BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

СПОМЕНИЦИ КОЈЕ ЈЕ ПОДИГЛО УДРУЖЕЊЕ САМОСТАЛНО И У САРАДЊИ СА ПОТОМЦИМА И ПОШТОВАОЦИМА ДОБРОВОЉАЦА ДО 1918. -други дио

СПОМЕНИЦИ КОЈЕ ЈЕ ПОДИГЛО УДРУЖЕЊЕ САМОСТАЛНО И У САРАДЊИ СА ПОТОМЦИМА И ПОШТОВАОЦИМА ДОБРОВОЉАЦА ДО 1918. -други дио
10.03.2013. год.

 ''Милосав Миле Чампар (1976-2010), од оца Марка и мајке Мирославе, рођен у селу Ђаловићи, општина Бијело Поље. Био је члан Удружења секције Ђаловићи-Црвско, трагично је настрадао 28.07.2010. у својој 34-тој години живота испред своје куће. Његова трагична смрт представља за Удружење ненадокнадиви губитак, а поготову за његове родитеље, који су остали без сина јединца, а сестре без братске заклетве и ослонца. Милосав Миле Чампар био је човјек благе нарави, скроман, друштвен, ненаметљив и пожртвован. Сви који су га познавали не могу да забораве његов ведри лик, физичку снагу и његову духовну љепоту. Карактерисале су га вриједности, које се могу само наћи у традиционалној србској породици, а у њему се прожимало све оно исконско, људско, морално, патријахално и патриотско. Ативно је учествовао у раду секције Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалацаза Ђаловиће-Црвско која дјелује у оквиру регионалног одбера Беране. Поготову је узео значајно учешће у подизању спомен обиљежја Или-Петри Стијовићу, који је оставио своје кости на планини Гиљеви у походу 300 Васојевића према Србији''. 

Ове ријечи о нашем истакнутом члану Удружења из секције Ђаловићи-Црвско, написао је др Данило Даћо Стијовић, члан руководства Удружења Беране

 

Чланови Удружења из Берана са мјештанима Црвског у посјети споменику 2009. године

5.2006.године обновљен је споменик краљу Александру I Карађорђевићу (1888-1934) у Тифранској клисури, код Доњег Заостра, на старом путу Беране-Бијело Поље. Краљ Александар I је пут урадио 1929. и србски народ Васојевићâ му је у знак захвалности исте те 1929. године подигао споменик;

 

На спомен-плочи овог споменика уклесане су ријечи, које задивљују и опомињу:

''БЕСМРТНОСТ ЗАСЛУЖУЈУ САМО ВЕЛИКИ ЉУДИ, КОЈИ СВОМЕ НАРОДУ ОСТАВЉАЈУ ДОБРОЧИНСТВА''

 

Некадашњи изглед споменика који је подигнут 1929.

На споменику је писало:''ЗА ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ Њ.В.КРАЉА СРБА ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА САГРАЂЕН ЈЕ ОВАЈ ПУТ БИЈЕЛО ПОЉЕ-БЕРАНЕ ОД 1 ЈУНА ДО 15 СЕПТЕМБРА 1929.''

 

9.10.2006. у Беранама, на дан кад је прије 72. године убијен у Марсељу 1934., споменик краљу Александру I Карађорђевићу открива др Раслав-Ћиро Бабовић,предсједник Удружења Васојевића за Беране и Андријевицу заједно са члановима Удружења Момчилом Кљјићем и Гораном Киковићем.

