Кад је прота Симеон био тако љубазан да нам укратко изложи шта му се све дешавало на почетку војне и шта је препатио,   усуђујем се да замолим нашег  уваженог  српскг првака, господина Николу Петровића,  да нам и он укратко  оприча шта је доживео на почетку војне.

Никола Петровић:  Свима овде присутним је познато,  а посебно Вама,  госпођице Шимић,  да ја нерадо причам и ономе што се данас збива,  а камо ли о оном што ми се догађало пре три,  четири године.  Богу свеишењем хвала, ето,  претекао сам,  иако са великом раном на срцу због губитка сина Паје,  али  се је све прошло,  и  остадох жив,  што ме радује,  јер могу да заједно с вама дочекам српску ослободилачку војску.

Вукосава Шимић: Онда ћете мени допустити  да испричам што знам и све ћу то унети  записиник,  касније,  по  сећању.  Ви ћете  и у својству оверивача записника,  а посебно као јунак ове приче,   исправити  све моје грешке,  на чему ћу Вам бити веома  захвална не само у име своје и ове госпдоде  овде,  него и у име покољења Срба која буду наишла,  некад, можда,  на ове записе и сазнају нешто више  о  страдању Срба у нашој Старој Пазови на почетку војне,  у лето 1914.

Никола Петровић:  Свакако,  свакако м госпођице учитељице,  али познајући ваш обим знања и систематчност  у излагању,  чак и кад сте узбуђени, не верујем да ће  бити потребно било што исправљати или допуњавати.

Вукосава Шимић:  Хвала Вам на тим речима,  али молим вас, господине Петровићу, да ме не терате да црвеним. (Весело,  искрено  расположење, оживљавање међу присутнима).

Вукосава Шимић (после краће паузе,  након што су се присутни умирали,  наставља): 

Као што је свима  Пазовчанима,  а не само њима,  неком мање,  а неком више,  позанто, одмах по објави мобилизације ухапшен је господин Петровић. Власти су добро знале кога хапесе: најбогатијег и најугледнијег Србина међу нама, што им је и био циљ, да нас обезглаве,  да потонемо,  да  се уплашимо, да повијемо главе, јер кад су утамничили Николу Петровића и проту Симеона Араницког, шта ми други  можемо очекивати? Милост, опроштај (за шта),  хришћанско милосрђе? О, не,  то су за српске душмане сувише скупцена осећања да би их испољавали,  а не само жртвовали за тако њима  омражене Србе. 

Ко беше,  моја господо,  тај  старопазовачки Србин кога првог ухапсише по наређењу генерала  који се залогоровао  беш у  свешетничком двору Хурбанових  и одатле слао патроле жандамерије у лов на виђеније Србе?

То беше нико други него свима нама добро позанти господин Никола Петровић,  велепоседник овдашњи и на  нашу срећу и задовољство овде данас присутан међу нама. Он је   деценијама  председник православне  црквене општине у Старој Пазови, , директор Српске банке (Новчаних завода),  власник Сланкамначке бање,  Владин заступник у Земањском сабору  у Загребу.

Која је привредна,  финансијска,  политичка личност  у овом делу Срема била значајнија од њега ? Ниједна.  Зар му асутријске власти нису прећутно дозволиле да у врме балакнских ратова 1912-1913  несметано лиферује обућу за српску војску? Јесу.

 Али зашто су то учиниле,  откуд најденом толика благородност према Србима који се боре за слободу  ратујући против османлијских завојевача,  одлучни да их после пет векова ропства коначно протерају са свете  српске земље.  ?Зато да га имају у шаци и први пут   кад  им се за то укаже прилика да му дају  до знања  како му то никад нису заборавили. 

На  ту прилику нису морали дуго да чекају:   само непуне две  године,  и кад се  на самом почетку војне аустријска колона беше упутила  јужно од Земуна,  ухапсише  нашег,  пазовачког старешину србског,  Николу Петровића.

А шта је даље било,   испричаће нам на нашу велику молбу сам гододин Петровић.

Никола Петровић:  И кад бих хтео,  нисам у стању да одбијем овако љубазно срочени замолницу  уверен да је упућена у име овог много поштованог,  по моралним врендостима високог,  иако бројно невеликог старопазоавчког господства. 

