Радован Тврдишић: Алтернативом протим мејнстрима!

Одрастао сам окружен западном културом. Са њом су на овом простору живели и данашњи евроскептици и еврофанатици, и патриоте и космополити, и русофили и русофоби.
 

Неоспорна је чињеница да сви ми већ више од пола века слушамо западну музику, гледамо западне - претежно америчке - филмове,читамо западну литературу, облачимо се као Американци...
 

Једноставно: у двадесетом веку је западна културно- цивилизацијска понуда била најпримамљивија на светском тржишту.
 

Нудила је неодољиву комбинацију животне наде и одушевљења, у медијски савршеном паковању.
 

То је било време када је америчка култура са европским варијацијама (у двадесетом веку најзначајније представљена баш кроз филмове и музику) обилато користила кључне састојке сваког здравог сна: веру, наду, стабилан систем вредности ослоњен на јаку породицу и друштвену солидарност.
 

Ко је гледао Какав диван живот са Џејмсом Стјуартом или Бал на води са Естер Вилијамс - зна о чему причам. Ко је слушао Какав диван свет легендарног Сачма (Луј Армстронг), такође разуме.
 

Та култура је убрзавала крвоток америчке државе и створила војну, привредну и медијску империју.
 

Култура наде и одушевљења - у једном дугом, вишедеценијском периоду - успешно је коришћена као савршена маска, која је истицала западну цивилизацијску изузетност и сакривала оно право тоталитарно лице западне демократије.
 

Источна алтернатива са културном револуцијом у Кини и гулазима у СССР-у била је сувише мрачна да би била пожељна.
 

Рушењем берлинског зида свет је и симболично уједињењен под америчком палицом.
Као последица таквог глобалног позиционирања и комбиновања доминантне културе и медија, супериорне економије и моћне армије, САД су били суверни владари света крајем двадесетог и почетком двадесет првог века.
 
 

Почеци краја западне културе
 

Али те културе више нема! Догматизовани неолиберализам је дубински разнео концепт солидарне заједнице и устоличио право на самодовољност и неограничени лични интерес изабране мањине.
 

Злоупотреба концепта људских права кроз глобалну промоцију геј идеологије и наметање антипородичних концепата живота као врхунца слободе, урушила је глобално поверење у западно лидерство.
 

Уништавање међународног права кулминирало је бомбардовањем Србије без сагласности Савета безбедности УН.
 

Следила је серија локалних ратова без јасног „покрића“ почетком новог миленијума (Авганистан, Ирак) која је оголила агресивну политичку природу запада.
 

Наставило се са Светском економском кризом 2008. која је показала сву наказност прождируће и у догму претворене неолибералне економије.
 

Продужило се са глобалним поразима (Грузија, Арапско пролеће, Сирија,Украјина) и на крају завршило са рађањем нове светске економске алтернативе – БРИКС-а .

Због свега тога: оног примамљивог оптимизма и одушевљења више нема и данас западом влада култура страха и неизвесности, а са њом и нова западна цивилизацијска понуда свету која - када се преведе са медијског језика симбола - гласи: или будите са нама или сте против нас. Прихватите наше вредности, наше привилеговане мањине,наш концепт живота, наше колонијалне управнике,наше корпорације ... и можда нам нећете много сметати.У супротном спремите се за рат и беду, за обојене револуције и насилна пролећа,,

Али управо таква, отворена и застрашујућа понуда је дубински разорила концепт западне моралне супериорности, показала сву дубину западне кризе и учинила да светска историја, упркос Фукујами, није завршена, већ се пред нашим очима ствара нова. Онај ултиматум би петанестак година раније можда био и глобално прихваћен.

Али, више се беспоговорно не верује западној историографији, култури, економији и науци.

Силе попут Русије и Кине су већ рођене. Са њима и нова цивилизацијска понуда која и мањим народима и државама оставља простор за раст и развој у складу са својим идентитетом,културом и традицијом.

Данас Сигал и Депардје са дивљењем говоре о Русији, а Асанж и Сноуден разоткривају информациони империјализам САД-а.

Путин многима личи на представу о Кенедију - који је у очима света само штитио своје двориште, а Обама на набуситог Хрушчова.

Преокрет

Све се преокренуло. Иако је запад и даље економско и медијски најјача сила на планети, време његове апсолутне доминације је прошлост.

Запад у очима света више није добар светски полицајац већ обичан кафански силеџија. Зато Путинов долазак у Србију није само протоколарна посета једног од светских лидера. Отворено негодовање званичника западног света показује да и они то добро знају. На нивоу симбола његова посета, у овом тренутку и на овај начин, нешто је много више. Јер са Путином у Београд не долази само осведочени пријатељ Србије. Са њим долази и нова светска алтернатива коју Русија све прецизније формулише и представља. А са њом и нова нада за читаво човечанство.

И Србију - наравно!

Aутор: Радован Тврдишић, члан Старешинства Двери

Извор: Двери