Краљ Александар I Карађоређевић (1888-1934) је пут урадио 1929. и србски народ Васојевићâ му је у знак захвалности исте те 1929. године подигао споменик. Међутим споменик је био запуштен па су га комунистичка власт и зуб времана уништили. 
Удружење је на иницијативу др Миленка Вујовића, потпредсједника Удружења покренуло активности око његове обнове и тако је форморан Одбор Удружења, којег су сачињавали: предсједник Горан Киковић, професор историје, потпредсједник примаријус др Миленко Вујовић, секретар Живко Бјелановић, дипл. правник, и чланови: проф. др Драгомир Кићовић, Мијајло Саичић, инжењер, Добривоје Вешовић, дипл. инжињер архитектуре, Влатко Пековић, дипл. економиста, Илија Марковић, дипл. инжињер агрономије, Раде Радуновић, проф. социологије, др Бранислав Вешовић, Момчило Радојевић, професор њемачког језика, Милован Гудовић, професор географије, Данко Оровић, дипл. инжињер шумарства, Веселин Драгојевић, дипл. правник, Мишо Бојовић, приватни предузетник, Драган Раковић, професор историје, Миличко Трифуновић, економиста, Војислав Дедовић, приватник, Томислав Василијевић, каменорезац, Даница Пајковић, економиста и Миодрад Барјактаровић, дипл. инжињер шумарства.

 

Предсједник Одбора за обнову споменика краљу Александру I Карађорђевићу Горан Киковић, професор историје, бесједио је на откривању споменика у Беранама, 9. октобра 2006. године. Том приликом изговорио је, између осталог, и сљедеће:

''Поштовани пријатељи, 
''бесмртност заслужују само велики људи, који своме народу остављају доброчинства'',
јесу ријечи које су уклесане на спомен-плочи овог споменика, којег данас са посебним пијететом и узбуђењем обновљеног откривамо.

Краљ Александар I Карађорђевић рођен је у Црној Гори, на Цетињу, 1888. године, син је краља Петра Карађорђевића и Зорке Петровић, кћерке кнеза и краља Николе. Живио је и школовао се у Женеви и Петрограду, а као школовани официр активан је учесник првог и другог Балканског рата и Првог свјетског рата. Управо пред сâм Први свјетски рат постаје регент и тако његово фактичко управљање земљом и вршење власти траје пуних 20 година. Био је краљ Србије, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а 3. октобра 1929. државу је назвао јединственим именом: Краљевина Југославија.

Краљ Александар је био државник, војсковођа, ослободилац, ујединитељ, европејац, миротворац, ријечју велика личност свога времена и као такав засметао је фашистима и Хитлеру, који 9. октобра 1934. извршише на њега атентат у француском граду Марсељу. Овај споменик је народ Полимља подигао давне 1929. у част пуштања у саобраћај пута Беране- Бијело Поље, чему је претходила његова посјета Васојевићима и Црној Гори 1925. године. О његовој посјети Васојевићима подаци говоре да су краља у свим мјестима кроз које је прошао дочекивали угледни прваци и домаћини тога времена. На Чакору га је између осталог поздравио народни посланик и учитељ из Велике Новица Поповић. У Андријевици га је дочекао Ђукан Вулевић, учитељ из Трешњева, са својим ђацима и тражио изградњу нове школе у Трепчи, што је и учињено. Беране је посјетио 17. септембра 1925. у пратњи Марка Цемовића и других великодостојника. Приликом доласка у манастир Ђурђеви Ступови дочекали су га поздравним говорима игуман Јосиф Лекић и професор и књижевник Драгиша Боричић. На славолуку постављеном на улазу у Беране били су исписани стихови ''Родна груда лозе славне, колијевка вожда дједе, стољећима чекала те, Краљу славе и побједе''. Приликом те историјске и, испоставиће се, и једине посјете србског краља Црној Гори до данас, истицано је са радошћу и поносом поријекло Карађорђевића из Васојевића. Занимљиво је да је на примједбу једног угледног домаћина ''зашто Васојевићи немају посланика у скупштини Југославије'' краљ одговорио ријечима ''шта ће вама посланици, ви имате краља!''. Много година касније Радован Бећировић Требјешки, познати гуслар и пјесник, сликовито је стиховима приказао и доказао поријекло Карађорђевића: ''...Кад погледаш на Васојевиће, ту је било Карађока биће, одатле му света лоза ниче, те се њиме покољења диче''. Краљ Александар је високо цијенио Васојевиће и њихов допринос у борби за ослобођење и уједињење, што најбоље говори податак да је са простора Васојевића златну Обилића медаљу за храброст добило 196 учесника, сребрну 765, а медаљу за ревносну службу 96, што чини укупно 1057 одликовања. Колико су Васојевићи цијенили и поштовали Краља говори податак о томе да је, 9. октобра 1934., када је убијен, ''плакала цијела лимска долина''. Било је и црних барјака на појединим кућама, а многи су црногорске капе са четири оцила носили са црним флором. Васојевићи су били дубоко свјесни кога и шта губе... ''