Овако је било,  укратко да испричам.

Ухапсише не само мене,  него  и сина ми Пају,  студента који беше дошао из Беча на ферије у Стару Пазову. Јединица аустријске војске која се кретала  јужно према  Земуну ухапсила је осим нас двојице још и повећи број срспких првака из Срема.

 Да набројим неколицину из те колоне у којој смо били везани по 2и2. Беше  ту Јован Љубиша,  трговац из Нове Пазове,  па Душан Попвић,  свештеник из Обрежа, те Мита Димитријевић,  благајник из Земуна,  онда неки Максимовић,  име сам му заборавио,  учитељ из Сурчина, па др Светислав Туроман,  општнски лечник из Нове Пазове.  (Застане,  тешко дишући). Мени и мом сину Паји припаде част   да будемо на челу те дугачке,  тужне поворке  везаних избезумљених Срба,  везаних у паровима,  све два по два.  (Дужа пауза)

Вукосава Шимић:  Ако бисте могли да нам кажете шта је дање било,  господине Петроићу. Знам да вам је тешко,  али ова прилика да чујемо  аутетично сведочење о страдању Срба  из нашег краја не указује се тако често.

Никола Петровић:  Шта ће бити ?Послаше нас у интернацију у разне крајеве Аустроугарске. Мене и Пају заједно са још неким интернираше у Коморан.

Шта смо све на самом путу преживљавали,  да вам и не причам.  Понижавали су нас,  ћушкали,  псовали,  гађали парадајизом,  поквареним јајима. . .  У интернацији  у Коморану   смо дуго чамили,  а онда нас пусте  у Беч,  сина Пају узеше у војску и немаде среће но погину на фронту према Русији. “

У салону наста тајац

У запсинку је даље стајало како је после ове краће исповести г-дина Петровића у салону настао тајац,  „да би се и лет муве чуо  као озвучење „.

У књизи запсиника је после овог записа цео један лист остао празан,  могуће да га је заспиничарка прескочила,  пошто се на наредној страни наставља логички след Петровићеве исповести  коју је прота Араницки  прокомнтарисао овако:

Прота Араницки: Важно је још јдном поновити кад је реч о 1914.  години и добро  утувити  да у Старој Пазови на почетку рата  није било убијених Срба,  пошто  србска војска након преласка Саве није улазила у само место, већ је стајала испред самих њених капија. Али то не значи да су Срби  Старопазовчани били поштеђени мучења,  о чему смо упечатљиво слушали од господина Петровића и госпођице  Вукосаве,  а и моје сведочење је,  надам се,  допринело ратсвтљавању тешке атмосфере која је тада владла у нашој варошици.  

Обавезн правац за Србе:  интернација или губилиште

При овоме,  драга господо,  не смемо сметнути с ума  да се од првих дана удара на Србију генералштаб Тршћанског  налазио у Старој Пазови,  а сам генрал је „столовао „ у парохијском двору мога уважемог колеге словачког  евангелситичког свештеника Хурбана,  овде присутог међу нама на седеници Иницијативног одбора за дочек ослободилачке српске војске.


И управо овамо,  у Стару Пазову,  током целог трајања војне,  аустроугарске власти су доводиле на стотине и стотине интелигената,  ништа мање и ратара,  тргоавца занатлија.

Шта су радили с њима,  питате се ви ?

Шта би друго могли, него да их омдах одведу  или на губилишта или у интернацију,  то су били путеви којима су Срби једино могли да се крећу.  „



„ Сви присутни једнодушно прихватају ову добородошлу сугестију“,  наводи се у записнику,  у мкојему је даље написано:

Записник.  С брда,  с дола

„Онда  се прешло на читање прогалса који је  срочила учитељица  Шимић,  а који се прилаже у препису из овај записник.“

Никола Петровић: нека госпођица учитељица прочита  проглас да чујемо како га је накитила,  а не да само прота зна о њему.

Учитељица Вукосава:  Ово је само предлог,  па ви избаците оно  што  сматрате да је сувишно и неприкладно за један овакав проглас.

