Цензурисани утисак на Западу

Тако је рецимо Европска федерација новинара поручила Србији „да базди на цензуру“ као на лошу ракију, а на део оцене Европске комисије се брецнуо и сам премијер Вучић, оценивши је неоснованом. Међутим, ништа од наведеног није тема овог разматрања, него је то стање медијских слобода управо на самом Западу који себе сматра недодирљивом моралном величином на том плану. Али, да ли је то заиста тако?

Оставимо сада по страни чак и добро познату чињеницу да се војна компонента евро-америчког концепта утеривања демократије, познатија под називом НАТО пакт, својевремено није либила чак ни комплетног „укидања“ Радио-телевизије Србије, и то у буквалном смислу речи, заједно са зградом и људима у њој, већ се осврнимо на неколико свежих примера који баш и не остављају утисак да је Запад идеално место на коме цвета медијско цвеће у хиљаду боја.

Дакле, за интелектуалну знатижељу просечног здравомислећег човека врло је голицљив податак да су сасвим недавно амерички медији прекинули пренос упечатљивог говора председнице Аргентине Кристине Киршнер у Уједињеним нацијама, чим је она почела да снажним аргументима критикује америчку администрацију.

Такође, када је овог лета режим у Кијеву декретом забранио емитовање руских телевизијских канала на својој територији, са званичним образложењем да „информације са тих ТВ канала не одговарају украјинским и европским законима“, он се баш и није суочио са строгим погледима бриселских званичника, него је штавише некако истовремено добио материјалну помоћ са Запада да изгради фамозну ограду са жицом на украјинско-руској граници, како би ваљда и физички спречио продор непожељних информација са Истока.

И напослетку, занимљив је и најновији случај цензуре рекламних плаката глобалне телевизијске станице „Раша тудеј“ у Великој Британији, на којима се иначе не налази ништа друго, осим неколико тврдњи западних политичара у вези рата у Ираку, које су се накнадно показале као груба неистина. Као формални изговор за поменуто цензурисање је послужила флоскула о наводној политичкој обојености, иако се на постерима радило искључиво о позивању на алтернативни начин размишљања, зато што је по речима уреднице телевизије „Раша тудеј“, њен мото увек био да наведе гледаоце да примете када нема другачијег мишљења у медијима.

И зато, ако би се пред западним аудиторијумом вршила нека врста гласања у циљу одређивања медијског догађаја који је највише обележио протекли период, онда би можда у тој конкуренцији победило управо прекидање преноса говора аргентинске председнице Кристине Киршнер у Уједињеним нацијама, или можда ипак цензурисање плаката „Раша тудеј“. То би вероватно био највећи утисак.

Аутор: Ратко Паић