 

6. 2008. године подигнут је споменик учесницима Доњоржаничке буне, као и свим погинулим у ратовима против Турака са подручја Доње Ржанице, Калудре, Загорја, Роваца и Доњих Луга. Споменик је подигнут на Доњоржаничком гробљу.

Споменик Доњоржаничкој буни 1912. и свим погинулим, који дадоше животе
''за крст часни и слободу златну'' у ратовима против турског окупатора са
простора Доње Ржанице, Калудре, Ровца, Загорја и Доњих Луга

 

На споменику је уклесан натпис: ''Ратницима Доњоржаничке буне 1912. године и свим ослободиоцима овога краја који дадоше животе за крст часни и слободу златну у ратовима против турског окупатора.''

 

Изграђени споменик огрнут старом србском заставом из Балканских ратова 
пред почетак свечаног отварања 13. јула 2008. године

У Доњој Ржаници код Берана 26. маја 2008. основан је Одбор за подизање споменика Доњоржаничкој буни 1912. и свим погинулим, који дадоше животе ''за крст часни и слободу златну'' у ратовима против турског окупатора. С тим у вези формирана је и секција Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца за Доњу Ржаницу, Калудру, Ровца, Загорје и Доње Луге.
Организациони одбор су чинили: Горан Киковић, предсједник, Миленко Вујовић, потпредсједник, Живко Бјелановић, секретар, и чланови: Добривоје Вешовић, Веселин Драгојевић, Борислав Чукић, предсједник Доњоржаничке секције, Милорад Марсенић, потпредсједник, Вујадин Пантовић, секретар, Војислав Дабетић, благајник, Радисав-Рајо Јолић, почасни предсједник Доњоржаничке секције и чланови Доњоржаничке секције: Радојко Лутовац, Милоје Кљајић, Станко Ивовић, Радован Ралевић, Бранко Дабетић, Душан Кастратовић, Маријан Аковић, Срећко Чукић, Бато Девић и Мишо Бојовић. 
Задатак Одбора је био да до 13. јула 2008. изврши све припреме за подизање споменика који је и откривен тога дана. Споменик је открио Горан Киковић, предсједник Организационог одбора за подизање споменика који је обраћајући се присутнима измеђуосталог рекао:
''...Овај споменик подижемо свим знаним и незнаним јунацима који су се борили ''за крст часни и слободу златну'' у ратовима против турског окупатора. Од пада под турску власт па до 1912. године, до коначног ослобођења, наши преци су са осталим јунацима ових простора у сталној борби са Турцима подизали буне и устанке, па их се ми данас зато баш на дан устанка и сјећамо. Сјетимо се данас на овом мјесту свих устанака и бунâ од Првог србског устанка и славног Карађорђа, када су га Васојевићи дочекали на Суводолу и прогласили присједињење Васојевића Србији. Овај крај као да је био предодређен за похаре и зулуме свих врста у тешком турском времену. Па, ипак, будући једнородно и сложно становништво, а уз то запљуснуто топлим слободарским лахором из слободне црногорске границе, овај крај је одолијевао тешкоћама и давао жилав отпор у дугом времену и служио као отворена граница према тада слободној Андријевици...''
Скуп је у име Мјесне Заједнице Доња Ржаница поздравио потпредсједник Вујадин Пантовић, секретар секције Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца за Доњу Ржаницу, Калудру, Ровца, Загорје и Доње Луге. Док је телеграм, упућен од Милорада Манића, предсједника Удружења из Београда, прочитао примаријус др Миленко Вујовић, потпредсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране.

 

Велики број посјетилаца учествовао је на отварању споменика у Доњој Ржаници

О честим бунама у Васојевићима против турског (османског) царства писали су већ историчари, публицисти и хроничари, а ми овдје доносимо текст примаријуса доктора Миленка Т. Вујовића :
...