Прота:  Деде,  само ви  госпођице читајте,  па ћемо  га  потом оценити.  Ваљда и ви тако  најпре пропитујете своје ђаке,  па их тек онда оцените   (Смех,  веселпо расположење у салону).

ПРОГЛАС

Вукосава  Шимић  (чита  предлог прогласа ):

„Срби и Српкиње,  Словаци и Словакиње,  житељи Старе Пазове и околних јој места. 

Случај је хтео, а случај много хоће, да нас је у позну јесен ове, 1918.  године, огрејало сунце  јачином сјаја свога коју досад није поседовало,  или  га бар није испољавало са циљем да обасја  уснуле душе и загреје охлађене наде срспског живља у Срему.

Данас  нам у наше драго село,  напаћено и  у Великој војни   изнурено и ојађено,  а понајвише од предугог чекања слободе,  од којег нам замало и последња нада умало не искапи,  стиже „лијепа,  драга,  и света свобода „ коју на бајонетима и хиљадама жртава извојеваше страдална наша браћа из Србије,  постојбине наше миле.  А данас нам је предаје на  чување уз свету,  заветну веру нашу,  јединца славне српске војске која ће кроз Стару Пазову проћи  и мало се у њој задржати дне 7.  новембра љета господњег  текућег, то јесте 1918.

Зато изађимо  тог дана у центар Пазове  већ око   поднева  да дочекамо српске тиће,  Југовиће, који доносее бакљу слободе и  поклањају нам је да трајно буде упаљена у   нашем крају. 

Мешовита  пеашдијско-артиљерисјка јединица  која у свом саставу има живе силе и борбеног оруђа баш онолико колико је потрбно,  стиже  уреченог из правца Београда. 

Зато похитајмо на раскрнсицу путева за Земун и Купиново, напрвимо живи шпалир радости и цвећа,  позног јесењег ко га има,  да  кроз њега прођу они див- јунаци који су пуне четири године пролазили кроз огањ душманске војске, борећи се  и за нашу слобду. 

Даје се на знање да  ћемо после сусрета са ослободиоцима сви заједно кренути у центар Пазове  на општенародно весеље и дочекати ослободиоце већ  како словенски  ваља и требује.

Кренимо велико нродно коло,  србско и словачко,  тако   да је у стању да  окружи и Фрушку и Авалу, заиграјмо наше највеселије игре,  нека засвира музика србска,  словачка, циганска,  нека разгали срца србских војника,  ратника без страха и мане, која су се за свој народ стезала  у  крвавим биткама пуне четири године!

Нека осете сваким дармаром  свог јуначког бића како Срем воли,  поштује,  памти своје ослободиоце дарујући их најлепшим даровима свога бића,   најлепшим жељама   које успевају једино у питомом, кићене љубавњу,  песмом, игром,  музиком -  Срему ! 

„Без извора нема воде,  нема воде,  / ни живта без слободе !„

Живело Његово крањевско величанство  Петар Први КАРАЂОРЂЕВИЋ !

НЕКА ЖИВИ  ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК  АЛЕКСАНАДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ, ВОЈСКОВОЂА СВЕТСКОМ СЛВОМ ОВЕНЧАН!

У Старој Пазови,  октобар 1918.   
 
 Иницијативни одбор за дочек и  одавање почасти срспким ослободиоцима

Прота Араницки:   Аферим,  учитељице.  А само бих ја овом приликом изоставио  оне стихове којима се проглас  завршава о води и слободи.  Нешто су нам чесме  у Пазви попустиле последњих месеци,  славине су све оскудније,  а слично је и у околним местима,  баш у Голубинцима и Војки,  па ће се,  можда, наћи понеки паор  шаљвчина који те стихове   не разме сасвим  доводећи их у везу са несташицом воде у бунарима,  вадећи се да ко бајаги нису добро чули: “Кад  ни додсд нисмо имали воде,  каква ли нас  пресушења тек очекују на слободи „!