100 ГОДИНА ОД ДОЊОРЖАНИЧКЕ БУНЕ - (1912-2012)

Међу познате буне у Васојевићима почетком 20-тог вијека спада Доњоржаничка буна. Поред ове буне познате су још Бихорска буна 1901., Велиђанска буна 1906., Лушка буна1907., Винићанска буна 1910., Калударска буна 1912. Налазећи се између турског утврђена Јасиковац са сјевера, моћног Лима са запада и турског утврђења Ржаничко-навотинског са југа, сложно србско становништво овог села давало је жилав отпор турском окупатору и дуго времена служило као отворена вратница према слободној Андријевици игноришући Ржаничко-навотинско турско утврђење са бројном турском (низамском) посадом.
На такву њену жилавост и гордост је, поред близине црногорске границе, била подржавана од храбрих шекуларско-ровачких и загорско-калударских ратника. Густина сукоба и погибија током 1912. наговјештавала је сукобе ширих размјера, а Доњоржаничка буна је била увод у Први балкански рат 1912.
Поред великог оптерећења народа дажбинама, безакоња и турског зулума непосредан повод за Доњоржаничку буну била је погибија турских кордуна на караули Усовиште код Капа калударских, а потом и сама Калударска буна. У припреми Доњоржаничке буне узео је учешће и активни официр црногорске војске Илија Радисавов Асовић, који је по свом стрицу Радовану поручио Ржаничанима да могу добити оружје на Андријевицу од пограничног комесара Радомира Вешовића. 
За оружје су пошла 22 Ржаничанина и то: Асовићи - Васо, Милутин и Гавро, Аковић Новица, Бакић Милија, Божовић Миличко, Гудовићи - Милан, Драго, Богдан и Петар, Девићи - Арсо, Вукадин и Ново, Јелићи - Крсто и Милета, Коматине - Мушо, Шуро, Јован, Милић и Ново, Милошевић Милан и Чукић Лазар. Оружје су пренијели преко Шекулара на Ржану.

О тим догађајима Ново Девић, учесник буне каже: ''Шекуларци су опсадирали караулу на Јанковој глави више Роваца. Ми, који смо имали оружје ухватили смо крш код новог гробља и послали Драга Гудовића да извијести нашу устаничку команду на чијем је челу био први учитељ Доњоржаничке школе Мираш Дабетић, а у команди су били још: правник Јеврем Чукић, Мирко Јелић и Радован Асовић. Приликом опсаде карауле на Јанковој глави погинуо је Шекуларац Милован Кењић, а кордуни су побјегли ка Беранама, срели једног Гудовића, пуцалиу њега, али га нијесу погодили''.

 

Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца у оквиру Дана сјећања на српске јунаке и добровољце сваке године од 9-16.октобра посјећује споменик Доњоржаничкој буни, који је саградило 13. јула 2008. године

На Илиндан увече, сви сељани Ржанице пошли су на Андријевицу и ноћу се вратили 2. августа 1912. Турска војска је дошла у село и продужила за Побјеник да би опсадирали село. Ново Девић даље наводи: ''Милутин Дабетић је са једним другом пошао извијести Радомира Вешовића да смо пуцали на кордуне. Дабетић је позвао Ржаничане са оружјем који су дошли у зору и заузели врхове села те сачекали и повратили Турке са борбом. Касније је стигла јака турска војска са башибозуком, напали Ржаничане и истјерали их из шанчева. Касније су нам дошли у помоћ погранични Шекуларско-требачки батаљон, двије чете и једна чета са Ријеке Марсенића, са којим су командовали Радосав и Бошко Марсенић. Командант Шекуларско-требачког батаљона био је Мило Кењић. Из Шекулара су дошли са четама: Радосав Дашић, Мијаиле Божовић, Панто Алексић и Иван Делетић. Остала турска војска, кад је чула бој, почела је да одступа из шанчева са Главице. Онда је почео да пуца топ на Ржаницу. Бој је био жесток и било је доста мртвих''.
У Доњоржаничкој буни су погинули: Новица Девић и посјечени су Суро, Милош, Васо и Милутин Чукић, Милутин Гудовић, Аксо, Марко и син му, Јолићи, Мијаиле Ђукић са сином. Од женских су погинуле: Велика, Јаглика и Маргита Чукић, Марија и Милица Јолић, Грана Мићковић и Милица Ђукић. Рањени су: Милоња и Новица Коматина, Миљан и Петар Гудовић и Васо Раичевић. Тога дана је Милета Асановић заробио турског војника, а турска војска је заробила 30 Ржаничана.
Сјутра дан су мртви сахрањени. А како даље истиче Ново Новичин Девић од кога је ове податке прикупио публициста Радомир П. Губеринић: ''Дошли су црногорски официри Илија Асовић и Лука Малевић и доћерали неколико пушака –московки и муниције те раздијелили Ржаничанима. Комесар Вешовић је наредио официру Микаилу Чукићу да дијели оружје и другим селима у Доњим Васојевићима. Ржаничани су добили помоћ од Горњовасојевичке бригаде, батаљон Ђуличко-андријевачки са командиром Стеваном Драговићем. Граница је била слободна са десне и лијеве стране Лима. Џавид-паша долази и преко комесара тражи примирје и плаћа попаљене куће и цркву и све што је сагорјело''.
Доњоржаничка буна је била припрема за балканске ратове и за коначно ослобођење Берана и Доњих Васојевића од турског робовања''.
...

7. 2011. године подигнут је споменик попу Јосифу Поповићу Михајловићу (1810-1865), племенском капетану Доњих Васојевића, код цркве Свете Тројице на Полици заједно са Црквеним одбором - Полица.

На дан 99-тогодишњице ослобођења Берана од турског (османског) окупатора 16.10.2011. професор историје Горан Киковић је открио споменик попу Јосифу Поповићу и између осталог казао:

''О Полици је хроничар записао: ''Ако изузмемо Велику, ниједно погранично мјесто спрам Турске није показало толико отпорности колико Полица. Дивно село као да је изрезано из таласасте Шумадије, плодне и богате. У току 19. вијека населили су се овдје поред Васојевића разна црногорска и брдска племена, да на овој скели чувају и образ и слободу. Ко је хтио да иде из Црне Горе у Србију, тај није могао без Поличана. Ко је тражио помоћ у невољи, ту ју је нашао, а било је читавих година да турска нога не ступи на Полицу, иако је била на граници. Ту су били познати јунаци: два Дедовића - Миро и Радисав, Радоје Ђукић, Ново Пантовић, Арсеније Вукићевић, Марко Трифуновић, Мирко Бабовић, Радоња Тодоровић, Милутин Бабовић, Петар Кастратовић, Деле Боричић, Никола Ђуришић, Радоје Плавшић-Ђуришић - четобаша, поп Јосиф са Заграђа...'' Као и многи други Поличани који су као жарко сунце вољели слободу и борили се ''за крст часни и слободу златну''. Поп Јосиф је био од оних главара и јунака за које је војвода Марко Миљанов Поповић рекао: ''Драги брате Србине, да си има прилике и да си гледа јунаке које сам ја гледа, не би ти имало срце мира докле се не би озва јунацима који весело мру за своја и свија нас право...''