Не позанјете ви добро наше Сремце,  увек се нађе, ако не неколицина,  оно свакако појединац, шерет који је спреман све да изврне“.  (Присутни схавтише протину примедбу као шалу и започе дуг аплауз,  сад  се више не зна да ли Прогласу учитељице    Вукосаве или протиниој  шали. )

Никола Петровић предложи да се прогласи на србском и словачком што пре штампају и излепе као објаве  на истуреним местима у селу 

Прецизна задужеља –мобе за припрему  дочека

На  четири  стране  записника,  иначе добро очуване,      прецизно су  наведена  зедужења око 30.  особа (списак закључен редним бројем 34. ) свих људи и жена,  Срба и Словака којима је Иницијиативни одбор поверио  извршења поједних послова,  врло прецизно заведених са краћим описом тамо где је било потребно допунско  објашњење.

Сва задужења су разврстана у колоне под називом „моба „,  најчешће су по две особе,  а у здужењу под називом „моба за бину „, наведено је пет имена за различите саставне делове  посла:  набавку дасака, превоз до центра,  постављање, , декорација и прекривање кулиса ћилимима, израда малих степеништа са оградом „ за  пењање и силажење“.  Поред имемна учесника сваке мобе,  исписана је напомена:  „обавештен, прихватио“.

Део други.  Дочек и испраћај капетана  Павловића 7.  новембра 1918.  у центру  Старе Пазове

Догађа се центру Старе Пазове.  Студен јесењи дан,  није за славље поготово не напољу.  Али то  не смета великој маси света  која је прекрила огроман простор   испред Новачаних завода и  стамбене куће Петровића  и већ стима игра,  пева,  свира,  поскакује,   служећи   се куваним  вином  и ракијом. Виде се и неколико шатри, диже се и шири дим за роштиљ за месо,  пеку се и лепиње,  гужва је и цика као на вашару,  а весело као на некој огромној свадби  без одабрних сватова на коју су сви позвани.

Испред саме стамбене куће Петровића поставњена је повећа бина од дасака  чије су кулисе са све три стране прекривене ћилимима,  а на прочељу су обешене фотогарфије великог формата  Краља Петра и престолонаследника Александра Карађорђевића  које ће касније красити зидове свих државних наделшатва у Краљевини Срба,   Хрвата, Словенаца.

Преко целе стране  кулисе свечане трибине изнад  владарских слика на белом платну црвеним,  крупмним словима је исписано: “Слава јуначкој, победичкој србској војсци“.  

Испред свечане  трибине  почасна стржа угледних грађна Срба и Словака у народним ношњама и навероватније одбарана повећа група жена,  деце и људи од којих неки држе трннспаренте са паролама“Живео србски краљ ослободилац Петар Карађорђевић!“ „Слава палим срским јунацима „! „Нека живи престолонаследник Александар Карађорђевић!“. . . .

Испред бине одједном  гужва.  Реадри се труде да  потисну масу са стазе   коју народ посипа јесењим цвећем а којом пролазе  три официра  српске  у пратњи  старопазоавчких  народних првака  дрвеним степеницама   са пет степеника прекривеним  стазом пењу се на бину,  на којој се одмах уочава капетан Спаса  Павлоић који пролази напред,  а иза њега остају два официра:  поручник и потпоручник.  Препознају се поред њих прота Симеон Араницки, Никола Петовић,  пан фарар Владимир   Хурбан,  Вукосава Шимић и још два –три угледна пазовчанина.  Ту   је омања група девпојчица и дечака у србским и словачким народним ношњама. Музика неколико народних оркестара непрестано тершти,  одјекују узвици.  „Живели  србски ослободиоци“,  „Слава Србији „,  Нека живи краљ Петар“,  „Живео престолонаследник Александар“.

Поздрвни говор проте Араницког

Челу бине приалзи прота Араницки и пошто је неколико  минута сачекао да се маса умири и музика утихне,  обратио се народу овим речима:
„Браћо Срби и сестре Српкиње,  драга наша браћо Словаци  и сестре Словакиње,   данас,  7. новембра  је код нас у Пазови цео дан,  дан сванућа.

Зора  је решила и решава да нам цео дан траје,  како би смо са што више сјаја  дочекали наше ослободиоце.

Каптеану српске херојске војске Спаси Павловићу,  који нам је са својом јединицом донео слободу,  наш дубоки словенски поклон.