Данас нас је окупила личност Попа Јосифа Михајловића Поповића, који је рођен овдје у селу Заграђу на Полици, од оца попа Вукашина, што је како стоји у запису страдао од Турака 1825. заједно са своја три сестрића недалеко од данашње гимназије у Беранама. Јосиф се школовао у манастиру Ђурђеви Ступови и наслиједио свога оца на челу поличке парохије. У тешким временима за србски народ доњих Васојевића поп Јосиф био је први међу Поличанима. До 1857. он је то био по вољи народа, а од тада зато што га је књаз Данило поставио за капетана најпространије капетаније у Васојевићима. Он је био народни просвјетитељ, свештеник, умјешни војни командант и мудри народни старјешина. Иако није био племенски Васојевић, према писању војводе Гавра Вуковића, сина војводе Миљана: ''Поп Јосиф из Заграђа капетан био је Миљану у свим његовим предузећима блиски и свесрдни сарадник, него који му драго васојевићки главар.''
Године 1858. поп Јосиф је био члан у васојевићкој делегацији код књаза Данила, а исте године потписује петицију главара који одлазе у Србију ради тражења помоћи. Он тајно представља Васојевиће 1861, као њихов делегат, код побуњених Херцеговаца под вођством Луке Вукаловића, на скупу у манастиру Косиријево и потписује представку коју побуњени Срби предају комисији европских сила. Најтеже дане свога живота капетан Јосиф дочекао је 1862. године, послије завршетка рата између Црне Горе и Турске, у коме је он предводио Поличане и остале Србе из своје велике капетаније. По међународном уговору Полица је, као и сва Доњвасојевићка нахија, остала у границама Турске. Да би се одбјегли народ вратио на своја огњишта није било другог излаза до да се прво покоре његови прваци. Тада су, иначе, Турци први пут успоставили свој стални гарнизон на лијевој обали Лима, поред кога ће почети да се развија варош Беране.
Од тада поп Јосиф, до тада илегални капетан црногорски, постаје легални представник доњовасојевићког народа под турском влашћу. Да би им био на оку, захтијевали су од њега да се пресели међу оних неколико кућа у вароши, која је тек почела да настаје. Он је био један од првих који је направио скромну кућу у Беранама и ту се настанио, мада се и даље више држао свог родног Заграђа.
Тајна преписка попа Јосифа са Цетињем, односно његова писма сачувана у Државном архиву Црне Горе, која је слао Сенату и Црногорском конзулату у Скадру, најбоље приказују какав и ко је био поп Јосиф, несумњиво значајна личност заграничних Срба. То вријеме је за Поличане теже од свега што су до тада подносили, о чему он у писмима опширно говори.
Од 1864. године сједиште Санџака под којим је спадао и берански крај, постао је Нови Пазар. Као и раније Јосиф Михајловић Поповић упорно се бори за свој народ који је представљао. Најзад, Турци нијесу хтјели да га подносе и одлучили су да га ликвидирају. То се јасно види из писма, које он шаље из Берана црногорском конзулу Вацлику у Скадар 21.10.1863. године. Он пише: ''Ево неколико времена од вас никака гласа не чујем, па сам сада одлучио да вам се овим неколико ријечи јавим. Ако желите чути да сам у животу и надати се пошто ово добијете, од вас добром гласу. Јаљам да оће Кариман бег да дође тамо, а то је мој главни пријатељ који ми је главу сачувао. Кајмекан који је одавде истјеран, једну ноћ био ми је турио бусију да ме изгуби и да није било Кариман бега оћаше свршит по његовој жељи. Тога ради вас молим ако му буде нужде од Спужана да му будете наклоњени колико будете могли.'' Из овог писма се јасно се види да је поп Јосиф предосјећао опасност која му предстоји.
Једне вечери, почетком 1865. године били су заједно у хану у Беранама: поп Јосиф, Миро Дедовић и Лабуд Рмуш. По наредби тајној стављен им је отров у чај. Убрзо, пошто су испили наптак, осјетили су његово дејство и похитали кућама. Миро и Лабуд успјели су да се спасу. Јосиф је похитао ка својој кући у Заграђу, али стигао је само до близу Гроца, изнад кућа Бабовића-Цалића. Ту му је позлило и убрзо је издахнуо. Сахрањен је на заградском гробљу. Тако је завршио живот истакнути главар са Полице капетан поп Јосиф Михајловић, од кога како пише професор Душан Вулетић у књизи ''Полица код Берана'', потичу заградски Поповићи.

 

Бранко Савић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,
њихових потомака и поштовалаца из Војводе Степе, поздравио је на отварању
споменика Јосифу Михајловићу Поповићу на Полици Поличане и друге Србе
Лимске долине у име Степчана и у своје име.

 

Поводом ове иницијативе Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових 
потомака и поштовалаца из Берана издало је следеће

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

На Полици код Берана 31.јуна 2011. год. одржана је сједница секције Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца за Полицу. Сједници су у име Удружења из Берана присуствовали: предсједник удружења за Беране Горан Киковић, и секретар удружења Живко Бјелановић.

На дневном реду Сједнице биле су двије тачке и то:

- избор Одбора за подизање спомен-обиљежја Јосифу Михајловићу Поповићу
1810-1865 ) на Полици и
- текућа питања

Присутне је у име секције Удружења за Полицу поздравио предсједник Миличко Трифуновић, који је истакао да се Удружење ангажовало да заједно са Црквеним одбором Полице, скромним обиљжјем у близини цркве овјековечи једног од најистакнутијих Поличана 19. вијека - попа Јосифа Михајловића Поповића.

Предсједник Удружења за Беране Горан Киковић је присутне упознао са циљевима и задацима Удружења, које дјелује као регионална организација са сједиштем у Београду пуних 15 година, истакавши да је ''Удружење до сада подигло и обновило 6 споменика и спомен обиљежја знаменитим личностима и догађајима Беранског краја. Зато смо и донијели Одлуку да подигнемо споменик попу Јосифу Михајловићу Поповићу, који је рођен овдје на Полици 1810. у познатој свештеничкој кући попа Вукашина, којег су убили Турци 1825. Поп Јосиф је био мудри народни старјешина, свештеник и умјешни војни командант, као такав постављен је од књаза Данила Петровића за капетана Доњих Васојевића односно Капетаније, која је обухватала 6 поличких села и Будимљу, Дапсиће, Петњик, Доње Луге, Доњу Ржаницу, Загорје, Калудру, Шекулар и Ровца. Био је присутан и у делегацији код књаза Данила 1858. а и у делегацији која је исте године била у посјети Попечитељству иностраних дјела Србије. Био је и делегат на скупу у манастиру Косијерево код побуњених Херцеговаца под вођством Луке Вукаловића. Учесник је Рудешке битке 1862. Један је од првих становника вароши Берана које су основане 1862. Ликвидиран је почетком 1865. од стране Турака и сахрањен на Заградском гробљу.''

Киковић је истакао да се оваквој личности Полице и Доњих Васојевића морамо одужити једним трајним спомен обиљежјем овдје поред цркве Свете Тројице на Полици, ''па зато и данас формирамо Одбор који ће до 16. октобра ове године извршити све припреме за изградљу спомен обиљежја. Наша данашња одлука да након сточетрдесетшест година једним скромним спомеником овјековјечимо ову личност је дуг према прецима и завјет потомцима''.

Потом је на сједници изабран Одбор за подизање спомен-обиљежја у саставу:

МОМЧИЛО ТРИФУНОВИЋ, предсједник,
БУДО ПОПОВИЋ, потпредсједник,
ВУЧИНА ЂУРИШИЋ, секретар,
Протојереј ДРАГАН РИСТИЋ, члан
ДРАГАН МИХАЈЛОВИЋ, члан,
ВЛАДИМИР ЂУКИЋ, члан,
ВЕЛИМИР БУЋКОВИЋ, члан,
ВОЈИСЛАВ ВЕЉИЋ, члан
ВОЈИСЛАВ ДЕДОВИЋ, члан
САВО ПОПОВИЋ, члан.
ВЕЛИМИР-МИГО КАСТРАТОВИЋ, члан
МИЛО ЦИКИЋ, члан
ВУКО ТОДОРОВИЋ, члан
др ДАНИЛО СТИЈОВИЋ, члан
РАДЕ МАСЛОВАРИЋ, члан
ЛЕКО ПЕТРОВИЋ, члан
ЉУБИША ТРИФУНОВИЋ, члан
МИЛОВАН ДЕДОВИЋ, члан
ДРАШКО ЂУРИШИЋ, члан 
РАЈКО КАСТРАТОВИЋ, члан
НОВО ГУБЕРИНИЋ, члан
СРЂАН БОРИЧИЋ, члан
ВЕСЕЛИН ЂУРИШИЋ, члан 
СЛАВКО МИХАЈЛОВИЋ, члан 
РАЈКО КАСТРАТОВИЋ, члан

У име Удружења секретар Живко Бјелановић је саопштио да ће активности новоизабраног Одбора пратити, надгледати и помагати његов рад Регионални одбор Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца Беране.