Сунце није могло да нас обасја раније,  имало је преча посла изнад Цера,  Маљена,  сјајило је изанд наше херојске војске на Кајмакчалану,  Мачковом камену,  није их остављало током албанске голготе,  било је  с њима на Крфу, осветљавало  једини пут којим су морали да прођу србски хероји,  пут којим ретко ко иде,  пут страдања,  и патње,  погибија,  али то је наш,  србски пут,  пут победника.

Сунце је било једини  путоказ  нашој  војсци у даљини и туђини,  а господ једини њен заштитиник и саветодавац који је никад није изневерио. 

Сунце грејало -не грејало,  оно је за нашу војску  увек грејало.

Зато нека живе и име нек им се спомиње док је света и века. 

Јер је и нас огрејало у Старој Пазови,  данас,  7.  новембра љета господњег 1918.  идући изнад српске војске,  како сада тако и довека. 

Добродошлицу и неизмерну радост и поштовање  које према вама осећамо,  изражавмо преко вас и  нашем краљу Петру ослободиоцу и престолонаследнику Алесандру.  Код нас у Срему се припрема велики народни збор који ће се кроз недељу дана оджати у Руми на коме ће сремачко српксо  витешко племе од првог до последњег житеља изразити вољу и жељу да се сједини с матицом Србијом у новој држави.  Уколико се пак  нешто деси,   па не дође до стварања краљевине Срба,  Хрвата и Словенаца,  Срем остаје једном за свагда у саставу краљевине Србије и тако ће бити вавјека вјеков. Амин.

А колико смо радосни данас,  боље од мене,  изразиће наше срспко чедо,  ученица  терћег разреда српске школе,  Емилија Грначарски „Победном песмом „ Лазе Костића. Ову декламцију као и програм добородошлице припрмила је наша врла  учитељица Вукосава  Шимић,  поносна Српкиња,  председница Кола србских сетара. (Емилија Грнчарски прилазиилази капетану,   предаје му  омањи букет цвећа,  а он се сагиње и љуби је).

Емилија: “Декламоваћу „Победну песму „ којом у име наше српске школе поздарвљам господина капетана Павловића и српске ослобоиоце:

„Удесите,  песме миле,  /вес'о глас,  а сложен лик, /долетите,  беле виле,  /долетите на наш клик/

Место стреле,  ври весеље,  /место крви,  вино сја /,  мсето рана /љубав ' рана/ на певаче пада сва!/. “

(После извденог програма у коме је учетвовала певачка група Вукосаве Шимић „Мале  Српкиње „ и декламације „Отаџбина „ Ђуре Јаккшића коју је декаламовао ученик Сергеј Савић,  народу се краћим говором  обратио капетан  Спаса Павловић:

„Браћо и сестре,  Сремци и Сремице, житељи дичне Старе Пазове и околине,  до неба вам хвала  што нас овако дочекујете.

Пуне четири године на ратиштима наше намучене отаџбине Србије размишао сам о овом дану,  ако га будем дочекао, кад ћу као официр српске војске ући са својом јединициом у неки  србски град или село. Смишљао сам говор,  ређао речи,  одузимао,  додавао,  мењао,   и најазад их одабрао и поређао као  куглице на бројаницама. 

Данас,  кад се то десило,  моје бројанице са речима су  се покидале,  речи одлетеле међу вас,  у масу. 

А ја се једино сећам поруке коју ми је оставио један Сремац из моје чете,  добровољац из Прхова кад сам га тешко рањног посетио у пољској болиници.

Борећи се са животом  држећи моју руку,  он ми је изнемоглим гласом поднео последњи свој рапорт,  кога сам за цео живот запамтио као завет:
„Господине капетане Павловићу, командире  мој, „Нема  одсад те руке мушке / што раздвоји Авалу од Фрушке.  Рапортира. . “.   и даље се  више ништа није могло чути. 

У нашу слободу,  у заједнички живот свих Срба,  унео је овај добровољац из  села Прхова свој заветни рапорт да бисмо ми који смо слободу дочекали били срећни и поносни. 

Живели,  браћо Сремци.  !Нека живи наш краљ!

Живео престолонаследник Александар.  !“

Одушевљење  народа,  пале се бакље,  пуцају петарде,  свирају оркестри, пије се кувано вино и ракија,  наздравља се, игра се коло. . .  Народно весеље потраја до дубоко у ноћ. . .


Бранко Ракочевић