Сви заинтересовани средства за изградњу спомен обиљежја могу уплатити на жиро рачун Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца Беране број 505-8010000001331-66 код Атласмонт банке Подгорица – Филијала Беране, са назнаком ''за изградњу спомен обиљежја попу Јосифу Михајловићу Поповићу на Полици'' или непосредно код чланова Одбора за изградњу и подизање спомен обиљежја.

Будимо добри потомци како бисмо били честити преци!

У Беранама, 01.08.2011. 
Секретар Удружења
Живко Бјелановић

8. 2011. године, на Лучин-дан, 31. октобра, споменик Калударској буни из 1912. код 
Основне школе у Калудри подигао је Организациони одбор Удружења на челу са Миодрагом-Багом Барјактаровићем, заједно са мјештанима Калудре.

 

На споменику пише:

''У мају 1912. Калудрани, окружени турским караулама, дигоше буну против турског зулума и убише девет низама. У јуну, турска војска удари на Калудру и уби три Калудранина и једну Калудранку. Поносе се потоци и кланци, што су ропства попуцали ланци, од њихове буне и жртава вјечни помен нек' им је и слава. Лучиндан-Калудрани''.

На споменику се налази уцртан амблем Удружења Ратних Добровољаца1912-1918. њихових потомака и поштовалаца.

 

На Лучиндан 2011. у знак сјећања на 99-годишњицу од Калударске буне 
Одбор које је формирало Удружење ратних добровољаца 1912-1918, 
њихових потомака и поштовалаца Беране подигао је споменик 
код Основне школе у Калудри

С лијева на десно стоје: Миљан Спалевић, Слободан Фемић, Милан
Мојашевић, Никола Бојовић, Влајко Лабудовић, Вујица Јоксимовић, 
Троки Раичевић, Владо Анђић и Милутин Рачић
С лијева на десно чуче: Миодраг Барјактаровић и Александар Лабудовић

Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, у саставу: Горан Киковић, предсједник, Живко Бјелановић, секретар, и Доброслав-Доле Девић, предсједник секције Удружења за Доњу Ржаницу, Калудру, Ровца, Загорје и Доње Луге, посјетило је Калудру и на сједници секције Удружења за Калудру, одржаној 2. маја 2011., донијело одлуку о изградњи споменика Калударској буни и именовало Одбор за изградњу споменика у саставу: Миодраг-Баго Барјактаровић, предсједник, Војислав-Војо Ралевић, потпредсједник, Радомир Дабетић, секретар и чланови: Момир Бабић, Радоман Бабић, Радован Анђић, Радојица Анђић, Веско Ралевић, Ђорђије Ралевић, Десимир Ралевић и Жарко Ралевић. 
Одбор је добио задатак да изврши све припремне радње за изградњу споменика, које се односе на локацију, одобрење за изградњу, изглед споменика, текст натписа као и само подизање споменика. Одбор је извршио све задатке и 31. октобра 2011. споменик је открио потпредсједник општине Беране Брахо Адровић уз богат културно-умјетнички програм, у режији водитеља Александра Лабудовића.

 



  • Извор
  • Горан Киковић- главни и одговорни уредник Гласа Холмије


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Милан Бојић: Као што се види из мог претходног текста, први дан на Реги


Јуче се навршило четири године од када нас је напустио један од највећих савремених руских писаца Едуард Вениjаминович Савенко, познат као Лимонов.

Специјални представник Председника Русије за међународну културну сарадњу Михаил Швидкој изјавио је да ће 20. јубиларни Форум словенских култура ове године бити одржан у Србији.


U organizaciji 'Kulturno-obrazovnog centra' u Vranju, u maloj sali Pozorišta 'Bora Stanković' biće održano književno veče, na kome će se čitati odlomci iz rukopisa 'Razgovori sa majkom' književnice Branke...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА